Pitanja čitalaca

■ Pošto je Isus rekao da ne smemo da ’budemo deo sveta’ — kako treba da postupamo u pogledu pitanja u građanskim zajednicama, društvenih interesa, kao i zaštite sredine?

Hrišćani su svesni pitanja zajednice koja utiče na ljude uopšte, pa čak i zagađenosti ili zaštite sredine. Ali u kojoj( meri mogu da se upuste u takve stvari treba da odrede u skladu sa Biblijom i svojom prvenstvenom obavezom prema Bogu.

Jehova se prikladno zanima za javnu bezbednost i zdravlje, kao što se to da videti iz zakona koje je dao Izraelcima u prošlosti. Na primer: naredio je da se čuvaju opasne domaće? životinje, pokriju jame i načine ogradu na krovu, tako da ne bi došlo do nesreća i da ne bi bilo opasno za osobe ispod kuće (2. Mojsijeva 21:28-34; 5. Mojsijeva 22:8). Da se zanima za javno zdravlje očigledno je iz zakona o karantinima i odstranjivanju izmeta, koji bi mogao da zagadi vodu i proširi bolest (3. Mojsijeva 13:1-59; 5. Mojsijeva 23:9-14).  A što se tiče zagađivanja, zaštite i okoline, u Božjoj reči piše da će Bog ’uništiti one koji zemlju kvare’ (Otkrivenje 11:18).

Međutim, treba zapaziti da Bog nije naredio svojim slugama — Izraelcima ili hrišćanima da obraćaju ljude u tim pitanjima. Jevrejima nije bilo rečeno da vrše kampanju među okolnim narodima za unapređenje sanitetske metode ili boljeg zdravlja ili pak za građevinske propise. Niti imamo ikakve dokaze da su to oni (ili kasnije hrišćani) činili kada su živeli u drugim zemljama. Štaviše, Bog je rekao da će ON preduzeti korake protiv uništavanja Zemlje; nije nagovestio da bi to trebalo da bude glavni zadatak ’njegovih slugu, proroka i svetih i onih koji se boje imena njegovog, malih i velikih’ (Otkrivenje 11:18).

Razumljivo je da hrišćani danas shvataju da postoje stvari koje mogu sada da poboljšaju život njima i ljudima oko njih. Nisu ravnodušni prema ljudskim potrebama; već cene i razvijaju ’ljudsku ljubaznost’ (uporedi sa Delima apostolskim 28:2, 7-9; Markom 7:24-30). To može da utiče na njihovo postupanje kada se pojave pitanja u vezi poboljšanja zajednice. Na primer, ljudi u susedstvu pitaju se za mišljenje da li je potrebno više uličnih svetiljki ili znakova, da li treba da se grade nove škole ili bolji sistem za snabdevanje vodom i kanalizacija. Obično nije ništa loše ako hrišćanin izrazi svoje mišljenje u vezi takvih poboljšanja. Možda čak oseća da bi mogao da potpiše zahtev ili peticiju za to.

No, hrišćani ne treba da previde činjenicu da većina pitanja koja se tiču opštine ili zajednice često postaju politička pitanja. Grupe počinju da pribegavaju političkim sredstvima da bi sprovele promene koje smatraju da su najbolje. Ili se neki političar (ili kandidat) zauzima za tu stvar. Tada se pojedinci polarizuju oko političkih pravaca ili se pridružuju ’vladarima ovog poretka koji propadaju’ (1. Korinćanima 2:6, 8; Otkrivenje 19:17, 18). Ako bi se to dogodilo nekom članu skupštine, mogao bi da dospe do te tačke da više ne odgovara Isusovom opisu: „Kad biste bili deo ovoga sveta, svet bi ljubio svoje; ali pošto niste deo ovoga sveta, nego sam vas ja izabrao od sveta, zbog toga vas svet mrzi.“ Hrist je izričito rekao za svoje verne učenike: „Nisu deo ovoga sveta, kao što ni ja nisam deo ovoga sveta“ (Jovan 15:19, NS; 17:16, NS).

Mogu, pak, da postoje neka pitanja koja nisu politička tamo gde mi živimo, ili se ljudi u tom kraju ne koriste politikom kada rade na njima. Suzbijanje zagađenosti, zaštita izvora vode i mineralnih bogatstava ili zaštita divljine mogu pripadati tim pitanjima. Neko može da smatra takve poduhvate korisnima i da misli da ih tako i Bog smatra. Međutim, ne smemo da zaboravimo koje delo je Jehova predao hrišćanima i na koje treba da se koncentrišu: širenje dobre vesti o Carstvu koje će doneti večne blagoslove milionima ljudi širom zemlje (Matej 24:14; 28:19, 20). Ako izvršavamo to delo, nećemo se dati zarobiti od propagiranja napora koji su zarobili osećanja mnogih.

Činjenica je da takvi ljudski napori ne mogu imati takve obimne i trajno dobre rezultate kao što može imati delo pomaganja ljudima da razviju pobožnost koja je ’korisna za sve, jer ima obećanje za sadašnji i budući život’ (1. Timoteju 4:8). Da, čak i sa te tačke gledišta utilitarista možemo da učinimo najviše dobroga ako pomažemo ljudima da postanu pravi hrišćani. To im može pomoći da izbegavaju mnoge navike koje su štetne po zdravlje. Možemo im pomoći da primenjuju biblijska načela tako da budu od veće koristi svojoj zajednici. A kao još veći blagoslov, naša će im nastojanja omogućiti da se „čvrsto uhvate za stvarni život“ (1. Timoteju 6:19). Blagodati koje primaju biće daleko pouzdanije od onih koje se mogu ostvariti sprovedenim merama u društvu ili zajednici. A što se tiče nas hrišćana, time što vodimo računa da se ne odvratimo od dela koje nam je Bog dao, pokazaćemo da smo poslušni Jehovi, „kome svaka porodica duguje svoje ime“, zdravlje i izglede za budućnost (Efescima 3:15).

■ Šta znače Pavlove reši u 1. Korinćanima 14:36: „Ili je reč Božja od vas izišla? Ili je samo do vas došla?“ (dr Čarnić)

U osnovi je apostol Pavle pokušao da pomogne Korinćanima da uvide da ne treba da uvode nove načine postupanja u skupštini. Takav savet je bio ispravan, kao što možemo da zapazimo iz onoga što je Pavle ranije pisao.

U prvim danima hrišćanstva Bog je pružao čudotvorne darove duha, kao što su proricanje i govorenje različitih jezika (1. Korinćanima 12:4-11). Neki su u Korintu imali takve darove, ali su ih upotrebljavali tako da su stvarali nered. Na primer, govorili su različitim jezicima kada nije bio prisutan niko ko je imao čudotvorni dar prevođenja. Pavle je rezonovao: „Kako će onaj koji zauzima mesto neposvećenog reći amin … kad ne zna šta govoriš?“ Prisutni nevernici mogu čak da pomisle da su ludi ti koji govore različitim jezicima (1. Korinćanima 14:13-16, 22, 23, dr Čarnić).

Do pometenosti je došlo i zato što ih je mnogo govorilo u isto vreme. Pavle ih je pobuđivao: „Ako ko govori čudnim jezikom, neka to čine po dvojica ili najviše trojica, i to redom.“ Tako su i oni koji su imali duh proroštva morali da prorokuju u granicama, ’jedan po jedan’. To je u skladu sa činjenicom da je Jehova Bog mira, a ne nereda (1. Korinćanima 14:27-33, dr Čarnić).

Izgleda da je problem postojao i kod žena koje su govorile na sastancima. Sigurno nisu samo odgovarale na pitanja ili pričale iskustva, već su očigledno neke žene pokušale da se ponašaju kao učitelji i prepirale se sa braćom na sastancima. To nije bilo u skladu sa načelom o poglavarstvu (1. Korinćanima 14:34, 35).

Stoga je Pavle pisao: „Ili je reč Božja od vas izišla? ili je samo od vas došla?“ (1. Korinćanima 14:36, dr Čarnić). Da, on je podstakao hrišćane da imaju na umu da njihova skupština nije bila prva i da se „Božja reč“ nije objavljivala samo njima. Zato je bilo neispravno od njih da postupaju sasvim drugačije od svih ostalih skupština. Nisu imali pravo da uvode novine koje su bile strane hrišćanskoj skupštini i protivne načelima o miru i poglavarstvu.