Religija — da li je ujedinjavajuća snaga?

DA LI se, celokupno gledajući, religija u svetu pokazala ujedinjavajućom snagom? Ili je umesto toga odgovorna za smrt i razaranja? Ako želimo da odgovorimo na to pitanje, ne smemo prećutati činjenicu da je svet u ovom veku postao svedokom razračunavanja, izazvanih doduše nacionalizmom, ali raspirivanih kroz religiju. Od 1909. godine bilo je najmanje 14 velikih svetskih sukoba, do kojih je došlo iz religioznih razloga. „Od starog veka pa sve do danas, vrlo je mali broj ratova u kojima religija nije odigrala u najmanju ruku određenu ulogu“, rekao je Ernest Lefever, predsednik Centra za etiku i državnu politiku u Vašingtonu.

Religija bi, teoretski gledano, trebala da bude u stanju da sačuva mir u svetu. Kolumnist Majk Rojko je pisao: „Kad bi vojnici odbijali da ubiju nekoga ko je iste vere kao oni, bilo bi uopšte vrlo teško započeti rat.“ Pošto je naveo da su se ljudi koji su pripadali istoj nehrišćanskoj religiji „ubijali međusobno na desetine hiljada“, rekao je: „Ni hrišćani nisu nikada bili razmaženi, kad se radilo o tome da stupe u rat protiv ostalih hrišćana. Da nije bilo tako, nikada u Evropi ne bi bili vođeni najkrvaviji ratovi.“

Zar je onda čudno da mnoga ljudi ne žele više da imaju ništa s takvom religijom? U istoriskim analima ponovo se izveštava o crkvenim vođama koje su sudelovale u ratovima, koje su ili u potpunosti zanemarivale Reč Božju, ili su izvrtali njegovu Reč u korist svojih ličnih sebičnih interesa.

Ali, životni put Opisan u Bibliji — ukoliko ga se tačno sledilo — nikada nije vodio do sukoba, nego uvek ka miru i jedinstvu (Priče Solomunove 3:1—6). Isus je pozvao svoje sledbenike: „Ljubite svoje neprijatelje! Činite dobro onima koji vas mrze“ (Luka 6:27, ST). Takođe je ukazao na oznaku po kojoj će se poznati njegovi sledbenici: Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako budete imali međusobno ljubavi“ (Jovan 13:35, NS).