Prenošenje života — evolucijom ili od Boga?

„ZAČUĐUJUĐE složen“. Tako je časopis Sajens Njus opisao ženski reproduktivni sistem. Ali, jajašce iz ženskog ovarijuma ne može samo po sebi da proizvede život. Da bi se to dogodilo, ćelija sperme iz muškog reproduktivnog sistema mora se spojiti sa jezgrom jajašca. Ali, na koji način sperma potiče razvoj jajašca? To pitanje još uvek zbunjuje naučnike.

Verovanje u evoluciju potiče jedno drugo pitanje: Ako su se muški i ženski reproduktivni organi razvili, kako se život prenosio pre nego što su oni bili potpuno oblikovani?

Reprodukcija uključuje i druga čuda. Genetska građa oplođenog jajašca može se videti samo uz pomoć mikroskopa. Pa ipak, to je jedno „veliko skladište informacija“, kako kažu profesori Frair i Dejvis u svojoj knjizi Slučaj za stvaranje. „Nema drugog primera minijaturizacije koji bi se mogao bar donekle uporediti s tim“, dodaju oni. Ova mikrobiblioteka određuje rast svih telesnih organa, uključujući i takve detalje kao što je boja očiju i kose.

Ubrzo nakon oplodnje, ćelija se deli na dve, zatim na četiri, itd. sve dok se ne stvori mnoštvo ćelija. Deljenje ćelija uključuje udvostručenje i raspoređivanje miliona molekula. To je slično fabrici koja se automatski deli na dva odvojena odeljenja opremljena sa identičnom mašinerijom kojom se proizvodi isti proizvod, a to umnožavanje se neprestano ponavlja. Nakon toga se dešava još nešto zadivljujuće.

Različito oblikovane ćelije počinju formirati nervne ćelije, mišićne ćelije, ćelije kože i sve druge vrste ćelija koje sačinjavaju ljudsko telo. Deoba ćelija je tajna. Takođe i spajanje ćelija. „Niko sigurno ne zna“, kaže časopis Sajens Dajdžest, „zašto se određene ćelije spajaju da bi oblikovale bubreg dok se druge udružuju da bi oblikovale jetru, itd.“ Konačno se potpuno oblikuje ljudsko telo, koje je sačinjeno od oko 100 000 000 000 000 ćelija.

Prema teoriji o evoluciji, ljudski život se razvio iz jednostavnih mikroorganizama. Ali, za razliku od ljudi, većina mikroorganizama proizlazi iz samo jedne jedinke. Oni se sami reprodukuju. Kako se taj oblik reprodukcije života razvio u složeniji oblik koji zahteva dva roditelja? Evolucionistima je teško da odgovore na to pitanje, kao što je to prikazano u okviru na ovoj strani.

Taj veliki skok se brzopleto opisuje kao „izum seksualne reprodukcije“. Ali, neki naučnici  imaju hrabrosti da tome prigovore. Profesor Jaap Kies s univerziteta Vestern Kejp, Južna Afrika, opisuje to kao „nečuvenu špekulaciju“.

Postoji samo jedno zadovoljavajuće objašnjenje za reprodukciju života. To je dar od premudrog Stvoritelja, Jehove Boga. Kako kaže Biblija: „Svaki dobri dar i svaki poklon savršeni odozgo je“ (Jakov 1:17).

[Okvir na 3. strani]

Šta evolucionisti priznaju u vezi rađanja

„Mi ne znamo ništa o pravom razlogu za seksualnost; zašto nova bića treba da nastanu sjedinjavanjem dva pola, a ne procesom partenogeneze (prenošenje života koje zahteva samo jednog roditelja)... Čitava ta stvar je još uvek sakrivena u tami“. — Čarls Darvin, 1862.

Časopis Sajens Njus od 8. septembra 1984. piše u vezi Darvinovog gledišta sledeće: „On bi to isto mogao i danas napisati“.

„Ova knjiga“, kaže profesor Džordž Viliams u predgovoru knjige Seks i evolucija, „napisana je iz ubeđenja da je raširenost seksualne reprodukcije kod viših biljaka i životinja nespojiva sa današnjom teorijom o evoluciji“.

U svojoj knjizi Evolucija polova, profesor Džon Mejnard Smit predstavlja „šemu o poreklu polova“, rekavši da je to „najbolja šema koju može ponuditi“. U zaključku kaže: „Ne mogu zahtevati da se ovom objašnjenju mnogo veruje“.

„Polovi su najveći problem u evolucionoj biologiji... Izgleda da evoluciona biologija skoro uopšte nije postavila najosnovnija pitanja... Najveće od tih pitanja i ono koje se ne može zanemariti i koje je najtvrdokornije je — zašto polovi?“ — Remek—delo prirode, od profesora Bela.