Kao udovica pronašla sam utehu

Ispričala Lili Artur

Jedan, mladi Jehovin svedok propovedao je od kuće do kuće u području Otakamund u Indiji. Prema običaju, žene nisu otvarale vrata takvom strancu. Nakon nekoliko sati, umoran i donekle obeshrabren okrenuo se da bi pošao kući. Međutim, zastao je osećajući se na neki način naveden da pokuca na sledeća vrata. Pogledajmo šta se dogodilo, prema rečima žene koja mu je otvorila.

SA DVOMESEČNOM devojčicom na rukama i 22-mesečnim sinom pored sebe, bez oklevanja otvorila sam vrata i ugledala stranca pred sobom. Upravo prethodne noći bila sam strašno utučena. Tražeći utehu, molila sam: „Nebeski Oče, molim te, uteši me kroz svoju reč.“ Na moje čuđenje, stranac je sada objasnio: „Donosim vam vest utehe i nade iz Božje Reči.“ Mislila sam da on mora da bude prorok poslan od Boga. Ali, koje okolnosti su me navele da se molim za pomoć?

Učenje biblijskih istina

Rođena sam 1922. u selu Gudalur, u predivnom Nilgiri Hilsu, u južnoj Indiji. Majka mi je umrla kada sam imala tri godine. Moj otac, protestantski sveštenik, ponovo se oženio. Otac je moju braću, sestre i mene učio da se molimo čim smo progovorili. Kada sam imala četiri godine, dok je otac svakodnevno sedeo za svojim stolom čitajući Bibliju, ja sam sedela na podu čitajući svoju vlastitu Bibliju.

 Kada sam odrasla, postala sam učiteljica. U 21. godini otac se pobrinuo za moju udaju. Suprug i ja bili smo blagoslovljeni sinom, Sunderom, i kasnije kćerkom, Ratnom. Međutim, baš negde kad se Ratna rodila, moj suprug se jako razboleo i uskoro je umro. Sa 24 godine iznenada sam ostala udovica, odgovorna za dvoje male dece.

Posle toga usrdno sam molila Boga da me uteši kroz svoju Reč, a idućeg dana došao je Jehovin svedok. Uvela sam ga u kuću i uzela knjigu „Let God Be True.“ Čitajući knjigu te noći, ugledala sam ime Jehova, što je za mene bilo nešto vrlo čudno. Kasnije se Svedok vratio i pokazao mi u Bibliji da je to Božje ime.

Ubrzo sam naučila da su nauke kao što su Trojstvo i pakao nebiblijske. Stekla sam utehu i nadu naučivši da će pod Božjim Kraljevstvom Zemlja postati raj i naši voljeni umrli vratiće se kroz uskrsenje. Što je najvažnije, počela sam da upoznajem i volim pravog Boga, Jehovu, koji je čuo moju molitvu i pritekao mi u pomoć.

Deljenje novootkrivenog spoznanja

Počela sam da se čudim kako sam ranije propustila da čitam biblijske citate sa Božjim imenom. I kako to da nisam vlastitim čitanjem Biblije zapazila jasnu nadu večnog života na rajskoj Zemlji? Poučavala sam u školi koju su vodili protestantski misionari, pa sam pokazala neke biblijske citate školskoj direktorki (2. Mojsijeva 6:3; Psalam 37:29; 83:18; Isaija 11:6-9; Otkrivenje 21:3, 4). Rekla sam da smo ih na neki način prevideli. Međutim, na moje iznenađenje, nije bila zadovoljna.

Tada sam pisala direktorki, koja je bila u drugom gradu, navodeći te biblijske citate. Zamolila sam za priliku, da razgovaram s njom. Odgovorila je da će njen otac, poznati sveštenik iz Engleske, o tome razgovarati sa mnom. Njen brat je bio istaknuti biskup.

Pripremila sam sva pitanja i biblijske citate i, uzevši sa sobom svoju knjigu „Let God Be True“ i svoju decu, pošla sam u susedni grad. Oduševljeno sam objasnila ko je Jehova, da ne postoji Trojstvo, i sve drugo što sam naučila. Oni su slušali neko vreme, ali nisu rekli ni reči. Tada je sveštenik iz Engleske rekao: „Pomoliću se za vas.“ Pomolio sa za mene i poslao me kući.

Svedočenje na ulici

Jednog dana me Svedok pozvao da svedočim na ulici sa časopisima Kula stražara i Probudite se! Rekla sam mu da tako nešto neću nikada moći da radim. Znate, u Indiji ljudi bi mislili sve najgore o ženi koja bi stajala na ulici ili bi išla od kuće do kuće. To bi nanelo sramotu ugledu te žene, pa čak i njenoj porodici. Pošto sam duboko poštovala i volela svog oca, nisam želela da ga osramotim.

Međutim, Svedok mi je pokazao biblijski citat koji kaže: „Sine moj, budi mudar i obraduj srce moje, da imam što odgovoriti onomu ko me ruži“ (Priče Solomunove 27:11, Daničić-Karadžić). Rekao je: „Ti raduješ Jehovino srce time što javno pokazuješ da si za njega  i njegovo Kraljevstvo.“ Želeći iznad svega da obradujem Jehovino srce, uzela sam torbu sa časopisima i pošla s njim da svedočim na ulici. Čak ni sad ne mogu da zamislim kako sam to učinila. To je bilo 1946. četiri meseca nakon što sam stupila u kontakt s Jehovinim svedocima.

Ohrabrena da nadvladam strah

Godine 1947. prihvatila sam posao učiteljice u predgrađu Madrasa, na istočnoj obali Indije, i preselila sam se tamo sa decom. Mala grupa od oko osam Jehovinih svedoka redovno se sastajala u gradu. Da bismo prisustvovali tim sastancima, putovali smo 26 kilometara. U Indiji tada žene obično nisu putovale same. Zavisile su od muževa koji su uz njih. Nisam znala kako da pođem na autobus, kako da zatražim kartu, kako da izađem iz autobusa i ostalo. Osećala sam da moram da služim Jehovi, ali kako? Zato sam molila: „Jehova Bože, ne mogu da živim a da ti ne služim. Ali, sasvim je nemoguće da ja, kao Indijka, idem od kuće do kuće.“

Nadala sam se da će Jehova pustiti da umrem da bi me oslobodio tog problema. Ipak, odlučila sam da pročitam nešto iz Biblije. Slučajno sam otvorila knjigu Jeremije, gde piše: „Ne govori ’samo sam dečak‘. Nego treba da ideš k svima kojima ću te poslati; i govoriti moraš sve što ću ti zapovediti. Ne boj se zbog njihovih lica, jer ’Ja sam sam s tobom da te izbavim‘“ (Jeremija 1:7, 8).

Osećala sam da mi Jehova zaista govori. Tako ohrabrena, smesta sam otišla do šivaće mašine i sašila torbu za časopise. Nakon usrdne molitve, krenula sam sama od kuće do kuće i podelila svu literaturu, i čak uspostavila biblijski studij istog dana. Donela sam čvrstu odluku da Jehovu stavim na prvo mesto u svom životu i sve svoje pouzdanje i poverenje stavila sam na njega. Javno propovedanje postalo je sastavni deo mog života uprkos prekora. I pored protivljenja, moja aktivnost je na neke ostavila snažan utisak.

To se pokazalo posle mnogo godina, kad smo ja i moja kćerka išle od kuće do kuće u Madrasu. Jedan gospodin, Hindus, sudija Višeg suda, pogrešno procenivši moje godine, rekao je: „Znao sam za te časopise kad vi niste bili ni rođeni! Pre trideset godina jedna je žena redovito stajala na Maunt Roudu i nudila ih.“ Želeo je pretplatu.

Na drugim vratima nas je službenik u penziji, Hindu Braham, uveo u kuću i rekao: „Pre mnogo, mnogo godina jedna žena je imala običaj da nudi Kulu stražaru na Maunt Roudu. Uzeću to što mi nudite iz poštovanja prema njoj.“ Nasmejala sam se, jer sam znala da sam ja bila ta žena o kojoj su obojica pričali.

Ojačana i blagoslovljena

U oktobru 1947. simbolizovala sam svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi. U to vreme bila sam jedina Svedokinja tamilskog govornog područja u celoj državi, međutim, danas su stotine tamilskih žena verne i aktivne svedokinje Jehove.

Nakon što sam se krstila, došla su protivljenja sa svih strana. Moj brat je pisao: „Prešla si granicu svake pristojnosti i doličnosti.“ Takođe sam podnosila protivljenje u školi gde sam radila i od društva. Međutim, sve sam se više približavala Jehovi stalnim, usrdnim molitvama. Kad bih se probudila usred noći, smesta bih upalila petrolejsku lampu i proučavala bih.

Kako sam bivala ojačana, bila sam sposobnija da utešim druge i pomognem im. Jedna starija Hindu gospođa s kojom sam proučavala zauzela je čvrst stav za obožavanje Jehove. Kad je ona umrla, jedna žena iz njene porodice je rekla: „Ono što nas je činilo vrlo srećnim  bila je njena lojalnost Bogu, koga je izabrala da obožava sve do kraja svog života.“

Jedna druga žena s kojom sam proučavala nikad se nije smejala. Njeno lice uvek je odražavalo strah i tugu. Međutim, nakon što bih je poučila o Jehovi, ohrabrila sam je da mu se moli, budući da on zna naše probleme i brine za nas. Sledeće sedmice njeno lice je bilo ozareno. Tada sam prvi put videla osmeh na njenom licu. „Molila sam se Jehovi“, objasnila je, „i sad imam mir u srcu i mislima.“ Posvetila je svoj život Jehovi i verno je istrajna uprkos mnogim poteškoćama.

Uravnotežene odgovornosti

Sa dvoje male dece o kojima sam trabala da brinem, mislila sam da mi neće biti moguće da ostvarim svoju želju da služim Jehovi stalno, kao pionir. Tada se otvorio novi vid službe, jer se ukazala potreba da neko prevodi biblijsku literaturu na tamilski jezik. Uz Jehovinu pomoć, bila sam u stanju da ispunjavam taj zadatak, istovremeno radim na svetovnom poslu kao učiteljica, brinem za decu, obavljam kućne poslove, prisustvujem svim sastancima i sudelujem u službi propovedanja. Konačno, kad su deca odrasla, postala sam specijalni pionir, prednost kojoj se radujem protekle 33 godine.

Još kad su Sunder i Ratna bili u osetljivom dobu, pokušavala sam u njih da usadim ljubav prema Jehovi i želju da uvek njegove interese stavljaju na prvo mesto u svakom području svog života. Znali su da je prva osoba kojoj treba da se obrate kad ustanu Jehova i da je on poslednji s kim treba da razgovaraju pre spavanja. I znali su da pripreme za hrišćanske sastanke i službu propovedanja ne smeju da budu zanemarene zbog školskih zadataka. Iako sam ih hrabrila da uče u školi što mogu bolje, nikad nisam zahtevala od njih visoke ocene, bojeći se da im to ne bi postala najvažnija stvar u životu.

Nakon krštenja, koristili su školske praznike da bi služili kao pioniri. Hrabrila sam Ratnu da bude odvažna, a ne plašljiva i sramežljiva kakva sam ja bila. Nakon srednje škole i trgovačkog tečaja, počela je da deluje kao pionir, a kasnije je postala specijalni pionir. Posle se udala za putujućeg nadglednika, Ričarda Gabriela, koji sada služi kao koordinator Odbora podružnice Društva Kula stražara u Indiji. Oni i njihova kćer Abigail rade kao stalni radnici u indijskoj podružnici, a njihov mali sin, Endrju, je objavitelj dobre vesti.

Sunder je, međutim, kad je imao 18 godina, ranio moje srce prestavši da se druži sa Jehovinim svedocima. Naredne godine bile su ispunjene patnjom. Neprestano sam molila Jehovu da mi oprosti bilo koji propust koji sam možda učinila odgajajući ga i da dozove Sundera razumu ne bi li se vratio. Međutim, vremenom sam izgubila svaku nadu. A onda je jednog dana, posle 13 godina, došao i rekao mi: „Mama, ne brini. Biću kako treba.“

Ubrzo posle toga, Sunder je preduzeo posebne napore da bi postao duhovno zreo. Napredovao je do te mere da mu je bilo povereno nadgledanje skupštine Jehovinih svedoka. Kasnije je napustio dobro plaćen posao da bi služio kao pionir. Danas on i njegova supruga Ester služe zajedno kao pioniri u Bangaloreu, u južnom delu Indije.

Doživotna uteha

Često zahvaljujem Jehovi što mi je omogućio da sam mogla da podnesem patnje i teškoće kroz sve ove godine. Bez takvih iskustava ne bih imala divnu prednost da doživim toliku meru Jehovine dobrote, milosrđa i njegovih izliva brige pune obzira i ljubavi (Jakov 5:11). Oduševljavajuće je čitati u Bibliji  o Jehovinoj brizi i zanimanju za „dečaka bez oca i za udovicu“ (5. Mojsijeva 24:19-21). Međutim, ništa ne može da se uporedi sa utehom i radošću ličnog doživljavanja njegove brige i zanimanja.

Naučila sam da se bezuslovno poverim Jehovi i uzdam se u njega, ne oslanjajući se na vlastito razumevanje, već na svim svojim putevima osvrtati se na njega (Psalam 43:5, Poslovice 3:5, 6). Kao mlada udovica, molila sam se Bogu za utehu iz njegove Reči. Sada, sa 68 godina, zaista mogu reći da sam razumevanjem Biblije i primenom njenih saveta pronašla beskrajnu utehu.

[Slika Lili Artur na 25. strani]

[Slika na 26. strani]

Lili Artur sa članovima svoje porodice