Nastavi sejati seme — Jehova će učiniti da raste

ISPRIČAO FRED METKAF

POČETKOM 1948, za vreme svoje službe od kuće do kuće, posetio sam malu farmu u okolini Korka, na jugu Irske. Kad sam farmeru objasnio ko sam, pocrveneo je u licu. Razbesneo se, derući se da sam komunist, i otrčao da uzme svoje vile za seno. Bez razmišljanja sam izjurio iz dvorišta farme i skočio na bicikl koji sam ostavio uz put. Brdo je na tom mestu bilo vrlo strmo, ali ja sam okretao pedale što sam brže mogao, ne osvrćući se i zamišljajući kako farmer baca za mnom svoje vile kao koplje.

VEĆ sam navikao na takve reakcije u dve godine otkako sam 1946. došao iz Engleske u Republiku Irsku kao specijalni pionir. Mala grupa objavitelja Kraljevstva kojoj sam se pridružio, njih samo oko 24, već je iskusila paljbu neprijateljstva i klevetanja. Međutim, bio sam uveren da će Jehovin duh konačno doneti rezultate (Galatima 6:8, 9).

Ipak, pre nego što ispričam kako su se stvari odvijale, dopustite da vam kažem nešto o svojoj mladosti i poučavanju koje se pokazalo korisnim u ovakvim teškim oklonostima.

Dobar roditeljski primer i pouka

Moj otac je došao u doticaj sa istinom početkom 1914. Dok je putovao kući sa fudbalske utakmice u Šefildu u Engleskoj, čitao je biblijski traktat koji je objašnjavao stanje mrtvih. Već je bio posetio brojne crkve u potrazi za odgovorom na svoja pitanja, ali sa malim uspehom. Ono što je sada čitao u tom traktatu uzbudilo ga je. Naručio je šest toma Studies in the Scriptures o kojima je govorio traktat i željno ih pročitao, često čitajući u ranim jutarnjim  satima. Tata je brzo usvajao istinu.

Ubrzo je počeo da se druži sa mesnom skupštinom Jehovinih svedoka. To druženje je trajalo preko 40 godina, a većinu tog vremena je služio kao predsedavajući nadglednik. Na radost mog oca, njegova dva brata i sve tri sestre prihvatili su istinu. Jedan od njegove braće svedočio je mladoj prodavačici, i ona i njena sestra su postale predane, pomazane hrišćanke. Moj otac i njegov brat su oženili te dve mlade žene.

U mojoj porodici ja sam bio jedan od četiri dečaka koji su vaspitani u „odgoju i opomeni Gospodovoj“ (Efešanima 6:4, King James Version). Drago mi je što moji roditelji nisu štedeli truda u usađivanju istine u nas. U to vreme nije bilo publikacija posebno namenjenih za pomaganje roditeljima kako da poučavaju svoju decu biblijskim istinama; međutim, mi smo redovno održavali porodični biblijski studij dva puta nedeljno koristeći knjigu The Harp of God (Harfa Božja), kao i redovni razgovor na temelju dnevnog citata (Deuteronom 6:6, 7; 2. Timoteju 3:14, 15).

Otac i majka su bili divan primer i u svom cenjenju sastanaka i revnosti za službu. Uz svoje divne duhovne osobine, otac je imao i dobar smisao za humor koji je preneo na svoju decu. Naporan trud mojih roditelja urodio je dobrim plodovima. Sva četiri njihova sina, sada u 60-im godinama, još uvek radosno služe Jehovi.

U pionirskoj službi

Aprila 1939, kad sam imao 16 godina, završio sam školu i postao opšti pionir. Otac mi se pridružio u pionirskoj službi i pružio mi sjajnu pouku. Putujući na biciklima, potpuno smo obradili područje u prečniku od 11 kilometara od naše kuće. Svaki dan smo uzimali 50 brošura i nismo se vraćali kući dok ih nismo sve podelili.

Dve godine kasnije imao sam prednost da budem među prvim imenovanim specijalnim pionirima u Britaniji. Bila je radost doživeti takav blagoslov, ali teško je bilo napustiti ugodnu sigurnost teokratskog doma. Vremenom i uz Jehovinu pomoć, ja sam se prilagodio.

Moja pionirska služba je bila prekinuta drugim svetskim ratom, kad sam, sa drugim mladim Svedocima, bio zatvoren zbog pitanja neutralnosti. U zatvoru u Daremu bio sam svrstan u grupu MZ (Mladi zatvorenici). To je značilo da sam morao da nosim kratke pantalone — što je izrazito nepovoljno po hladnom vremenu. Zamisli samo Vilfa Guča (sada koordinator Odbora britanske podružnice), Pitera Elisa (člana Odbora britanske podružnice), Freda Adamsa i mene — sve visoke oko metar i osamdeset — kako stojimo zajedno u kratkim pantalonama kao školarci!

Zadatak — Irska

Nakon otpuštanja iz zatvora, bio sam pionir tri godine u različitim delovima Engleske. Tada sam dobio zadatak koji se pokazao kao ispit i beskrajno zadovoljstvo — Republiku Irsku. Sve što sam znao o južnoj Irskoj bilo je to da su tamo skoro svi katolici. Ali, nisam se obazirao na negativne primedbe nekih i nisam oklevao da prihvatim zadatak. To je bilo vreme za širenje pravog obožavanja i bio sam siguran da će mi Jehova pružiti pomoć kroz svoj sveti duh.

Većina Svedoka u Republici Irskoj bila je u glavnom gradu Dablinu. Samo jedan ili dva bili su rasejani drugde. Dakle, većina ljudi nije nikada ni videla nekog Jehovinog svedoka. Sa još trojicom specijalnih pionira počeo sam da radim u Korku. Nije bilo lako pronaći uho koje sluša. Sveštenik je na njihovoj misi neprestano upozoravao protiv nas, nazivajući nas „komunističkim đavolima“. Takođe su i novine upozoravale na naše aktivnosti.

 Jednog dana mi je berberin skraćivao kosu ravnom britvom. U toku razgovora, pitao me je šta radim u Korku. Kad sam mu rekao, on se razbesneo i počeo da me psuje. Njegove ruke su se tresle u besu i već sam video sebe kako izlazim iz berbernice sa svojom glavom pod rukom! Kakvo olakšanje je bilo izaći iz njegove radnje u jednom komadu!

Nasilje svetine

Ponekad smo morali da se suočimo sa nasiljem svetine. Na primer, jednog martovskog dana 1948, dok smo bili vrlo zaposleni u službi od kuće do kuće, svetina je napala mog partnera Freda Čafina. Progonjen od mnoštva, Fred je dotrčao do polazne autobuske stanice i zamolio vozača autobusa i konduktera za pomoć. Umesto toga, oni su se pridružili u napadu. Fred je otrčao dalje do puta i uspeo da se sakrije iza visokog zida koji je okruživao sveštenikovu kuću.

Ja sam u međuvremenu otišao po svoj bicikl. Da bih se vratio u centar grada, krenuo sam sporednim putem. Međutim, kad sam izašao na glavni put, tamo me je čekala svetina. Dva čoveka su zgrabila moju torbu i sve što je bilo u njoj bacili u vazduh. Zatim su počeli da me udaraju rukama i nogama. Iznenada se pojavio neki čovek. Bio je to policajac u civilu koji je zaustavio napad. Zatim je odveo mene i napadače u policijsku stanicu.

Taj napad je pružio temelj za ’odbranu i zakonsko utvrđivanje dobre vesti‘ (Filipljanima 1:7, NW). Kad je slučaj došao do suda, svedočio je policajac koji me je izbavio, koji je i sam bio katolik, i šest osoba je bilo proglašeno krivim. Slučaj je pokazao da smo imali pravo da idemo od kuće do kuće i poslužio je kao sredstvo odvraćanja drugih koji su možda razmišljali o pribegavanju nasilju.

U početku se smatralo suviše opasnim da pošaljemo sestre kao pionire u mesta kao što je Kork. Međutim, često se pokazalo da bi bilo bolje da sestre posete zainteresovane žene. Zato je Društvo, neposredno pre napada, poslalo dve vrsne pionirke u Kork. Jedna od njih, Evelin MekFarlen, kasnije je postala misionarka koja je odlično delovala u Čileu. Druga, Kerolajn Frensis, koja je u Londonu prodala svoju kuću kako bi bila pionir u Irskoj, postala je moja supruga.

Seme istine niče

Lako smo mogli da pomislimo da rasipamo svoje vreme sejući seme istine Kraljevstva pod takvim okolnostima. Ipak, posmatrajući kako istina niče tu i tamo, bili smo potkrepljeni u našem pouzdanju u Jehovinu moć da omogući da to seme raste. Na primer, Društvo je jednom poslalo ime i adresu čoveka koji je pisao tražeći primerak knjige Let God Be True. Adresa je bila iz Fermoja, malog gradića oko 35 kilometara od Korka. Tako sam jednog nedeljnog jutra otišao biciklom da pronađem tu osobu.

Kad sam stigao u Fermoj, pitao sam nekog čoveka za smer. „Ah“, rekao je, „to je još 14 kilometara dalje.“ Krenuo sam dalje i konačno stigao do farme uz uski seoski put. Mladić koji je naručio knjigu stajao je na kapiji farme. Kad sam se predstavio, rekao je: „Ta knjiga je zlata vredna!“ Vodili smo divan razgovor, tako da sam s lakoćom prevalio 50 kilometara vožnje biciklom natrag kući. Čak i danas, više od 40 godina kasnije, veliko mi je zadovoljstvo svake godine na kongresima sresti tog „mladića“, Čarlsa Rina. Danas na području Korka ima deset skupština.

Tokom 1950-ih Kerolajn i ja smo posejali seme istine u unutrašnjosti Irske. Godine 1951. bili smo ohrabreni da istrajemo kad su se ponizne osobe poput „Greni“ Hamiltona i njegove snahe brzo odazvale. „Greni“ Hamilton je postao prvi kršteni objavitelj u pokrajini Longford (1. Solunjanima 2:13).

Smeštaj je predstavljao problem. Čim se na vlasnike kuće počeo vršiti pritisak, oni su od nas tražili da odemo. Tako smo, nakon što smo brzo uzastopce napustili  tri različita stana, kupili šator, nepropusno platno i vreće za spavanje, noseći ih stalno sa sobom u jednom Fordu. Postavljali smo šator gde god smo mogli na kraju svakog dana svedočenja. Kasnije smo dobili 4 metra dugu prikolicu. Bila je malena sa malo savremenih pogodnosti — za pitku vodu smo morali da pešačimo pola kilometra — i bez izolacije, ali za nas je to bio luksuz. Jednog dana bio je na ispitu moj smisao za humor kad sam se okliznuo na vlažan koren drveta i upao u dugu, usku, ali ne tako duboku rupu. Ipak, u našu prikolicu smo prihvatili putujućeg nadglednika i njegovu suprugu kad su nas posećivali.

Vremenom su dobroćudni ljudi pokazali neočekivanu ljubaznost. Na primer, 1958. smo otišli u Slajgau u zapadnom delu Irske, osam godina nakon što je iz tog grada bio izbačen jedan drugi par pionira. Molili smo Jehovu za pomoć u pronalaženju mesta za prikolicu. Nakon višečasovne potrage, prešli smo preko velikog, nekorišćenog kamenoloma. Čovek koji je čuvao stado uz uski put nam je rekao da kamenolom pripada njegovoj porodici. „Možemo li da ga upotrebimo?“ pitali smo i rekli da smo zastupnici biblijskog društva. Rekao je da bi to bilo dobro.

Ubrzo posle toga on je pitao: „Kom biblijskom društvu vi pripadate?“ To je bio uzbudljiv trenutak. Rekli smo mu da smo Jehovini svedoci. Na naše veliko olakšanje, ostao je prijateljski raspoložen. Nekoliko sedmica kasnije uručio nam je priznanicu za godišnje iznajmljivanje tog mesta. „Ne želimo vaš novac“, rekao je. „Znamo za protivljenje sa kojim se suočavate, i ako vas bilo ko pita za pravo da budete na ovom mestu, imate potvrdu.“

Dok smo bili u Slajgauu, čuli smo za dobro poznatog trgovca i fudbalskog igrača koji je pokazao izvesno zanimanje dok su pređašnji pioniri još bili u gradu. Ipak, tokom osam godina imao je malo doticaja, i zanimalo nas je kako je on sada. Odgovor je stigao u obliku širokog osmeha na licu Metija Berna kad sam mu se predstavio. Seme istine posejano godinama ranije nije usahlo. On je još uvek član aktivne male skupštine u Slajgauu.

Promena stavova

Mesto koje je u malom pokazalo neprijateljsko stanovište mnogih prema nama bio je grad Etloun. Kad se tamo 1950. počelo sa pojačanim svedočenjem, sveštenici su organizovali da svi koji su živeli u jednom delu grada potpišu peticiju koja kaže da ne žele da ih Jehovini svedoci posećuju na njihovim vratima. To su poslali vladi, čime su za nekoliko godina veoma otežali delo propovedanja u Etlounu. Jedna grupa omladinaca me je prepoznala kao jednog od Svedoka i počela da baca kamenje. Kad sam stao ispred prozora trgovine, vlasnik me uveo u svoju trgovinu — više da zaštiti prozor nego mene — i pustio me da odem kroz zadnja vrata.

Međutim, kad sam nedavno, avgusta 1989, držao pogrebni govor u Etlounu za jednog vernog brata, nisam mogao da odolim čuđenju kako je Jehova učinio da tamo seme raste. Osim članova skupštine, oko 50 meštana sa poštovanjem je slušalo pogrebni govor u divnoj Kraljevskoj dvorani koju su braća sagradila.

 Posebna pouka u Gilead školi

Godine 1961. bio sam pozvan na desetomesečni tečaj u Gilead biblijsku školu Društva Kula stražara. Taj specijalni tečaj bio je samo za braću, tako da smo Kerolajn i ja taj poziv učinili predmetom razmatranja uz molitvu. Nismo se razdvajali 12 godina. Osim toga, budući da je i moja žena imala gorljivu želju da pohađa Gilead školu i da postane misionar, bila je izrazito razočarana što i ona nije pozvana. Ali, u svojoj velikodušnosti ona je stavila interese Kraljevstva na prvo mesto i složila se da idem sam. Tečaj je bio divna prednost. Međutim, bila je radost vratiti se kući i uključiti se u posao Odbora podružnice Društva, ohrabrujući više od 200 Svedoka koji su sejali i zalivali u Irskoj ranih 1960-ih.

Nekoliko godina kasnije, 1979, Kerolajn je mogla da pođe u svetsku centralu Jehovinih svedoka u Njujorku, kad sam bio pozvan na poseban tečaj Gileada za članove Odbora podružnice. To je bio vrhunac, kako se kasnije pokazalo, poslednjeg dela njenog života. Dve godine kasnije ona je umrla. Kroz sve 32 godine u kojima smo zajedno služili u punovremenoj službi, Kerolajn nikad nije izgubila revnost za Jehovinu službu, ni pouzdanje da će On učiniti da seme raste.

Veoma mi je nedostajala. Jedna od stvari koje su mi pomogle da se borim bio je članak u tadašnjem Probudite se! pod naslovom „Nauči da živiš bez voljene osobe“ (8. februar 1981, engl.). Suze su mi navirale kad god sam pomislio na svoju izgubljenu družicu, ali učinio sam što je taj članak savetovao i ostao zaposlen u Jehovinoj službi.

Jehovini blagoslovi se nastavljaju

Godinu pre toga, aprila 1980, bio sam prisutan kad je brat Lajman Svingl iz Vodećeg tela svečano otvorio novu zgradu podružnice u Dablinu. Kako je bilo uzbudljivo videti 1 854 objavitelja s tog područja, koje je u to vreme uključivalo i Severnu Irsku! A danas, deset godina kasnije, Yearbook izveštava najveći broj od 3 451 objavitelja za 1990.!

U međuvremenu sam doživeo još jedan dodatni blagoslov. Dok sam služio kao voditelj Škole službe za Kraljevstvo, upoznao sam Evelin Holford, ljupku i revnu sestru koja se preselila u Irsku da služi gde je veća potreba. Venčali smo se maja 1986. i ona se pokazala kao istinska podrška u svim mojim teokratskim aktivnostima.

Otkako sam pre 51 godinu napustio školu i stupio u punovremenu službu, 44 godine sam proveo u Irskoj. Ohrabrujuće je videti mnoge kojima sam pomogao kako i dalje služe Jehovi, neki kao starešine i sluge pomoćnici. Bez oklevanja mogu reći da je jedna od najvećih radosti koju neko može da doživi pomaganje nekom drugom na putu života.

Posmatrati kako u Irskoj cveta pravo obožavanje u jednom mestu za drugim, uprkos žestokom protivljenju, jačalo je veru. Danas je sa preko 90 skupština širom te zemlje povezano oko 3 500 objavitelja. Zaista, nema granice onome što Jehova može da učini. On će učiniti da seme raste ako mi marljivo sejemo i zalivamo (1. Korinćanima 3:6, 7). Znam da je to istina. Video sam da se to dogodilo u Irskoj.

[Slika Freda i Evelin Metkaf na 25. strani]

[Slika Freda Metkafa na 28. strani]