Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Bitka protiv bolesti i smrti — da li je dobijamo?

Bitka protiv bolesti i smrti — da li je dobijamo?

Bitka protiv bolesti i smrti — da li je dobijamo?

NEMA više bolesti, nema više smrti! Većini ljudi ovo možda zvuči samo kao čeznutljivo maštanje. Pa konačno, kao što je i Vejd V. Oliver (Wade W. Oliver), doktor medicine i profesor bakteriologije, napisao: „Još od najranije pisane istorije, bolest je neizmerno oblikovala sudbinu čovečanstva... Velike epidemije su se na čoveka sručile zastrašujućom brzinom... Bolest je uvek sledila njegove stope.“

Da li postoji razlog za verovanje da predstoji drastična promena? Da li je medicinska nauka nadomak uklanjanju svih bolesti, a možda čak i same smrti?

Doktori i istraživači nesumnjivo su u borbi protiv bolesti učinili veliki posao. Koja bi obaveštena osoba mogla da bude nezahvalna za uspešno lečenje kolere, što je konačno ostvareno krajem 19. veka, ili za pronalaženje vakcine protiv strašne variole? Tu vakcinu je 1796. razvio Edvard Džener iz čira manje smrtonosnih kravljih boginja. Tomas Džeferson, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, izrazio je osećaje mnogih kad je 1801. pisao Dženeru: „Za vas je ugodno saznanje da čovečanstvo nikada ne može zaboraviti da ste živeli; buduće nacije će samo iz istorije znati da je jednom postojala mrska variola.“

Dalje, sa zahvalnošću i blagonaklonošću se takođe moraju spomenuti uspesi medicinskih istraživanja u vezi bolesti kao što su difterija i dečija paraliza. Malo ko danas ne ceni najnovija dostignuća u lečenju srčanih oboljenja i raka. Međutim, ljudi i dalje umiru i od srčanih oboljenja i od raka. Pokazalo se da cilj koji se želi dostići, a to je uklanjanje svih bolesti i slabosti, stalno izmiče.

„Nove“ bolesti

Paradoksalno je da današnja era u kojoj su se pojavili CT skeneri i rekonstruktivna hirurgija takođe svedoči o rađanju gomile „novih“ bolesti, kao što su Legionarska bolest, sindrom toksičkog šoka i opštepoznati ubica po imenu sida.

Svakako da se mnogi pitaju koliko su te bolesti zaista nove. U jednom članku iz U.S.News & World Reporta komentariše se da je, u nekim slučajevima, za bolesti koje su već dugo prisutne, sada jednostavno postavljena tačnija dijagnoza i dato im je novo ime. Na primer, Legionarska bolest je prvi put prepoznata 1976, ali pre toga su je možda pogrešno dijagnozirali kao virusnu upalu pluća. Slično tome, možda je raniji sindrom toksičkog šoka pogrešno smatran šarlahom.

Ipak, brojne bolesti izgledaju nesumnjivo nove. Sida je, nema sumnje, najpoznatija među njima. Ova onesposobljavajuća i fatalna bolest prvi put je prepoznata i imenovana 1981. godine. Još jedna manje poznata „nova“ bolest je brazilska purpurna groznica. Bila je otkrivena 1984. u Brazilu, a smrtnost joj se procenjuje na 50 posto.

Lek se ne nazire

Dakle, uprkos najboljim ljudskim nastojanjima, potpuni i trajni lek za ljudske bolesti se nigde ne nazire. Istina je da se od 1900. godine prosečni ljudski životni vek povećao za otprilike 25 posto. Ali, za tu promenu možemo uglavnom biti zahvalni medicinskim tehnikama koje su smanjile rizik umiranja u toku ranog ili kasnijeg detinjstva. Životni vek čoveka u osnovi ostaje blizu biblijskih „sedamdeset godina“ (Psalam 90:10).

Zato se i pročula vest o Ani Viliams koja je umrla 1987. u starosti od 114 godina. Dajući komentar o smrti gospođe Viliams, jedan novinar je napisao: „Naučnici smatraju da je 115 ili 120 godina verovatno gornja granica dužine ljudskog veka. Ali, zašto to treba da bude tako? Zašto ljudsko telo mora da se istroši posle 70, 80, ili čak 115 godina?“

Naučnici s područja medicine su 1960-ih godina otkrili da su ljudske ćelije izgleda sposobne samo za oko 50 deoba. Kad se ta granica jednom dostigne, izgleda da ništa ne može da se uradi kako bi se ćelije održale na životu. Ovo je u suprotnosti sa ranijom naučnom teorijom da bi ljudske ćelije mogle da prežive neograničeno dugo ako bi imale povoljne uslove.

Spojimo to sa spoznanjem da je za mnoge svoje patnje čovek sam kriv. Jedna žena istraživač je zapažajući zaključila: „Bolesti se ne pobeđuju samo biomedicinskim postupcima. Istorija bolesti je usko povezana sa socijalnim i moralnim faktorima.“

Svetska zdravstvena organizacija je iznela primedbu: „Sami sebi smo zadali rane, verujući da će nauka, doktori i bolnice naći lek, umesto da u prvom redu sprečimo same uzroke bolesti. Naravno da ne možemo bez medicinske nege koja u stvari spašava život, ali budimo jasni i kažimo da ona našem ’zdravlju‘ ne dodaje ništa — ona sprečava da umremo... Samouništavajući nagon pušača i pijanica, duševne i telesne posledice nezaposlenosti — neke su od ’novih bolesti‘. Zašto dopuštamo ’epidemiju saobraćajnih nesreća‘, koja odnosi živote i crpi naše finansijske izvore?“

Bolest, nemoć, patnje i smrt su tako i dalje vrlo blizu nas. Ipak, mi imamo razloga s pouzdanjem da gledamo na vreme kad više neće biti ni bolesti ni smrti. Najbolje od svega je to što imamo sve razloge da verujemo da je to vreme sasvim blizu.

[Okvir na 4. strani]

’ZLA EGIPATSKA‘

Čak je i Biblija zabeležila uzaludnu borbu čoveka protiv bolesti koja traje još od najranijeg doba. Naše zanimanje pobuđuje Mojsijev zapis o ’ljutim zlima egipatskim‘ (Deuteronom 7:15).

Tu su očigledno bile uključene elefantijazis, dizenterija, variola, kuga i upala oka. Mojsijev je narod izbegao takve bolesti uglavnom zahvaljujući naprednim higijenskim postupcima koje im je propisivao savez Zakona.

Pažljivo ispitivanje egipatskih mumija, međutim, dovelo je do prepoznavanja mnoštva ostalih ’zala egipatskih‘. Tu su spadali artritis, spondiloza, bolesti zuba i vilica, upala slepog creva i giht. U jednom ranom medicinskom spisu, poznatom kao Ebers Papirus, čak se spominju bolesti kao što su: tumor, bolesti želuca i jetre, dijabetes, guba, konjunktivitis i gluvoća.

Drevni egipatski lekari su dali sve od sebe u borbi sa tim bolestima, a neki su se u svojim medicinskim oblastima i prilično specijalizovali. Grčki istoričar Herodot je napisao: „Zemlja [Egipat] je puna lekara; jedan je samo za bolesti oka; drugi za bolesti glave, zuba, abdomena, ili unutrašnjih organa.“ Međutim, veliki deo egipatske „medicine“ je u stvari bio religijsko nadrilekarstvo i daleko je od nauke.

Savremeni lekari su u borbi protiv bolesti požnjeli mnogo više uspeha. Ali, istraživač na polju medicine Džesi Dobson (Jessie Dobson) iznosi sledeći zaključak koji navodi na razmišljanje: „Šta se može naučiti iz proučavanja bolesti prošlih vremena? Iz pregleda dokaznog materijala opšti je zaključak da se bolesti i patnje daleke prošlosti izgleda ne razlikuju izrazito od današnjih... Očigledno je da ni sve veštine ni napori strpljivog istraživanja nisu mnogo učinili na iskorenjivanju bolesti“ (Disease in Ancient Man).