’Živeti sa Jehovinim danom čvrsto u mislima‘

ISPRIČAO LIL RIŠ

OTKAKO znam za sebe, naš porodični život se okretao oko snažnog verovanja u dolazak novog sveta pravednosti. Majka i otac bi nama deci čitali iz Biblije o ’novom nebu i novoj zemlji‘ i o ’kravi i medvedu koji zajedno pasu, o lavu koji jede slamu kao bik, čak i o malenom dečačiću koji će im biti vođa‘. To su činili tako realno, da sam zamišljao da sam ja taj mali dečačić (2. Petrova 3:11-13; Isaija 11:6-9, NW).

U 1890-im je moj deda, August Riš, upoznao temeljne biblijske istine kroz dopisivanje sa Čarlsom T. Raselom. On je obimno propovedao u svom domu i okolini u severozapadnoj kanadskoj pokrajini, danas Jorkton, Saskačevan. Uvek iznova je savetovao svojim sinovima: „Momci, pazite na 1914!“ Uverenje da je Jehovin dan blizu proželo je mog oca osećajem hitnosti koji se provlačio kroz njegov život, a to je bio i za mene životni put.

Majka i otac su bili utelovljenje gostoprimljivosti. Biblijska grupa Istraživača Biblije iz Saskatuna, Saskačevana, Eklezija, redovno se sastajala za proučavanje u našem domu. Putujući propovednici (nazvani hodočasnici) često su ostajali u našoj kući. Moj brat Verne, moja sestra Vera i ja izvlačili smo iz toga duhovnu korist. Uvek je bio prisutan osećaj stvarnosti u vezi vesti Kraljevstva i hitna potreba da se drugima govori o tome (Matej 24:14). Tada nisam mogao ni da naslutim da ću u budućnosti najveći deo svog života provesti nastavljajući delo tih hodočasnika kao putujući nadglednik Jehovinih svedoka.

Otac je 1927. preselio našu porodicu u Berkli, Kalifornija. Zatim sam, u vreme teške finansijske krize 1933, završio srednju školu. Brat Vern i ja smo se smatrali srećnicima kad smo dobili posao u fabrici kompanije Ford Motor u Ričmondu, Kalifornija. Međutim, jednog dana u proleće 1935, razmišljao sam: ’Ako moram naporno da radim, mogu isto tako naporno da radim i za ono što se isplati.‘ Tog dana sam napustio posao i napisao molbu da služim u Betelu, u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu, Njujork. Nakon prisustvovanja uzbudljivom kongresu u Vašingtonu, u junu 1935. bio sam primljen u betelsku službu.

Betelska služba

Natan Nor, nadglednik štamparije, postavio me je da radim na održavanju zgrade. Bio sam sam na tom poslu. Kao 20-godišnji samac, osećao sam se veoma važno. Mogao sam da se slobodno krećem u svakom delu štamparije i niko me nije pitao šta radim. Brat Nor je cenio način na koji sam obavljao svoj posao, ali je primetio problem u mom držanju. Nastavio je da utiče na mene kako bih mogao da razvijam poniznost.

Međutim, prošlo je neko vreme pre nego što sam shvatio da brat Nor ustvari pokušava da mi pomogne. Zato sam se izvinio za svoje ponašanje i izrazio odlučnost da se poboljšam. Bio je to početak dugog, srdačnog odnosa s bratom Norom, koji je u januaru 1942. postao treći predsednik Društva Kula stražara.

 Osim što sam radio na održavanju, naučio sam da rukujem s većinom mašina u knjigoveznici ili da pomažem kod tih mašina. Povremeno sam obavljao kancelarijske poslove, ispunjavao i slao naloge za rad u štampariji. Proleće i leto 1943. bili su posebno ispunjeno i uzbudljivo vreme. Svet je bio usred drugog svetskog rata, a Jehovini svedoci su podnosili zastrašivanje, hapšenja i sudske kazne svih oblika nepravednih optužbi. Godine 1940. je Vrhovni sud SAD odlučio da škole mogu da zahtevaju od učenika da pozdravljaju zastavu. To je pokrenulo talas nasilja u 44 od 48 tada postojećih država. Deca Svedoka su izbacivana iz škola, roditelji su hapšeni, a svetina je proterivala Svedoke iz grada. Pojedinci su bili streljani, dok su drugi bili poliveni katranom i oblepljeni perjem.

Dok su se Jehovini svedoci borili na sudovima, primerci pisanih naloga izdanih od suda, dokumenti koje su prilagali advokati pre izlaska pred sud i dokumenti koje je izdavalo zakonsko telo Društva prelazili su preko mog stola kako bi bili štampani. Svi smo proveli mnoge sate u dodatnom radu kako bismo završili u roku. Kao rezultat, odluke Vrhovnog suda od maja i juna 1943 — kad je 12 od 13 slučajeva bilo rešeno u korist Jehovinih svedoka — ušle su u anale istorije zakonodavstva. Zahvalan sam što sam iz prve ruke posmatrao kako je Jehova otvarao put odbrane i zakonskog utvrđivanja dobre vesti (Filipljanima 1:7).

Teokratska škola propovedanja

U to vreme smo na nekim područjima bili slabo osposobljeni da izvršimo ogromno delo prorečeno u Mateju 24:14, naime, ’da propovedamo dobru vest o Kraljevstvu po celoj zemlji pre nego što dođe kraj‘. Brat Nor je, kao predsednik Društva, uvideo potrebu za programom poučavanja. Zajedno sa ostalim muškim članovima porodice Betela, dobio sam poziv da se pridružim ’Naprednom tečaju teokratske službe‘. Taj tečaj se konačno razvio u Teokratsku školu propovedanja, koja je od 1943. počela da deluje u skupštinama Jehovinih svedoka.

Sastali smo se u sobi za sastanke porodice Betela u ponedeljak, 16. februara 1942, a brat Nor je izneo prvi poučni govor. Njegova tema je bila „Biblijski manuskripti“. Brat T. Dž. Salivan je bio nadglednik škole koji nam je davao savete kako bi nam pomogao da se poboljšamo. Vremenom mi je bio dodeljen zadatak nadglednika betelske škole, na što sam gledao kao na veliku prednost. Ali, to je opet bilo vreme za stegu.

Bio sam previše kritičan i nedostajalo mi je ispravno poštovanje u savetovanju starije braće. Zato mi je brat Nor iskreno rekao: „Niko ne voli kad iskazuješ autoritet na prekora vredan način.“ Kad je jasno objasnio problem i kad su moje uši postale dovoljno crvene, krupne smeđe oči brata Nora su se ublažile. Prijaznim glasom je pročitao Psalam 141:5: „Neka me udari pravednik; to će biti dobro delo: i neka me ukori; to će biti vrsno ulje, koje mi neće razbiti glavu“ (King James Version). Taj stih sam koristio mnogo puta kad sam imao odgovornost da dam drugima ispravan savet.

Pre nego što se počelo sa Teokratskom školom propovedanja, nas nekolicina smo imali priliku mnogo da govorimo u javnosti. Kad je brat Raterford umro, brat Nor je naporno radio kako bi razvio svoju govorničku sposobnost. Moja betelska soba je bila baš ispod njegovog stana, tako da sam ga mogao čuti kako vežba svoje iznašanje. Doslovno je na desetine puta glasno čitao javno predavanje „Mir — može li potrajati?“ pre nego što ga je održao na kongresu u Klivlandu 1942.

Na putu

Nakon što sam u Betelu služio 13 godina, brat Nor me je odredio da služim na području kao oblasni nadglednik. U  kratkom upoznavanju sa mojim novim zadatkom, on je rekao: „Lile, sad imaš priliku da iz prve ruke posmatraš kako Jehova postupa sa svojim narodom.“ Sa tim rečima u mislima i dve torbe u rukama, započeo sam život putujućeg nadglednika 15. maja 1948. Pre nego što sam započeo sa oblasnom službom, nekoliko meseci sam služio kao pokrajinski nadglednik.

Prva grupa, ili skupština, u kojoj sam služio bila je jedna mala seoska skupština u Veseci, Minesota. Unapred sam pisao Diku Keinu, slugi grupe (kako se tada zvao predsedavajući nadglednik) da me sačeka kad dođem vozom. On je bio specijalni pionir i, da bi smanjio troškove, tek se bio preselio iz iznajmljene sobe u kojoj je zimovao, u svoj letnji stan, šator. Međutim, u Minesoti u maju u stvari uopšte nije letnje vreme! Te noći, grčeći se u šatoru, pitao sam se da li sam uopšte spreman za takav način života. Navukao sam tešku prehladu koja je trajala nedeljama, ali i to sam prebrodio.

Tokom tih ranih godina, dok sam posećivao razne skupštine i pokrajine, odsedao sam kod braće i živeo samo s putnom torbom. Iskusio sam sve vrste smeštaja, uključujući spavanje na podu kuhinje, na kauču u dnevnoj sobi, u vrućim neprovetrenim potkrovljima. Ponekad bih odsedao u domovima gde su se članovi porodice protivili našim verovanjima. U Viskonsinu me jedan suprug nevernik celu nedelju gledao preteći kad god bih dolazio i odlazio. Kad je jedne noći došao pijan kući i kad sam ga čuo kako preti da će „ustreliti toga i toga“, zaključio sam da je vreme da odem. Ali, neugodna iskustva bila su relativno retka i samo su pridala draž mom zadatku. Bila su nešto u čemu sam se posle nekog vremena zabavljao.

Pronašao sam saputnika

Toga se dobro sećam. Na pokrajinskom sastanku u Tifinu, Ohajo, upoznao sam lepu mladu ženu sa smeđim očima, Leonu Erman, iz Fort Vejna, Indiana. I ona je bila odgojena u hrišćanskoj istini i bila je verni pionir mnogo godina. Stalno putovanje nije nam dozvoljavalo da se jedno drugom udvaramo, ali dopisivanjem smo održavali stalnu vezu. Tada, 1952, upitao sam: „Hoćeš li?“, ona je rekla: „Da, hoću!“, i tako smo se venčali. Često su nas pitali zašto se nikad nismo vratili normalnom životu sa kućom i porodicom, ali mi kažemo da imamo porodicu — braću, sestre, očeve i majke u oko 44 savezne države gde smo služili (Marko 10:29, 30).

Neki su pitali: ’Zar se nikad niste umorili ili se osećali obeshrabreni?‘ Da, više puta. Ali kod nas dvoje, kad se jedno oseća bezvoljno, drugi ga podiže. Jednom sam čak pisao svom bratu Vernu, pitajući ga za mogućnost da s njim radim na njegovom molerskom poslu. Odgovorio je da je to često priželjkivao, jer smo bili vrlo bliski dok smo odrastali. Međutim, savetovao mi je da pažljivo odmerim svoju odluku. Tada sam se prisetio reči brata Nora koje je često ponavljao članovima porodice Betela: „Nije potrebno mnogo napora da se prestane; potrebna je hrabrost i besprekornost da istrajete u svom zadatku.“ To je još uvek bio dobar savet.

Nijedan oženjeni putujući nadglednik ne može da istraje u svom zadatku bez supruge koja je lojalna i koja pruža podršku, kao što se Leona pokazala prema meni. Njena srdačna, ljubazna ličnost i njen stalni vedri stav u skupštinama učinili su je dragom hiljadama. Nikad nisam umoran da joj kažem koliko je volim. Uveren sam da to i njoj pomaže da istraje u svom poslu.

Svedok Jehovinog blagoslova

Glavni posao oblasnog nadglednika usredsređuje se na pokrajinski sastanak, gde svake sedmice služi kao predsedavajući, javni govornik i nadglednik teokratske  škole. Jehovin blagoslov u toj pripremi očigledan je iz činjenice da su se, od stotina pokrajinskih sastanaka koje sam nadgledao, održali svi do jednog. Istina, neki su bili ometani, ali ni jedan nije bio ukinut.

U Vusteru, Ohajo, u proleće 1950, dok sam pozivao na zaključnu pesmu subotnjeg večernjeg programa, svetina od više od hiljadu protivnika okupila se van pozorišta gde se održavao sastanak. Sa sobom su poneli kutije s pokvarenim jajima kako bi nas gađali dok budemo izlazili. Procenili smo situaciju i nastavili sa programom uz pesme, iskustva i improvizovane biblijske govore. Oko 800 Svedoka ostalo je mirno i strpljivo.

U 2.00 posle ponoći bilo je izuzetno hladno. Kao da se pripremaju za izlazak, redari su izneli protivpožarna creva i počeli spirati jaja koja su pala na prednji trotoar. Svetina se opet okupila, napuštajući toplinu obližnjeg autobuskog spremišta. Međutim, akcija redara je bila način da se skrene pažnja, a mi smo tiho napustili dvoranu kroz zadnji izlaz. Svi su sigurno stigli do svojih automobila. Svetina je ometala i na drugim sastancima u Ohaju, u Kantonu, Defiansu i Čilikotu. Ali, nasilje svetine je prestalo kad su se odluke Vrhovnog suda SAD donesene u našu korist počele primenjivati na bezakonicima.

Vremenom su zdravstveni problemi učinili neophodnim neke promene. Zato mi je Društvo sredinom 1970-ih susretljivo dodelilo zadatak da služim kao pokrajinski nadglednik u području južne Kalifornije, gde su skupštine bile blizu i gde su zdravstvene ustanove bile lako dostupne. Dok su dužnosti oblasnog nadgledanja uključivale više putovanja, brige i nadgledanje mnogih pokrajina, dužnosti pokrajinskog nadglednika uključuju pripremanje pokrajinskih sastanaka i dodeljivanje i isprobavanje delova programa. Dalje, potrebno je pripremiti i služiti u Školi pionirske službe. Zato je posao putujućih nadglednika, bilo oblasnih ili pokrajinskih, punovremeni, nagrađujući životni put.

Još uvek očekujući Jehovin dan

Od mog najranijeg sećanja pre više od 70 godina, uvek sam imao gorljivi osećaj hitnosti. Armagedon je uvek u mojim mislima bio prekosutra (Otkrivenje 16:14, 16). Kao moj otac, i njegov otac pre njega, živeo sam u skladu sa apostolovom opomenom da ’čvrsto držimo u mislima prisutnost Jehovinog dana‘. Uvek sam gledao na obećani novi svet kao na ’stvarnost, iako je nisam video‘ (2. Petrova 3:11, 12; Hebrejima 11:1, NW).

To očekivanje usađeno u mene od najranijeg detinjstva uskoro će se ostvariti. „Krava i medved, oni će pasti“, „čak će i lav jesti slamu kao bik“, a „malen dečačić sam će biti vođa njima“ (Isaija 11:6-9, NW). Ovakva srdačna obećanja zajamčena su Isusovim rečima Jovanu iz Otkrivenja 21:5: „I onaj je koji sedi na prestolju rekao: ’Gle! Sve novo tvorim.‘ On takođe kaže: ’Piši, jer su ove reči verne i istinite‘“ (NW).

[Slika Lila i Leone Riš na 23. strani]