Kakva je radost sedeti za Jehovinim stolom!

Ispričao Ernst Vauer

Danas mi je relativno lako da prisustvujem sastancima Jehovinih svedoka, da proučavam Bibliju i propovedam dobru vest Kraljevstva. Međutim, ovde u Nemačkoj nije uvek bilo tako. Kada je Adolf Hitler bio diktator, od 1933. do 1945, učestvovanje u takvim hrišćanskim aktivnostima povlačilo je za sobom rizikovanje vlastitog života.

GODINU dana pre nego što je Hitler došao na vlast, kada sam imao 30 godina, prvi put sam sreo Jehovine svedoke u Drezdenu. U januaru 1935. predao sam se Jehovi i izrazio želju da budem kršten. Naše delo je 1933. već bilo zabranjeno, pa su me zato pitali: „Razumeš li šta znači tvoja odluka? Stavljaš na kocku svoju porodicu, svoje zdravlje, posao, slobodu, pa čak i svoj život!“

„Proračunao sam troškove i spreman sam da vršim Božju volju i da umrem za nju“, odgovorio sam.

Još pre svog krštenja, počeo sam da propovedam od kuće do kuće. Na jednim vratima naišao sam na uniformisanog mladog vođu SS-a (Hitlerovi crnokošuljaši/Elitna straža), koji je počeo da viče: „Zar ne znaš da je to zabranjeno? Pozvaću policiju!“

„Samo izvolite. Ja samo govorim o Bibliji, a protiv toga nema zakona“, mirno sam odgovorio. Zatim sam se okrenuo drugim vratima i odmah me je prijateljski nastrojen gospodin pozvao unutra. Ništa mi se nije dogodilo.

 Ubrzo mi je bio poveren nadzor nad studijskom grupom od pet do sedam Svedoka koja se sastajala nedeljno. Proučavali smo primerke Kule stražare koja je bila prokrijumčarena u Nemačku iz susednih zemalja. Tako smo, uprkos zabrani, redovno sedali za ’sto Jehovin‘ kako bismo se duhovno jačali (1. Korinćanima 10:21, NW).

Podnošenje kušnji

Dž. F. Raterford, predsednik Društva Kula stražara, je 1936. posetio sastanak u Lucernu u Švajcarskoj i pozvao braću koja su bila u mogućnosti da vrše teokratsko nadgledanje u Nemačkoj da budu prisutna. Pošto su pasoši mnoge braće bili zaplenjeni i pošto je policija tesno nadzirala mnogu braću, samo nekoliko njih moglo je da prisustvuje. Brat koji je nadgledao delo u Drezdenu zamolio me je da ga zastupam u Lucernu.

„Ali, nisam li ja premlad i neiskusan?“ pitao sam.

„Ono što je sada važno“, ohrabrio me, „je vernost. To je glavna stvar.“

Ubrzo posle povratka iz Lucerna, bio sam uhapšen i iznenada odvojen od svoje žene, Eve, i naše dvoje dece. Na putu do policijske stanice u Drezdenu, napregao sam misli da se setim biblijskog stiha koji bi me vodio. U misli su mi došle reči iz Poslovica 3:5, 6: „Uzdaj se u Jehovu svim srcem svojim i ne oslanjaj se na vlastiti razum. Obaziri se na njega na svim putevima svojim, i on će učiniti pravim tvoje staze“ (NW). Prisećanje na te stihove me je ojačalo za početno preslušavanje. Nakon toga bio sam zatvoren u tesnu ćeliju i na trenutak sam imao očajan osećaj napuštenosti. Ali, gorljiva molitva Jehovi ispunila me je mirom.

Bio sam osuđen na 27 meseci zatvora. Godinu dana sam bio zadržan u vojnom zatvoru kaznionice u Baucenu. Jednom je jedan penzionisani sudski službenik, koji je nekog zamenjivao, otvorio moju ćeliju i saosećajno napomenuo: „Znam da vam ništa nije dozvoljeno da čitate, ali možda vam je potrebno nešto da opustite svoje misli kako ne biste mislili o svom položaju.“ Na to mi je potajno pružio nekoliko starih porodičnih časopisa i rekao: „Večeras ću doći po njih.“

U stvari, nije mi trebalo ništa da ’opustim svoje misli‘. Dok sam bio u samici, prisećao sam se biblijskih stihova koje sam znao, razvijao sam propoved i glasno je iznosio. Ipak sam letimično pogledao u časopise da vidim sadrže li ijedan biblijski stih — i pronašao mnoge! Jedan od njih bio je iz Filipljanima 1:6, koji delimično glasi: „Uveren sam... da će onaj koji je započeo dobro delo s vama, dovršiti ga“. Zahvalio sam Jehovi za to ohrabrenje.

Kasnije sam bio prebačen u radni logor. Zatim me je, kada je u proleće 1939. bilo vreme da završi moje zatočeništvo, nadglednik logora pitao da li su se moja gledišta promenila. „Nameravam da ostanem lojalan svojoj veri“,  glasio je moj odgovor. On me je zatim obavestio da ću biti prebačen u koncentracioni logor Zaksenhauzen.

Tamo sam predao svoju odeću, odveden pod tuš, ošišan do glave i obučen u zatvorsko odelo. Zatim sam bio ponovo stavljen pod tuš, ovaj put potpuno obučen — postupak koji je SS nazivao „krštenje“. Nakon toga su me prisilili da stojim napolju, potpuno mokar, sve do večeri.

Pripadnici SS-a su Jehovine svedoke u logoru izložili posebnoj brutalnosti. U mnogim prilikama smo morali bezbrojne sate da stojimo na mestu za okupljanje. Ponekad bi neko od nas uzdahnuo: „Zar ne bi bilo divno imati zaista dobru večeru?“ Drugi bi odgovorio: „Nemoj razmišljati o takvim stvarima. Pomisli samo kakva je čast podnositi napade zbog Jehovinog imena i njegovog Kraljevstva.“ A neko drugi bi dodao: „Jehova će nas jačati!“ Tako smo hrabrili jedan drugoga. Ponekad je bilo dovoljno samo kimnuti glavom: „Želim biti lojalan; i ti to želiš!“

Duhovna hrana u logoru

Pojedinci su preuzeli vođstvo u duhovnom hranjenju braće, a ja sam bio određen da im pomažem. Sve što smo imali bila je debela Luter Biblija. Naravno, bilo je zabranjeno posedovati je. Zato je to blago bilo sakriveno, a u svakom nizu ćelija je na kratko vreme bila dostupna samo jednom određenom bratu. Kada je bio red na mene, podvukao bih se pod krevet sa džepnom svetiljkom i čitao je oko 15 minuta. Pamtio sam stihove o kojima bih kasnije mogao da razgovaram sa braćom u našem nizu ćelija. Tako je donekle bilo organizovano deljenje duhovne hrane.

Sva braća su bila ohrabrena da mole Jehovu za daljnju duhovnu hranu, a on je čuo naše usrdne molbe. U zimu 1939/40. novozatvoreni brat je u logor uspeo da prokrijumčari nekoliko novih primeraka Kule stražare u svojoj drvenoj nozi. To je bilo pravo čudo, pošto su svi bili brižljivo pretraženi.

Ti su časopisi iz sigurnosnih razloga bili dostupni izabranoj braći, i to samo na jedan dan. Jednom prilikom, dok se gradila garaža, sakrio sam se u prokop i čitao dok je brat napolju stražario. Jednom drugom prilikom stavio sam Kulu stražaru na svoja kolena za vreme našeg „sata šivenja“ (uveče smo sedeli u našoj baraki krpeći rukavice i druge stvari), dok su braća sedela na drugoj strani kao stražari. Kada je došao stražar SS-a, brzo sam sklonio Kulu stražaru. Da sam bio uhvaćen, to bi me stajalo života!

Jehova nam je na čudesan način pomogao da upamtimo jačajuće misli iz članaka. Zbog potpune iscrpljenosti obično sam utonuo u duboki san. Ali u noćima nakon čitanja Kule stražare nekoliko puta bih se probudio i sasvim jasno ponovio misli. Određena braća u drugim nizovima ćelija imala su slična iskustva. Tako je Jehova izoštrio naše sećanje kako bismo mogli da  delimo duhovnu hranu. To smo činili tako što smo pristupali svakom bratu i hrabrili ga.

Verni do smrti

Naše radno odeljenje je 15. septembra 1939. trebalo da se vrati u logor ranije nego obično. Šta je bio povod? August Dikman, jedan od naše mlađe braće, trebalo je da bude javno pogubljen. Nacisti su bili sigurni da će to navesti veliki broj Svedoka da se odreknu svoje vere. Svi drugi zatvorenici su posle pogubljenja bili otpušteni. Ali mi, Jehovini svedoci, bili smo gonjeni po mestu za okupljanje, udarani nogom i tučeni štapovima sve dok više nismo mogli da se pokrenemo. Bilo nam je naređeno da potpišemo izjavu o odricanju od vere; inače ćemo i mi biti streljani.

Do idućeg dana niko nije potpisao. Čak štaviše, novi zatvorenik, koji je potpisao po dolasku, sada je povukao svoj potpis. Više je voleo da umre sa svojom braćom nego da napusti logor kao izdajnik. U narednim mesecima bili smo kažnjeni teškim radom, neprestanim zlostavljanjem i uskraćivanjem hrane. Više od stotinu naše braće je umrlo za vreme teške zime 1939/40. Sačuvali su svoju besprekornost prema Jehovi i njegovom Kraljevstvu do samog kraja.

Tada je Jehova doneo nešto olakšanja. Mnoga braća su bila premeštena da rade u novootvorenim logorima, gde su dobili više hrane. Osim toga, mučenje je donekle popustilo. U proleće 1940. bio sam premešten u koncentracioni logor Nojengame.

Duhovne pripreme u Nojengameu

Kada sam stigao, bilo je tu oko 20 Svedoka, bez Biblije ili neke druge publikacije. Molio sam Jehovu da mi pomogne da upotrebim ono što sam naučio u Zaksenhauzenu kako bih ohrabrio braću u Nojengameu. Kao prvi korak, prisetio sam se stihova i izabrao ih za dnevne citate. Zatim su bile učinjene pripreme za sastanke na kojima sam mogao da objasnim misli iz članaka iz Kule stražare koje sam čitao u Zaksenhauzenu. Kada su stigla nova braća, izvestila su o onome što su naučili iz novijih Kula stražara.

Do 1943. u Nojengameu je već bilo 70 Jehovinih svedoka. Dobili smo prednost da obavljamo poslove van logora, kao što je čišćenje posle vazdušnih napada. Zbog toga smo bili u mogućnosti da u logor tajno donesemo Biblije, primerke Kule stražare i neke od knjiga i brošura Društva. Takođe smo poštom primili pošiljke koje su sadržavale dodatnu literaturu, kao i crveno vino i beskvasni hleb za godišnju Spomen-svečanost. Jehova je očigledno zaslepio one koji su proveravali pošiljke.

Iako raspršeni po različitim barakama, obrazovali smo sedam grupa za proučavanje Kule stražare, od kojih je svaka imala voditelja i zamenika. U kancelariji zapovednika logora, gde sam povremeno radio, tajno su bile načinjene kopije Kule stražare. Tako je svaka grupa dobijala bar jedan kompletan primerak za nedeljni studij. Ni jedan sastanak nije bio izostavljen. Dalje, grupe su svakog jutra na mestu okupljanja imale primerak dnevnog citata, uključujući komentar iz Kule stražare.

Jednom su SS-ovci imali praznik, tako da smo mogli održati poludnevni kongres i razgovarati o tome kako da propovedamo u logoru. Podelili smo logor na područja i planski pokušali da dostignemo zatvorenike sa ’dobrom vešću o kraljevstvu‘ (Matej 24:14, NW). Pošto su zatvorenici dolazili iz različitih zemalja, načinili smo višejezične karte sa svedočanstvom koje su objašnjavale naše delo i Kraljevstvo. Propovedali smo tako revno da su se politički zatvorenici žalili: „Gde  god pođeš, svuda se govori samo o Jehovi!“ Izveštaj službe propovedanja o našoj aktivnosti je dospeo čak do podružnice u Bernu u Švajcarskoj.

Sve je išlo dobro dok Gestapo nije 1944. izvršio istragu u svim koncentracionim logorima. Naše skladište literature u Nojengameu nije bilo otkriveno, ali je nekoliko stvari pronađeno kod mene i Karla Švarcera. Bili smo ispitivani i batinani tri dana. Kada se tortura završila, obojica smo bili puni modrica. Međutim, uz Jehovinu pomoć smo preživeli.

Obilje duhovnih blagoslova

U maju 1945. oslobodile su me savezničke snage. Dan posle oslobođenja, počeo sam hodati sa malom grupom braće i zainteresovanih osoba. Umorni, seli smo kod bunara u prvom selu u koje smo došli i napili se vode. Osećajući se osvežen, išao sam od kuće do kuće sa Biblijom pod rukom. Jedna mlada žena bila je veoma dirnuta kada je čula da su Jehovini svedoci bili u koncentracionom logoru zbog svoje vere. Nestala je u kuhinji i vratila se sa svežim mlekom i sendvičima za našu grupu.

Nakon toga, još uvek u odeći iz logora, objavili smo vest Kraljevstva celom selu. Drugi seljak nas je velikodušno pozvao na obilan obrok. Poslužio nas je onim što nam je godinama nedostajalo. Kakav ugodan prizor! Ipak, nismo nasrnuli na hranu. Izrekli smo molitvu i jeli mirno i na pristojan način. To je ostavilo takav utisak na prisutne da su slušali biblijski govor koji smo održali na sastanku posle obroka. Jedna žena je prihvatila vest i danas je naša duhovna sestra.

Hodali smo dalje i doživeli Jehovinu brigu na zadivljujuć način. Kako je veličanstven osećaj bio nastaviti uživati, sada u slobodi, u svoj duhovnoj hrani koju objavljuje Jehovina organizacija i prenositi je drugima! U godinama koje su sledile, naše potpuno pouzdanje u Jehovu bilo je neprestano nagrađivano.

Od 1945. do 1950. imao sam prednost da služim u Betelu u Magdeburgu, a zatim, od 1955, u uredu Društva Kula stražara u Berlinu. Nakon toga sam služio kao putujući nadglednik sve do 1963, kada je moja supruga, Hilda, najavila da očekuje bebu. (Eva, moja prva supruga, umrla je za vreme mog zatvoreništva, a ponovo sam se oženio 1958.) Naša kćerka je kasnije postala revni Svedok.

Šta je sa decom iz mog prvog braka? Nažalost, moj sin nije pokazao zanimanje za istinu. Ali, kćerka Gizela jeste i 1953. je pohađala Gilead školu za misionare. Danas ona sa svojim suprugom služi u jednoj Kongresnoj dvorani u Nemačkoj. Uz Jehovinu pomoć bio sam u stanju da ostanem u opštoj pionirskoj službi od 1963. i da služim gde je potrebna pomoć, najpre u Frankfurtu, a zatim u Tibingenu.

Sve do danas radujem se svim pripremama koje čini Jehovina organizacija za njegovo domaćinstvo vere (1. Timoteju 3:15). Danas je lako dobiti duhovnu hranu, ali da li je uvek cenimo? Uveren sam da Jehova ima obilje blagoslova koji čekaju one koji se uzdaju u njega, koji su mu lojalni i hrane se za njegovim stolom.

[Dijagram na stranama 26, 27]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

KONCENTRACIONI LOGOR ZAKSENHAUZEN

A. SS barake

B. Dvorište za prozivku

V. Zgrada sa ćelijama

G. Samice

D. Mesto za čišćenje od vaši

Đ. Mesto pogubljenja

E. Plinska komora

[Slika Ernsta i Hilde Vauer na 25. strani]