Brinuti za starije — izazovi i nagrade

ŠINETSU, jedan hrišćanski sluga, radovao se svom zaduženju. Njegova tročlana porodica uključivala je majku njegove žene. Bili su srećni radeći s malom skupštinom Jehovinih svedoka, poučavajući ljude Bibliji, sve dok jednog dana nije bio zamoljen da osmotri mogućnost putovanja sa svojom ženom kako bi posećivali druge skupštine. To bi zahtevalo promenu smeštaja svake sedmice. Bio je oduševljen tim izgledom, ali ko bi brinuo za majku?

Mnoge porodice će se jednog dana suočiti sa sličnim izazovom — kako da se najbolje pobrinu za roditelje koji stare. Obično se malo misli na to dok su roditelji dosta dobrog zdravlja i dok rade. Međutim, da oni stare mogu pokazati male stvari, kao što su drhtanje ruku kad pokušavaju da udenu iglu ili slabo pamćenje kad se bore da se prisete gde su poslednji put videli zametnutu stvar. Mada je često iznenadni nesrećni slučaj ili bolest ono što nekog učini svesnim njihovih potreba. Nešto se mora učiniti.

U nekim zemljama roditelji koji uživaju relativno dobro zdravlje više vole da svoje zlatne godine prožive sami sa svojim bračnim drugom nego sa svojom decom. U drugim zemljama, kao što su mnoge orijentalne i afričke zemlje, običaj je da stariji žive sa svojom decom, naročito sa najstarijim sinom. To je posebno slučaj ako je jedan od roditelja vezan za postelju. U Japanu, na primer, za oko 240 000 onih koji imaju 65 ili više godina i koji su do neke mere vezani za postelju, brinu njihove porodice kod kuće.

Moralne i biblijske obaveze

Mada živimo u generaciji kada su mnogi postali „sebični“, „neosetljivi“, mi imamo jasne moralne i biblijske obaveze prema starijima (2. Timoteju 3:1-5). Tomiko, koja brine za svoju ostarelu majku, pogođenu Parkinsonovom bolešću, izrazila je moralnu obavezu koju oseća kad je rekla o svojoj majci: „Brinula je za mene 20 godina. Sada ja želim to isto da učinim za nju.“ Mudri kralj Solomon je savetovao: „Slušaj oca svoga, roditelja svoga, i ne prezri majku kad ostari“ (Poslovice 23:22).

Ni religiozne predrasude ni neprijateljstvo od strane roditelja koji nije u veri ne poništavaju tu biblijsku direktivu. Hrišćanski apostol Pavle bio je nadahnut da napiše: „Ako li se ko za svoje, a osobito za svoje domaće, ne brine, taj se odrekao vere i gori je od nevernika“ (1. Timoteju 5:8). Isus nam je postavio primer kada je, kao jedno od svojih poslednjih dela pre smrti, uredio da njegova majka bude zbrinuta (Jovan 19:26, 27).

Izaći na kraj sa poteškoćama

Nakon što se porodice koje su mnoge godine živele odvojeno ponovo ujedine potrebna su mnoga prilagođavanja od strane svih. Te promene zahtevaju mnogo ljubavi, strpljenja i uzajamnog razumevanja. Ako najstariji sin, ili drugi sin ili kćerka, presele svoju porodicu u kuću roditelja, nastaje čitav splet novih okolnosti. Tu može biti novi posao, nove škole za decu i novo susedstvo na koje se treba navići. To će često značiti više obaveza za ženu.

 Biće isto tako teško i za roditelje da se prilagode. Možda su navikli na određenu meru privatnosti, mira i slobode; sada će imati graju energičnih unuka i njihovih prijatelja. Navikli su da donose svoje vlastite odluke i može ih uvrediti svaki pokušaj da se njima upravlja. Mnogi roditelji predviđajući vreme kada će porodice njihovih sinova doći da žive sa njima, grade odvojene kuće blizu svojih ili uz svoje kuće dograđuju kuće sa zajedničkim prolazima, što svima pruža određenu meru nezavisnosti.

Tamo gde je kuća mala, mogu biti potrebna veća prilagođavanja da bi se napravilo mesta za novopridošle. Jedna majka smeje se sećajući se kako su uzrujane bile njene četiri kćeri kada su dodatni nameštaj i druge stvari počele pristizati u njihove spavaće sobe, da bi se napravilo mesta za njihovu 80-godišnju baku. Ipak, mnogi od tih problema obično se reše kad svi počnu shvatati potrebu za prilagođavanjem i kad se sete biblijskog saveta da ljubav „nije koristoljubiva [„ne traži svoje sopstvene interese“, NW]“ (1. Korinćanima 13:5).

Gubitak slobode

Za hrišćanku može nastati ozbiljan problem ako njen muž ne deli isto mišljenje o njenoj veri a odluči da preseli svoju porodicu kod svojih roditelja. Može izgledati da joj zahtevi da brine za porodicu skoro onemogućavaju da uravnoteži svoje hrišćanske obaveze sa svojim drugim dužnostima. Setsuko je rekla: „Moj muž je smatrao da je opasno ostaviti njegovu ponešto senilnu majku samu kod kuće, i želeo je da sve vreme budem kod kuće. Ako bih pokušala da idem na sastanak, uzrujao bi se i gunđao. U početku sam zbog svog japanskog porekla takođe smatrala da je pogrešno da je ostavim samu. Ali, zatim sam s vremenom shvatila da problem može biti rešen.“

Hisako je imala sličan problem. „Kad smo se preselili kod porodice mog muža,“ priča ona, „on je, zbog straha od toga šta će misliti rođaci, želeo da promenim svoju religiju i da prestanem sa svojim religioznim aktivnostima. Da stvar bude gora, nedeljom bi rođaci koji žive u blizini dolazili u posetu, otežavajući mi da idem na sastanke. Zatim, deca su želela da se igraju sa svojim rođacima radije nego da idu na sastanke. Videla sam da je naša duhovnost ugrožena. Morala sam da zauzmem čvrst stav i i objasnim svom mužu da  moja religija nije nešto što se menja kao komad odeće već da je nešto važno za mene. Porodica se s vremenom prilagodila.“

Neki su problem dobijanja više slobodnog vremena rešili pribavljanjem kućne pomoćnice koja bi dolazila i pomagala dan ili dva u nedelji. Drugi su pronašli izvesnu meru slobode za lične stvari i hrišćanske aktivnosti tražeći pomoć od svoje dece, rođaka koji su blizu, čak sestara iz skupštine. Supruzi takođe mogu pomoći uveče i preko vikenda kad su kod kuće (Propovednik 4:9).

Održavati ih aktivnim

Održavati starije aktivnim još je jedan izazov sa kojim se treba suočiti. Neki stariji su srećni da učestvuju u kuvanju i drugim poslovima oko kuće. Oni se osećaju potrebnim ako ih zamolimo da paze na decu i nalaze zadovoljstvo u tome da brinu za mali vrt s povrćem, da neguju cveće, ili da učestvuju u nekom hobiju.

Međutim, drugi žele da najveći deo dana spavaju i očekuju da ih drugi čekaju. Ali to da ostanu koliko god mogu aktivni važno je za njihovu dobrobit, dugovečnost i mentalnu budnost. Hideko je otkrila da, iako je njena majka bila u invalidskim kolicima, to što ju je vodila na sastanke bio je upravo takav stimulans kakav je njenoj majci bio potreban. Bila je srdačno dočekivana od svih i uključivana u razgovore. Pažnja koja joj je ukazana konačno je vodila do toga da je pristala na proučavanje Biblije sa jednom starijom ženom. Jedan bračni par koji je morao brinuti za roditelja koji je patio od Alchajmerove bolesti, vodio ju je sa sobom na svoje hrišćanske sastanke. „Ona uglavnom ne želi ništa da radi,“ primetili su oni, „ali srećna je na sastancima. Srdačno je dočekuju, zato rado dolazi. Osećamo da je to za nju jako korisno.“

Šinetsu, spomenut na početku članka, rešio je svoj problem pronalaženjem apartmana za majku svoje žene u sredini područja gde je služio kao putujući sluga. Tako bi on i njegova žena ostajali s njom svake nedelje između svojih poseta različitim skupštinama. Njegova žena, Kjoko, rekla je: „Moja majka oseća da je ona važan deo našeg posla i oseća se potrebnom. Oduševljena je kada je moj suprug zamoli da spremi neko posebno jelo.“

Izlaženje na kraj sa senilnošću

Kako roditelji stare, mogu se razviti različiti stepeni senilnosti, tako da zahtevaju sve više i više pažnje. Oni zaboravljaju dane, vreme, godišnja doba i obećanja. Možda propuštaju da se ošišaju i operu svoju odeću. Možda čak zaboravljaju kako da se oblače i da se okupaju. Mnogi gube orijentaciju, dok drugi imaju poteškoće sa spavanjem noću. Postoji naginjanje ka tome da stalno nešto ponavljaju i da postanu razdražljivi ako im se na to ukaže. Um ih vara i zbunjuje. Mogu uporno tvrditi da im je nešto ukradeno ili da lopovi pokušavaju da provale u kuću. Jedna porodica sa četiri kćeri morala je da podnosi stalne neosnovane optužbe za neispravno seksualno ponašanje. „Bilo je neprijatno“, kažu one, „ali upravo smo naučile da istrajemo pod optužbama i da promenimo temu. Svađanje s bakom bilo je uzaludno“ (Poslovice 17:27).

Emocionalne potrebe kojima treba udovoljiti

Godine donose nevolje starijima. Tu su teške bolesti, nedostatak okretnosti i duševne patnje pod kojima treba istrajati. Mnogi misle da njihov život nema pravca ni cilja. Možda osećaju da su na teretu i izražavaju želju da umru. Potrebno im je da osete da su voljeni, da ih cenimo i mislimo na njih (Levitik 19:32). Hisako je rekla: „Uvek nastojimo  da uključimo mamu u razgovor kada je prisutna i da učinimo da ona bude tema razgovora gde je to moguće.“ Jedna druga porodica nastojala je da učvrsti samopoštovanje svog dede tražeći od njega da vodi svakodnevno osmatranje biblijskog teksta.

Moramo se stalno boriti da sačuvamo ispravno gledište o starijima. One koji su vezani za postelju vređa to kada osete da se o njima govori na snishodljiv način ili s nepoštovanjem. „Majka je bila budna“, objašnjava Kimiko, koja je živela sa svojom nesposobnom svekrvom, „i znala je kad je nisam negovala sa srcem ili kad sam bila snishodljiva.“ Hideko je takođe morala da radi na svom stavu. „Najpre sam bila frustrirana kada sam morala da brinem za svoju svekrvu. Bila sam pionir [punovremeni sluga Jehovin svedok] i nedostajala mi je služba. Zatim sam uvidela da moram ispraviti svoje razmišljanje. Mada je služba od kuće do kuće važna, i ovo je bio jedan važan deo slušanja Božjih zapovesti (1. Timoteju 5:8). Shvatila sam da je trebalo da razvijem više ljubavi i uživljavanja da bih imala radosti. Savest me je uznemiravala kada sam stvari obavljala jednostavno mehanički bez osećanja dužnosti. Kada mi se dogodila nezgoda i kad sam bila u mukama, pomislila sam na moju svekrvu i muke koje je ona imala. Nakon toga bilo mi je lakše da pokažem više topline i uživljavanja.“

I starateljima je potrebna briga

Ne treba prevideti ni potrebu da se izrazi cenjenje za onoga na koga posebno pada briga o ostarelom. (Uporedi Poslovice 31:28.) Većina žena nastavlja da brine za svoje obaveze bilo da čuju ili ne čuju izraze cenjenja. Međutim kad osmotrimo šta njihov posao uključuje, takvi izrazi su svakako odgovarajući. Verovatno će imati dodatnog čišćenja, pranja i kuvanja. Razmisli i o odlascima u bolnicu i kod doktora, kao i o pranju ili hranjenju ostarelog pacijenta. Jedna žena, koja je dugo brinula za svoju svekrvu, rekla je: „Znam da je to mom mužu teško da izrazi rečima, ali mi on na druge načine pokazuje da ceni ono što ja radim.“ Jednostavne reči zahvalnosti mogu kod svakog učiniti da se oseća vrednim (Poslovice 25:11).

Tu su i nagrade

Mnoge porodice koje godinama brinu za ostarele roditelje kažu da im je to pomoglo da razviju važne hrišćanske osobine: istrajnost, samopožrtvovanost, nesebičnu ljubav, marljivost, poniznost i nežnost. Mnoge porodice su se emocionalno zbližile. Dodatna nagrada je mogućnost da više razgovaraju sa roditeljima i da ih bolje upoznaju. Hisako je rekla o svojoj svekrvi: „Imala je zanimljiv život. Iskusila je mnoge poteškoće. Bolje sam je upoznala i naučila da cenim osobine u njoj koje ranije nisam raspoznavala.“

„Bilo je vremena pre nego što sam proučavala Bibliju kada sam želela da se razvedem i pobegnem iz situacije“, objašnjava Kimiko, koja je brinula o roditeljima svog supruga i o svojoj baki vezanoj za postelju. „Onda sam pročitala da mi treba da ’obilazimo [„brinemo za“, NW]... udovice u njihovim nevoljama‘ (Jakov 1:27). Srećna sam što sam dala sve od sebe, tako da niko iz moje porodice ne može s pravom da se žali na moja verovanja. Savest mi je čista.“ Drugi je rekao: „Video sam sopstvenim očima strašne posledice Adamovog greha i sada još više cenim potrebu za otkupninom.“

Hoćeš li uskoro dočekati nekog drugog člana svoje porodice u svoj dom? Ili ćeš se možda preseliti kod svojih ostarelih roditelja? Da li malo strepiš? To je razumljivo. Biće potrebe za prilagođavanjem. Ali ti ćeš videti da ćeš biti bogato nagrađen za uspešno udovoljavanje tom izazovu.

[Slika na 24. strani]

Stariji treba da osete da su voljeni i poštovani