Raj ili đubrište — šta više voliš?

NIKO ga ne bi zamenio za nešto drugo nego što je bio: evropski turista kome je potreban odmor i koji je željan uživanja na suncu na rajskom ostrvu. Prelazeći preko prostranih peščanih dina koje okružuju morsku obalu, on je pažljivo birao put kroz smeće bačenih flaša, konzervi, plastičnih kesa, ambalaže od žvakaćih guma i slatkiša, novina i časopisa. Očigledno razljućen, pitao se da li je to raj zbog koga je doputovao.

Da li si ikada imao slično iskustvo? Zašto ljudi maštaju o odmoru u nekom raju, ali kad jednom dođu tamo izgleda nemaju skrupula da taj raj pretvore u pravo đubrište?

Ne samo u „raju“

Taj očigledan nemar prema lepoti, urednosti i čistoći nije jedinstven za „rajeve“ u koje hrle mnogi turisti. Moderno društvo je skoro posvuda teško pogođeno zagađenjem. Brojna preduzeća zagađuju u ogromnom stepenu stvarajući tone otpadnih proizvoda. Toksični otpaci kojima se neispravno rukuje i naftne mrlje koje su posledica nesrećnih slučajeva prete da unište velika područja naše Zemlje, čineći ih neprikladnim za život.

I ratovi zagađuju. Dok je svet posmatrao u užasu, rat u Persijskom zalivu 1991. dodao je tome novu dimenziju. Iračke snage su namerno zapalile oko 600 izvora nafte, pretvarajući Kuvajt „u apokaliptičnu viziju pakla“, kako su ga opisale jedne evropske novine. Nemačke novine Geo označile su taj pakao „najvećom ekološkom katastrofom koju su ikada izazvale ljudske ruke“.

Kad je rat završio, odmah je počeo specijalni zadatak čišćenja. Bili su potrebni meseci napornog rada da se samo ugase gorući izvori. Svetska zdravstvena organizacija izvestila je da porast zagađenja u Kuvajtu može prouzrokovati da stopa smrtnosti u toj zemlji poraste za 10 posto.

 Manje opasan ali veoma iritativan

Za svaki istaknuti i očigledan primer zagađenja okoline u velikom obimu postoje hiljade primera manjeg obima. Oni koji razbacuju otpatke i „umetnici“ za grafite mogu biti manje opasni zagađivači, ali oni ipak doprinose da planeta Zemlja bude lišena svog potencijala da bude raj.

Grafiti su na nekim mestima tako uobičajeni da su građani postali „slepi za grafite“, više ih skoro i ne primećuju. Ima ih na vagonima podzemne železnice, na zidovima zgrada i na telefonskim kabinama. Oni više nisu ograničeni na zidove javnih toaleta.

Neki gradovi su puni trošnih i napuštenih zgrada. Izgled stambenih područja narušavaju neuredni domovi i dvorišta. Razlupani automobili, odbačene mašine i stare ruševine zakrčuju seoska dvorišta koja bi inače bila prijatno privlačna.

U određenim krugovima ljude izgleda ne brine to što su neuredni i nečisti. Razmetanje neurednim izgledom u odevanju i doterivanju može da bude ne samo prihvatljivo već i moderno. Oni koji cene urednost i čistoću smatraju se beznadno staromodnim.

Kakav ogroman posao!

Kakva bi ogromna akcija čišćenja bila potrebna da se plaže, šume i planine našeg zamaljskog doma pretvore u rajeve prikazane na naslovnim stranama ilustrovanih turističkih časopisa — a da ne spominjemo šta bi trebalo da se uradi s gradovima i selima i sa samim ljudima!

Gore spomenuti turista bio je zadovoljan kad je video kako kasnije tog dana čistači prolaze tim područjem uklanjajući veće komade otpadaka. Međutim, iza sebe su ostavili komade slomljenog stakla, zatvarače od flaša, poklopce od konzervi i bezbrojne pikavce. Tako je čak i nakon čišćenja još uvek bilo obilje dokaza da taj pejzaž više liči na đubrište nego na raj.

Globalno čišćenje da se planeta Zemlja spase od toga da postane globalno đubrište zahtevalo bi oslobađanje od svih ovih tragova tih razornih uticaja. Da li ima ikakvih izgleda da će doći do takvog čišćenja? Ako ima, kako će do toga doći? Ko će to obaviti? Kada?