Zahvalna za Jehovinu neiscrpnu podršku

ISPRIČALA ŠARON GASKINS

RAJ na Zemlji! Videla sam sebe kako skakućem po livadama, jurim za leptirima, igram se s mladim lavićima. Zvučalo je tako dobro! Ali bilo je sumnji. Koliko je puta samo moja nada završila u očaju!

Koliko se sećam, invalidska kolica su moja stalna pratnja. Od rođenja, cerebralna paraliza me je lišila radosti detinjstva. Druga deca su se provodila na koturaljkama i biciklima, a ja sam sedela sama, nesposobna čak i da hodam. Zato smo se gorljivo nadali nekom čudu, dok me je majka vodila od jednog iscelitelja verom do drugog. Međutim, uvek iznova, samo bi me na kolicima odgurala dalje bez ikakvog izlečenja. Razočaravajuće za mene, ali kako samo potresno za nju!

Čeznući za istinskom nadom. Moja majka je počela da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima, početkom 1964. Tada sam imala oko šest i po godina.

Bilo je divno naučiti da je jednom postojao divan raj na Zemlji. Nažalost, prvi čovek, Adam, sve je to odbacio, ali sam ja želela tu bliskost s Bogom kojoj se on nekad radovao. Kako bi to izgledalo radovati se odnosu s Bogom? Ili živeti kada je njegov sopstveni Sin hodao zemljom? Moje sanjarenje me je takođe nosilo u budući Raj. Čak i u tom ranom uzrastu, bilo mi je jasno da smo pronašli istinu.

Majka je počela da vodi porodicu u Dvoranu Kraljevstva Jehovinih svedoka. Njihovi sastanci bili su tako različiti od onog što smo videli u crkvama! Ljudi i okolina su me duboko dirnuli.

U početku je za majku bilo veliko iskušenje da nas vodi u Dvoranu Kraljevstva. Osim mene, bilo je troje mlađe dece, a nismo imali auto. Uzimali smo taksi kada je to mogla sebi da priušti. Još se sećam kako se teško mučila jedne nedelje. Nije bilo taksija na vidiku. Zatim je, kao niotkud, naišao neki čovek s kamionom i povezao nas. Kasnili smo za sastanak, ali smo stigli tamo. Kako smo samo bili zahvalni Jehovi!

Uskoro su se naša draga duhovna braća i sestre koji su imali kola ljubazno smenjivali vozeći nas. Majčino ohrabrenje da nikada ne propustimo sastanke osim ako smo stvarno bolesni, usadilo je u moj mladi um važnost toga da se okupljamo (Jevrejima 10:24, 25, NW). Podstaknuta onim što je naučila, moja majka je predala svoj život Jehovi i krstila se 1965.

Do tada sam bila dovoljno stara da cenim sastanke u potpunijoj meri. U skupštini Sajpres Hils u Bruklinu, Njujork, bilo je Evropljana, crnaca, Španaca i drugih koji su obožavali rame uz rame. Izgledalo je tako ispravno da bogobojazni ljudi žive u takvom pravom bratstvu (Psalam 133:1).

Majka me je poučila kako da se pripremam za sastanke. Nije bilo problema u mentalnom pogledu, ali bilo je u fizičkom  pogledu. Cerebralna paraliza jednostavne zadatke pretvara u velike poduhvate. Bilo mi je, a i još uvek je tako, nemoguće da povučem pravu crtu da bih označila odgovore u našoj biblijskoj literaturi. Međutim, uz vežbanje, podvlačenje mi se poboljšalo.

Moj mozak je vrveo stvarima koje sam želela da kažem. Ali, na izlazu iz mojih usta, reči su postajale zbrkane. Bila je neophodna relaksacija da moji mišići ne bi postali napeti. Takođe sam morala da se koncentrišem da svaku reč izgovorim što je moguće jasnije. U meni bi rasla frustracija ako komentar ne bi bio izražen kako bi trebalo ili kad bih znala da ljudi nisu razumeli moje reči. Ipak, kada su me bolje upoznali, braća i sestre u skupštini mogli su bolje da razumeju moj govor. Međutim još uvek imam i lepe i ružne dane s tim problemom.

Šest potresnih meseci

Kada sam imala osam godina, imala sam šestomesečno iskustvo koje na mene utiče sve do danas. Uprkos svim fizičkim, radnim i govornim terapijama koje sam već prošla, doktori su me poslali u bolnicu za rehabilitaciju u Zapadnom Haverstrou, Njujork. Moja majka i ja bile smo potresene. Godinama ranije, kada su me doktori pogrešno dijagnosticirali kao mentalno zaostalu, rekla im je da me nikad neće ostaviti u duševnoj bolnici. Zato joj je teško padalo čak i privremeno odvajanje. Međutim, ona je uvidela da je moje produktivno vođenje života nezavisno od nje i mog oca značilo da budem što je više moguće fizički sama sebi dovoljna.

Zgrada je bila lepa, ali sam se ja osećala napuštenom. Napadi plača i besa jasno su pokazali moja osećanja u vezi s tim mestom. Roditelji su retko mogli da krenu na tročasovno putovanje autobusom da bi me posetili, posebno otkad je majka bila trudna sa svojim petim detetom. Kada su morali da pođu to bi me toliko potreslo da je doktor rekao da posete moraju biti ređe. Bilo mi je dozvoljeno da idem kući samo dva puta.

Terapeuti su me naučili da hodam uz pomoć podupirača i štaka otežanih olovom. Izgledalo je da su bile teške tonu. Međutim, težina mi je pomagala da održim ravnotežu i čuvala me je od toga da ne padnem. To je bio prvi korak prema samostalnom hodanju bez podupirača.

Sečenje hrane, zakopčavanje dugmadi — bilo koji zadatak koji je zahtevao upotrebu prstiju — za mene je bio težak, ako ne i nemoguć. Ali, do izvesne mere naučila sam da se hranim i oblačim. To mi je kasnije pomoglo u mojoj službi Bogu.

Moje obučavanje se završilo, bila sam opet kod kuće. Majka mi je dala posao u kome sam mogla da koristim svoje nove veštine. Činiti to bila je emocionalna borba, jer iako sam želela da stvari radim sama, njihovo izvršavanje bilo je frustrirajuće, oduzimalo je vreme i iscrpljivalo. Moje oblačenje za sastanke bilo je čak dvočasovni poduhvat!

Kada smo se preselili odmah preko puta Dvorane Kraljevstva, ja sam praktično hodala sama. Bila je to velika pobeda!

Najsrećniji dan u mom životu

Moja majka se brinula da porodica ima uravnoteženu duhovnu ishranu. Proučavala je sa mnom i očekivala da pročitam svaki broj naših časopisa, Kule stražare i Probudite se! Tu su bili sastanci za koje je trebalo pripremati se i posećivati ih. Iako su moj um i srce gorljivo upijali to spoznanje, ozbiljna razmišljanja o predanju svog života Jehovi i simbolizovanju toga krštenjem u vodi bila su u pozadini. Majka mi je pomogla da uvidim da me je Bog smatrao duhovno odgovornom za sebe uprkos mojoj invalidnosti. Nisam mogla očekivati da uđem u novi svet njenom zaslugom, držeći se za njenu suknju.

Volela sam Boga, ali moje stanje me je odvojilo od drugih kao različitu — bolno saznanje za jednu tinejdžerku. Bilo mi je  teško da shvatim svoja ograničenja. Često bi me obuzimao bes, a to je trebalo staviti pod kontrolu pre krštenja (Galatima 5:19, 20). A šta ako ne mogu da živim u skladu sa svojim predanjem Jehovi?

Na zahtev moje majke, jedan skupštinski starešina je razgovarao sa mnom. On je citirao pitanje proroka Ilije Izraelcima: „Dokle ćete hramati na dve strane?“ (1. Kraljevima 18:21). Jasno, Jehova nije bio zadovoljan mojom neodlučnošću.

Probudila sam se duhovno i gorljivo molila Jehovu za pomoć i za odlučnost da svoj život predam njemu. Sa mnom je proučavala jedna sestra iz skupštine. Bila je mlađa nego što sam bila ja i rano je izgubila svoju majku. Ipak, ona je izvršila predanje Bogu dok je bila prilično mlada.

Sa 17 godina, donela sam odluku. Želela sam služiti Jehovi najviše što mogu. Dan 9. avgust 1974. — kada sam se krstila — bio je najsrećniji dan u mom životu.

Radost u službi

Učestvovanje u službi predstavljalo je neke prepreke poput planina. Najveći izazov bio je da budem razumljiva. Govorila bih što sam jasnije mogla. Zatim, kad god je bilo potrebno, moj partner bi stanaru ponavljao moje reči. Neki su reagovali negativno, posmatrajući me kao žrtvu koju iskorišćavaju Svedoci. Ali propovedanje je moje pravo i moja srdačna želja.

Hodanje od kuće do kuće u samo jednom bloku može biti potpuno iscrpljujuće. Mnoge kuće na našem području za svedočenje imaju stepenice, što ih stavlja izvan mog dometa. Zimi, zaleđene ulice čine rad od kuće do kuće praktično nemogućim za mene (Dela apostola 20:20). Međutim, duhovna braća pomažu u velikoj meri, i Jehova me je sada blagoslovio motorizovanim invalidskim kolicima, što mnogo olakšava službu.

S vremenom sam počela da svedočim putem pošte. Ručno pisanje pisama ne bi vredelo jer je moj rukopis nerazumljiv većini ljudi. Zato je električna pisaća mašina postala moj pisar. Moje kucanje je vrlo sporo zbog slabe koordinacije ruku. Oko polovinu vremena, ciljam jedno slovo a udarim drugo. To mi može oduzeti sat i više za kucanje samo jedne strane.

Uprkos nedostatku snage, s vremena na vreme služim kao pomoćni pionir, posvećujući službi 60 i više sati prosečno. To zahteva dobar vremenski plan, dodatne napore i podršku od strane suvernika. Njihov pionirski duh me ohrabruje. Majka je takođe pružala dobar primer služeći kao opšti ili pomoćni pionir dok se suočavala s teškoćama, slabim zdravljem i sa izazovom da podigne sedmoro dece u religiozno razdeljenom domu.

Sama

Sa 24 godine, odlučila sam da se preselim sama. Moje preseljenje u oblast Bensonherst u Bruklinu pokazalo se kao blagoslov. Skupština Marlboro bila je kao blisko povezana porodica. Kako je samo jačalo veru biti s njima! Iako je u skupštini bilo samo dva ili tri auta na raspolaganju, duhovna braća su me vozila na sve sastanke. Ipak, nisam tamo živela dugo.

Osećajući to kao potpun promašaj, vratila sam se svojoj porodici i pala u trogodišnji period duboke depresije. Napadi besa su se povratili. Zatim su došla razmišljanja o samoubistvu i nekoliko pokušaja da ih izvršim. Smrt se nazirala kao taman oblak. Ali ja sam se oslanjala na Boga i obećala sam da ću pokazati cenjenje za njegov dar života. Uteha i savet došli su od starešina. To je, zajedno s molitvom, ličnim studijem, strpljenjem od strane moje porodice i određenom profesionalnom pomoći, ojačalo moje razmišljanje.

Jehova je kroz Kulu stražaru, na brižan način pružio uvid u tešku depresiju. Da, on brine za svoj narod i razume naša osećanja (1. Petrova 5:6, 7). S vremenom je duboka depresija popustila. Deset godina  kasnije, Jehova mi još uvek pomaže da izađem na kraj sa frustracijom i depresijom. Ponekad me još uvek nadvladaju osećanja bezvrednosti. Međutim, molitva, biblijski studij i moja duhovna porodica jesu divna pomoć za preživljavanje.

Nakon uzaludnog traženja drugog stana, nerado sam odlučila da ostatak svog života živim sa svojom porodicom. Zatim je Jehova uslišio moje molitve. Ukazalo se jedno mesto u oblasti Bedford-Stajvesant u Bruklinu. Uselila sam se krajem leta 1984, i tamo sam sve do sada.

Članovi vrlo ljubazne Lafijet skupštine dobrohotno su me odvozili na sastanke. U mislima mi je još uvek svež prvi skupštinski studij knjige kome sam prisustvovala. Bio je održavan na četvrtom spratu — a nije bilo lifta! Samo sam se uz Jehovinu pomoć popela i spustila tim stepenicama. S vremenom je pružena prihvatljivija lokacija. A sada me je Jehova blagoslovio prednošću da imam Skupštinski studij knjige u domu.

Sjajan pionirski duh prožima ovu skupštinu. Kada sam ja došla, tamo je bilo oko 30 pionira, i neki su me uzeli pod svoje okrilje. Revnosna atmosfera me je motivisala da češće budem pomoćni pionir.

Aprila 1989. skupštine Lafijet i Prat sagradile su novu Dvoranu Kraljevstva u istoj ulici u kojoj je moj stan. To je došlo baš u pravo vreme, jer je, zbog daljnjeg fizičkog pogoršanja, hodanje opet postalo problem. Međutim, s mojim motorizovanim skuterom i uz pomoć i podršku duhovne braće i sestara, putovanja na sastanke i sa sastanaka oduševljavajuća su. Kako samo duboko cenim takvu ljubaznu pomoć!

Zahvalna za Božju podršku

Iako su moje noge nejake, moje srce je jako. Dobro obrazovanje mi je malo olakšalo život, ali ipak, Bog me je podržao. Ponekad nisam znala otkud će moj sledeći obrok doći, ali Jehova bi me podržao i bio verni Skrbnik. Zaista su mi drage Davidove reči: „Mlad bejah, ostareo sam, al’ ne videh pravednika napuštena, niti hleba deca njegova da prose“ (Psalam 37:23-25).

Nekoliko puta Jehova mi je omogućio da sačuvam biblijski stav pomažući mi da odbijem da prihvatim krv tokom hirurškog zahvata (Dela apostola 15:28, 29). Nedavno mi je umro otac. Gubitak nekog tako bliskog bio je zaista težak udarac. Samo mi je snaga od Jehove pomogla da prebrodim ovo i druga iskušenja.

Ponekad se pitam šta mi još predstoji. Moje zdravlje može nastaviti da se pogoršava, ali je moje poverenje u Boga i moj odnos s njim uže za spasavanje. Kako sam srećna što sam među Jehovinim narodom i što imam Njegovu neiscrpnu podršku!