Jehova menja vremena i prilike u Rumuniji

VETROVI promene zaduvali su 1989. istočnom Evropom. Za samo nekoliko meseci, vlade koje su nekada stajale kao neosvojive tvrđave srušile su se kao domine. Zajedno s političkom transformacijom došle su socijalne, ekonomske i, od najvećeg interesa za Jehovine svedoke, religiozne promene. U jednoj zemlji za drugom, Jehovinim svedocima je dodeljivano službeno priznanje, i ponovo im je data sloboda da izvršavaju svoje religiozne aktivnosti.

Ali, činilo se da će stvari u Rumuniji biti drugačije. Vlada je držala narod u tako čvrstom stisku, da je izgledalo da će vetrovi promene imati mali uticaj. Kada su Jehovini svedoci tamo čuli o onome što se događa u drugim istočnoevropskim zemljama, pitali su se: ’Da li ćemo mi ikada moći da se radujemo slobodi obožavanja pre Harmagedona?‘ Njihova srca su čeznula za vremenom kada će moći da se sastaju na hrišćanskim sastancima sa svojom duhovnom braćom i sestrama, da javno propovedaju dobru vest, i da otvoreno proučavaju svoje biblijske publikacije, bez moranja da ih sve vreme kriju. Sve je to izgledalo samo kao san.

Zatim se taj san ostvario! Desilo se to decembra 1989. Na iznenađenje svih, Čaušeskuov režim je pao preko noći. Iznenada su ti hrišćani dobili slobodu. Dana 9. aprila 1990, Jehovini svedoci u Rumuniji bili su zakonski priznati kao religiozna organizacija. Jehova je promenio vremena i prilike za tamošnjih 17 000 aktivnih Svedoka. (Uporedi Danijel 2:21.)

Duga istorija

Godine 1911, Karol Sabo i Josif Kis vratili su se u Rumuniju iz Sjedinjenih Američkih Država, gde su upoznali  biblijsku istinu i predali svoje živote Jehovi da bi vršili njegovu volju. Želeli su da dobru vest podele sa svojim zemljacima. Čim su stigli u Rumuniju, odmah su počeli da propovedaju. Kada je izbio Prvi svetski rat, bili su uhapšeni zbog onog što su činili. Ipak, seme Kraljevstva koje su oni posejali počelo je da daje plodove. Do 1920, kada je delo bilo reorganizovano, u Rumuniji je bilo oko 1 800 objavitelja Kraljevstva.

Do tog vremena revolucionarni duh koji je plamteo na Balkanu sve više i više se osećao i u Rumuniji, i nemiri su bili u porastu. Uprkos teškim vremenima, naša duhovna braća su nastavila delo. Godine 1924, Društvo Kula stražara je otvorilo kancelariju u ulici Redžina Marija 26, u Klužu, da bi nadgledala delo u Rumuniji, Mađarskoj, Bugarskoj, Jugoslaviji i Albaniji.

Međutim, politička situacija je postajala vrlo napeta, i osim nevolja sa strane vlasti, postojala je nevolja i unutar organizacije. 1930 Year Book (Godišnjak 1930) izveštava: „Zbog nevernosti jednog koga je Društvo poslalo tamo, braća su bila razasuta a njihovo poverenje duboko poljuljano. Društvo traži neke mogućnosti da ponovo oživi delo u toj zemlji, ali lokalne vlasti zabranjuju sve, i mi moramo čekati dok Gospod ne otvori pogodniji put.“ Zatim je, 1930, Martin Madžaroši, rumunski Svedok kršten 1922, naimenovan kao novi sluga podružnice, a kancelarija je kasnije preseljena u ulicu Krišana 33, u Bukureštu. Nakon duge borbe, Društvo je u Rumuniji konačno registrovano kao zakonska korporacija 1933.

Teškoće se nastavljaju

Svedoke u Rumuniji su nastavile da snalaze ozbiljne kušnje. 1936 Year Book izveštava: „Nesumnjivo, ni u jednom delu Zemlje braća ne deluju pod većim teškoćama nego u Rumuniji.“ Uprkos  svim nevoljama, izveštaj službe za 1937. spominje 75 skupština sa 856 objavitelja u Rumuniji. Na Memorijalu je bilo prisutno 2 608 osoba.

Kada je započeo Drugi svetski rat, Rumunija nije ostala nepogođena. Septembra 1940, general Jon Antonesku dočepao se moći u vladi i započeo vladavinu sličnu Hitlerovoj. Teroristička dela bila su svakidašnjica. Stotine naše braće bilo je uhapšeno, tučeno i mučeno. Brat Madžaroši je bio uhapšen septembra 1942, ali je još uvek mogao da koordinira delo za Transilvaniju iz zatvora.

Progonstvo se nastavilo kada su Hitlerove trupe prošle kroz zemlju 1944. Jedan izveštaj iz Bukurešta opisao je stanje pod nacističkim režimom: „Jehovini svedoci u ovoj zemlji bili su strašno progonjeni. Bačeni u okove s komunistima, optuženi od strane hitlerovskog sveštenstva da su gori od komunista, mnogi od nas bili su osuđeni na 25 godina zatvora, na doživotne kazne, ili na smrt.“

Konačno se rat završio, i 1. juna 1945, kancelarija Društva u Bukureštu obnovila je aktivnost. Uprkos poteškoćama u nabavljanju papira, predani radnici su štampali preko 860 000 brošurica i preko 85 000 primeraka Kule stražare na rumunskom i mađarskom. Jehova je bogato blagoslovio njihov naporan rad. Do 1946, krstilo se oko 1 630 novih. Vrhunac te godine bio je državni kongres održan u Bukureštu 28. i 29. septembra. Sveštenstvo je pokušalo sve što je moglo da prekine i zaustavi taj kongres, ali nije uspelo, i javnom predavanju je prisustvovalo oko 15 000 ljudi. Bilo je to prvi put da su braća u Rumuniji mogla da održe takav jedan kongres.

Društvo je u Rumuniju poslalo brata Alfreda Rutimana iz švajcarske podružnice. Avgusta 1947, on je mogao da govori pred više od 4 500 braće na 16 lokacija, izgrađujući ih za ono što je  predstojalo. Uskoro su pritisci ponovo počeli da dolaze na Svedoke, ovog puta od komunističkog režima. Februara 1948, vlasti su zabranile našu štamparsku i propovedničku aktivnost. Onda je, avgusta 1949, na kancelariju u ulici Aljon 38, izvršena racija. Zatim su mnoga braća, uključujući i brata Madžarošija, bila uhapšena. Ovog puta, optuživani da su imperijalisti, bili su slati u zatvore ili radne logore. Tokom sledećih 40 godina, delo je bilo pod zabranom, i Jehovini svedoci su jako trpeli. Problemi unutar organizacije, podstrekivani od strane neprijatelja, doprineli su toj nevolji. Konačno, Čaušeskuov režim je oboren 1989, i oni su bili slobodni! Šta će oni sada učiniti sa svojom slobodom?

Ponovno javno propovedanje

Svedoci nisu gubili vreme. Odmah su počeli s propovedanjem od kuće do kuće. Ali to nije bilo lako za one koji su godinama hrabro izvršavali to delo neformalnim svedočenjem u ilegali. Sada su osećali nervozu što mogu javno da propovedaju. Većina njih nikad to nije ranije radila, a poslednji put kada je iko od njih propovedao od kuće do kuće bilo je kasnih 1940-ih. Kakve rezultate oni postižu? Pogledajmo.

Odgovarajuće mesto za početak je glavni grad, Bukurešt, koji ima 2,5 miliona stanovnika. Pre dve godine, u tom gradu je bilo samo četiri skupštine. Sada ima deset skupština, a na proslavu Memorijala 1992. došlo je preko 2 100 osoba. Pošto se vodi mnogo naprednih kućnih biblijskih studija, uskoro bi mogle biti osnovane neke nove skupštine.

Krajova je grad sa oko 300 000 stanovnika, u jugozapadnom delu zemlje. Sve do 1990. u čitavom tom gradu bilo je samo oko 80 Svedoka. Zatim je pionirski duh uzeo maha, i delo je krenulo napred. Samo u 1992, bile su krštene 74 osobe, i vodilo se preko 150 biblijskih studija. S preko 200 objavitelja, oni gorljivo traže pogodno mesto za Dvoranu Kraljevstva.

U gradu Trgu Mureš, jedna sestra Svedokinja i dva brata otišli su kod pravoslavnog sveštenika da bi se ona ispisala iz crkvenih knjiga. Kad je saznao koja je svrha njihove posete, sveštenik ih je pozvao unutra, i vodili su lep razgovor. Sveštenik je zatim rekao: „Ja vam zavidim, ali ne u lošem smislu. Trebalo bi da mi obavljamo delo koje vi obavljate. Šteta je što je Pravoslavna crkva uspavani div!“ Prihvatio je brošuru Da li treba verovati u Trojstvo? i primerak Kule stražare. Sestra je srećna što više ne pripada „uspavanom divu“ (Otkrivenje 18:4).

Značajno je da su većina onih koji danas upoznaju istinu mlade osobe. Zašto? Očigledno su od promene u vladi očekivali mnogo, ali bili su razočarani. Oni su srećni što upoznaju da jedino Jehovino Kraljevstvo može doneti trajno rešenje naših problema (Psalam 146:3-5).

Velike stvari dešavaju se u malim mestima

Okoliš je malo selo u severnoj Rumuniji. Godine 1920, jedan čovek po imenu Pintea Mojze vratio se s ruskog fronta, gde je bio odveden kao ratni zarobljenik. Nekada je bio katolik, ali je pre svog povratka postao baptista. Tri nedelje kasnije, posetili su ga Istraživači Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Nakon te posete on je izjavio: „Sada sam pronašao istinu o Bogu!“ Do 1924, u Okolišu je postojala grupa od 35 osoba.

Danas, među 473 lokalna stanovnika, tamo ima 170 objavitelja Kraljevstva. Svaki objavitelj ima oko dve kuće koje su mu dodeljene kao njegovo područje, i takođe rade po okolnim selima. Ipak, oni su optimisti. Oni su upravo izgradili  divnu Dvoranu Kraljevstva koja ima 400 sedišta. Sav posao obavili su lokalni Svedoci.

Valea Larga je mesto gde su se braća Sabo i Kis smestili 1914. Godine 1991, među njegovih 3 700 stanovnika, bilo je osam skupština i 582 objavitelja Kraljevstva. Na Memorijalu 1992, bilo je 1 082 prisutna — skoro svaka treća osoba u toj dolini.

Specijalni pioniri pripremaju put

Specijalni pioniri igraju veliku ulogu u nošenju dobre vesti ljudima u udaljenim područjima. Čim je dodeljena sloboda propovedanja, Jonel Alban je počeo da radi u dva grada, provodeći svake nedelje dva dana u Oršovi i pet dana u Turnu Severinu.

Kad je Jonel stigao u Oršovu, tamo nije bilo Svedoka. Prve nedelje, on je započeo biblijski studij s jednim 14-godišnjim dečakom. Momak je izvršio toliko mnogo promena u dva meseca da su jedan prijatelj i jedan komšija takođe počeli da proučavaju. Komšija, Roland, koji je bio katolik, zadivljujuće je napredovao. Nakon samo jednog i po meseca, išao je s Jonelom u propovedničko delo, a za pet meseci se krstio. Odmah je stupio u punovremenu službu. Njegova majka je takođe počela da proučava i krstila se 1992. na Oblasnom kongresu „Nosioci svetla“. Sada u Oršovi ima deset objavitelja, i oni vode 30 kućnih biblijskih studija.

Prvi koji je prihvatio istinu u Turnu Severinu bio je recepcioner u hotelu gde je Jonel odseo. Nakon dva meseca taj čovek je postao nekršteni objavitelj, a za tri meseca je bio kršten. Sada je on jedan od 32 tamošnja objavitelja koji ukupno vode 84 kućna biblijska studija.

Jedan drugi specijalni pionir, Gabrijela Džejka, služila je kao opšti pionir čak i kad je naše delo bilo pod zabranom. Njena želja je bila da radi tamo gde je potreba veća. Bilo joj je dodeljeno ogromno područje. Ponekad je putovala od 100 do 160 kilometara da bi posetila zainteresovane osobe. Jedan grad gde je radila bio je Motru, gde je bilo samo četiri Svedoka. „Zbog porasta aktivnosti u Motruu, počeli su da nam se protive sveštenici i druge religiozne grupe“, priča ona. „Oni su uticali na gradonačelnika i policiju da izvrše pritisak na porodice koje su mi pružale smeštaj. One su me izbacivale, tako da sam otprilike svakog meseca morala da tražim neko mesto za smeštaj.“

Gabrijela je u Oršovi započela studij s jednom ženom ateistom koja je rekla da je ne zanima religija ili Biblija. Ali, nakon samo četiri meseca proučavanja ta žena je počela da brani Bibliju. Iako joj muž nije dao da noću uđe u svoju kuću i pretio da će se razvesti od nje ili da će je ubiti, ona je održala svoju besprekornost. Još pre nego što je bila krštena, vodila je 10 biblijskih studija.

Veličanstveni izgledi za budućnost

Avgusta 1992, Rumunija je dostigla najveći broj od 24 752 objavitelja u 286 skupština. Na Memorijalu je bilo prisutno preko 66 000. U maloj kancelariji podružnice u Bukureštu, ima 17 radnika daju sve od sebe da bi brinuli za duhovne potrebe svoje braće. Oni radosno iščekuju skori početak gradnje na većoj podružnici.

Jehovini svedoci u Rumuniji ne mogu a da ne budu zadivljeni svim tim brzim promenama u zadnjih nekoliko godina. Oni su zahvalni Jehovi Bogu što su deo međunarodne skupštine koja nosi njegovo ime i vodi ljude k tačnom spoznanju njega i njegove nepromenjive namere. Nakon toliko mnogo godina teškoće i progonstva, kako su samo zahvalni Jehovi što on zaista menja vremena i prilike u Rumuniji!

[Mapa na 23. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

MAĐARSKA

RUMUNIJA

Bukurešt

Kluž

Krajova

Trgu Mureš

Oršova

Turnu Severin

Motru

Turda

BUGARSKA

[Slike na stranama 24, 25]

1. Oko 700 Svedoka okupljeno u šumi 1947.

2. Letak za javni govor iz 1946.

3. Skup u Alba Juliji 1992.

4. Svedočenje u Klužu danas

5. Dvorana Kraljevstva blizu Turde

6. Betelska porodica u Bukureštu