Štampanje biblijske literature pod zabranom

ISPRIČAO MALKOLM G. VEJL

„Štampaj knjigu Children.“ Primio sam tu iznenađujuću direktivu od nadglednika podružnice Jehovinih svedoka u Australiji tokom Drugog svetskog rata, kratko nakon izlaska te knjige na kongresu u Sen Luju, Misuri, SAD, 10. avgusta 1941. Zašto je ta direktiva bila iznenađujuća?

PA, NAŠE propovedničko delo je januara 1941. stavljeno van zakona, tako da bi nastavljanje štampanja čak i u ograničenom smislu bilo izazov. Osim toga, Children je bila knjiga od 384 strane sa slikama u boji. Našoj štamparskoj opremi bilo je potrebno poboljšanje, papir je bio deficitaran, a osoblje je bilo neobučeno za proizvodnju povezanih knjiga.

Pre nego što opišem kako smo uspeli u štampanju pod zabranom, dozvolite mi da vam ispričam kako je došlo do toga da služim u povezanosti sa australijskom podružnicom kao nadglednik štamparskih radova.

Rana biografija

Moj otac je posedovao štamparski posao u naprednom gradu Balaratu, Viktorija, gde sam rođen 1914. Tako sam naučio štamparski posao radeći u tatinoj štampariji. Bio sam takođe uključen i u aktivnosti Engleske crkve, pevajući u crkvenom horu i zvoneći crkvenim zvonima. Imao sam čak izglede da poučavam u nedeljnoj školi, ali sam bio zabrinut zbog toga.

Razlog je bio taj što sam imao ozbiljna pitanja u vezi s nekim crkvenim učenjima. Ona su uključivala Trojstvo, paklenu vatru i besmrtnost ljudske duše, i niko mi nije dao zadovoljavajuće odgovore.  Takođe me je zbunjivalo to što je s vremena na vreme naš sveštenik ljutito govorio o nekoj maloj religioznoj grupi koja je sebe nazivala Jehovinim svedocima. Pitao sam se zašto bi takva jedna beznačajna grupa bila od takvog interesa za grad od 40 000 ljudi.

Jedne nedelje, stajao sam izvan crkve nakon večernje službe, kada je mimo mene prošla grupa devojaka iz obližnje Metodističke crkve. Započeo sam prijateljstvo s jednom od njih. Njeno ime bilo je Lusi, i u svoje vreme pozvala me je k svojoj kući da upoznam njene roditelje. Zamislite moje iznenađenje kada sam saznao da je njena majka, Vera Klogan, Jehovin svedok. Imali smo mnoge žive biblijske razgovore, i ono što je ona govorila stvarno je imalo smisla.

Uskoro smo se Lusi i ja venčali, i do 1939. živeli smo u Melburnu, glavnom gradu Viktorije. Iako je Lusi postala Jehovin svedok, ja se još uvek nisam odlučio. Međutim, kada je septembra te godine izbio Drugi svetski rat, počeo sam ozbiljno da razmišljam o onome što sam naučio iz Pisama. Zabrana dela Jehovinih svedoka januara 1941, pomogla mi je zaista da se odlučim. Svoj život sam predao Jehovi Bogu i uskoro nakon toga se krstio.

Uzbudljive promene u našem životu

U to vreme, stanovali smo u iznajmljenom komfornom stanu u Melburnu. Međutim, uskoro smo bili pozvani da se preselimo u jednu kuću s nekoliko drugih Svedoka. Prodali smo sav naš nameštaj osim nameštaja za spavaću sobu i preselili se u ono što se nazivalo pionirski dom. Nastavio sam da radim kao štampar i tako sam mogao da doprinesem naknadi troškova za funkcionisanje doma. Drugi muževi su radili isto. Kao rezultat toga, naše supruge su mogle punovremeno da učestvuju u propovedničkoj aktivnosti, a mi muškarci pridruživali smo im se u delu evanđelizacije i na hrišćanskim sastancima naveče i preko vikenda.

Kratko nakon toga, moja žena i ja primili smo pismo od kancelarije podružnice Društva Kula stražara kojim smo pozvani da dođemo u Sidnej. Prodali smo naš nameštaj za spavaću sobu i isplatili nekoliko dugova koje smo imali, ali da bismo nabavili novac za našu voznu kartu do Sidneja, morali smo da prodamo Lusin verenički prsten!

Zbog restrikcija ratnog vremena i nedavno donesene zabrane, preko mora se nisu mogle uvoziti nikakve Biblije ili biblijska literatura. Iz tog razloga je australijska kancelarija podružnice odlučila da organizuje ilegalan štamparski rad kako se ne bi prekinulo priticanje duhovne hrane, a ja sam bio pozvan da nadgledam to delo. Imao sam prednost da radim zajedno s jednim Škotlanđaninom, Džordžom Gibom, koji je u štampariji australijske podružnice služio oko 60 godina. a To je bilo onda kada sam primio direktivu: „Štampaj knjigu Children“.

Vraćanje štamparske opreme

Bilo je mnogo uzbudljivih, ponekad zastrašujućih, iskustava koja smo doživeli u tim ratnim godinama punim događaja. Na primer, da bismo počeli sa  štamparskim radom, trebala nam je oprema. Ono što smo ranije koristili za obavljanje ograničenog štampanja u predratnim godinama bilo je zaplenjeno od strane vlasti, i sada je mala štamparija Društva bila zaključana i pod stražom. Kako smo mogli da iznesemo opremu do odgovarajućih lokacija za štampanje u ilegali?

Naoružani stražari koji su radili po smenama, nadgledali su imovinu Društva 24 sata dnevno. Međutim, jedan od stražnjih zidova graničio se s jednim slabo korišćenim železničkim kolosekom. Tako su neki preduzimljivi betelski radnici, koristeći metodu koja podseća na Ezekjela 12:5-7, noću ušli kroz zid tako što su uklonili neke delove zida od cigle. Kad su dospeli unutra, stavili su izvađene cigle nazad u zid da bi izbegli da budu otkriveni. Vršeći te noćne upade kroz period od oko dve nedelje, oni su pažljivo rastavili malu štamparsku presu, jedan linotip i nekoliko drugih mašina. Zatim su tiho izneli delove, pred očima stražarâ na dužnosti!

S vremenom smo dobili dodatnu opremu iz drugih izvora, i uskoro je naš štamparski rad u ilegali išao punom parom na različitim lokacijama širom Sidneja. Tako smo mogli da štampamo i uvežemo ne samo knjigu Children već takođe u punoj veličini i knjige The New World, “The Truth Shall Make You Free,„ i The Kingdom Is At Hand, kao i Yearbooks of Jehovah’s Witnesses za 1942, 1943, 1944. i 1945. Osim toga, tokom zabrane tih ratnih godina, Jehovinim svedocima širom Australije nikad nije nedostajalo nijedno izdanje Kule stražare. To nam je na veoma ličan način zasiguralo da Jehovina ruka nikad nije prekratka (Isaija 59:1).

Suočavanje s neočekivanim posetama

Tokom perioda oštre cenzure ratnog vremena, komercijalne štamparije su često neočekivano posećivane od strane vladinih službenika koji su vršili kontrolu onoga što se štampa. Zato je jedna od naših tajnih štamparija bila opremljena uređajem za upozoravanje, dugmetom na podu do koga je recepcionerka lako mogla doći. Kad god bi neko koga ona nije poznavala ili na koga se sumnjalo da je inspektor dolazio gore stepenicama, ona bi pritisnula dugme.

Kad je dugme bilo pritisnuto, bilo je zanimljivo videti prizor tela koja iskaču kroz prozore u svim pravcima! Radnici koji su bili registrovani kao zaposleni ostali su da brzo pokriju sve štampane listove časopisa Kule stražare ili druge biblijske literature na kojoj se radilo. Da bi to učinili, oni su koristili štampane listove iste veličine kao druge publikacije koje su se pripremale za komercijalne mušterije.

Tokom jedne takve posete, dva inspektora su sedela na stripovima, koji su još uvek bili u listovima velikog formata, ali ispod kojih su bili listovi časopisa Kula stražara što su bili štampani prethodne noći. U jednoj štampariji u drugom delu grada, tokom dana radili smo komercijalno štampanje a tokom noći i preko vikenda štampali smo publikacije Kule stražare.

Zadovoljavanje naših potreba za papirom

Nabavljanje papira za štampanje bio je glavni problem. Međutim, neke velike štamparije kojima nisu trebale njihove pune količine papira zbog smanjenog posla tokom rata bile su voljne da nam prodaju svoj višak — naravno, uvek po podignutim cenama. Međutim, jednom prilikom smo dobili papir iz jednog drugog izvora.

Jedan teretni brod koji je dolazio u Australiju bio je natovaren velikom pošiljkom braon papira, ali taj brod je bio oštećen na moru i voda je ušla u veliki deo tog papira. Cela pošiljka je bila ponuđena na aukciji, i na naše iznenađenje  mi smo bili jedini licitanti. To nam je omogućilo da ga kupimo po najnižoj ceni. Papir smo osušili na suncu, spasavajući tako većinu toga, a zatim smo ga isekli na listove odgovarajuće za naše štamparske prese.

Kako ćemo upotrebiti braon papir? Mislili smo, i bilo je tako, da će se čitaoci humorističkih stripova još uvek radovati svom humoru na obojenom papiru. Tako smo beli papir koji smo bili namenili za humorističke stripove koristili za štampanje Kule stražare i drugog materijala Društva.

Važna uloga žena

Tokom ratnih godina, mnoge hrišćanke u Australiji naučile su knjigovezačke poslove. Jednog izuzetno vrućeg letnjeg popodneva, neke od njih su radile same u maloj garaži koju smo iznajmili u jednoj uličici na periferiji Sidneja. Iz razloga bezbednosti, one su držale sve prozore i vrata zatvorene. Posude s lepkom su ispuštale topla, smrdljiva zagušljiva isparenja, a vrućina je bila skoro nepodnošljiva. Zato su se skinule u donji veš.

Iznenada, čulo se kucanje na vratima. Hrišćanske sestre su pitale ko je tamo, i odgovorio je jedan vladin službenik za prinudni rad. On je bio iz odeljenja koje je u toku rata imalo ovlašćenje da upućuje pojedince u bilo koje područje gde je bio potreban prinudan rad. Sestre su glasno odgovorile da ga ne mogu pustiti unutra baš sada pošto su radile u donjem vešu zbog vrućine.

Službenik je za trenutak ćutao; zatim je povikao da ima jedno drugo zaduženje u tom području. Rekao je da će se vratiti sledećeg dana da izvrši svoju inspekciju. Te hrišćanke su nam odmah telefonirale, i mi smo te noći poslali kamion da pokupi sve na čemu je knjigoveznica radila, seleći to na drugu lokaciju.

Većina onih koji su bili uključeni u naše ilegalno štampanje nisu imali prethodno radno iskustvo u štamparskom zanatu, tako da ono što je bilo izvršeno nije ostavljalo nikakve sumnje u mom umu da je Jehovin duh pružio potrebnu pomoć i vođstvo. Za mene i moju ženu Lusi, koja je radila u knjigoveznici, bila je velika prednost biti deo svega toga.

 Kako je našim delom bilo upravljano u tim vremenima kušnje? Nadglednik podružnice Jehovinih svedoka koji je tada služio u tom svojstvu primio je restrikcionu naredbu od vlade, koja je od njega tražila da živi u jednom gradu udaljenom oko 100 kilometara od Sidneja. Ta naredba mu je zabranjivala da se kreće izvan prečnika od 8 kilometara od centra grada. Benzin je bio racioniran na 4 litra mesečno po automobilu. Ali, braća su izumela jedan genijalan uređaj poznat kao proizvođač gasa — cilindrični kontejner od metalnih ploča težak oko pola tone, namešten na zadnjem delu auta. U tome je sagorevao drveni ugalj koji je proizvodio ugljen-monoksid kao gorivo. Nekoliko noći svake nedelje, druga odgovorna braća i ja putovali smo tim sredstvom da se sretnemo s nadglednikom u jednom suvom potočnom koritu blizu grada njegovog izgnanstva. Tako smo mogli da razgovaramo o mnogim stvarima pre nego što smo ponovo napunili proizvođač gasa i odvezli se nazad u Sidnej u ranim jutarnjim časovima.

Konačno je zabrana Jehovinih svedoka dospela pred Vrhovni sud Australije. Sudija je objavio da je zabrana „arbitrarna, kapriciozna i ugnjetavačka“ i Jehovine svedoke potpuno oslobodio optužbe za bilo kakve neprijateljske aktivnosti. Čitav Vrhovni sud je podržao tu odluku, tako da smo mogli izaći iz ilegale da nastavimo naše zakonite aktivnosti u vezi s Kraljevstvom.

Daljnji zadaci i blagoslovi

Posle rata mnogi koji su radili na našem ilegalnom štamparskom delu krenuli su u pionirsku službu. Neki od njih su kasnije išli u Biblijsku školu Gilead Kule stražare u Njujorku. Lusi i ja smo takođe imali taj cilj na umu, ali je zatim došla na svet kćerkica. I ja sam odlučio da se vratim štamparskom zanatu. Molili smo se da nam Jehova pomogne da uvek interese Kraljevstva stavljamo na prvo mesto, i on nam je pomogao. Uključio sam se u jedan drugi službeni zadatak na sledeći način.

Primio sam telefonski poziv od Lojda Berija, koji sada služi kao član Vodećeg tela Jehovinih svedoka u Bruklinu, Njujork. U to vreme on je bio putujući nadglednik u Sidneju. Pitao me je da li znam kada je datum našeg sledećeg skupa. Kada sam mu odgovorio da znam, on je rekao: „Želimo da brineš o pripremama u vezi s ishranom.“

Iznenađen na trenutak, rekao sam prilično nespretno: „Ali ja nikad u životu nisam radio tako nešto.“

„Pa, brate“, odgovorio je dosta vragolasto, „vreme je da naučiš!“ I naučio sam, i nastavio da imam prednost nadgledanja službe za prehranu, čak i na velikim kongresima, tokom više od 40 godina.

Tokom tih godina, naša komercijalna štamparska firma se proširila, i to je zahtevalo nekoliko poslovnih putovanja preko mora. Uvek sam ih prilagođavao međunarodnim kongresima održavanim u Njujork Sitiju i drugde u Sjedinjenim Američkim Državama. To mi je pružalo priliku da provodim vreme sa onima koji su nadgledali različita kongresna odeljenja, posebno službu za prehranu. Tako sam, kad sam se vratio u Australiju, bio u mogućnosti da bolje služim potrebama na našim kongresima.

U našim poodmaklim godinama, Lusi i ja se ponekad pitamo da li bismo mogli postići više da smo se rodili malo kasnije. S druge strane, budući da smo rođeni 1916. i 1914, smatramo divnom prednošću to što smo videli kako se biblijska proročanstva odvijaju pred našim očima. I zahvaljujemo Jehovi za blagoslov koji smo imali u proučavanju s mnogim ljudima i u pomaganju da upoznaju istinu i što vidimo kako mu sada služe kao krštene sluge. Molimo se da možemo nastaviti da mu služimo u večnost, priznajući ga zauvek kao veličanstvenog Suverenog Vladara svemira.

[Fusnota]

[Slike na 29. strani]

Štamparski etablisman u stratfildskom Betelu, od 1929-1973.

Džordž Gib stoji pored jedne od presa koje su bile iznesene iz štamparije kroz stražnji zid