Jehova štiti svoj narod u Mađarskoj

SMEŠTENA u centru Evrope, Mađarska je često osećala oluje istorije. Njen narod je mnogo patio, uprkos tome što su bili odani Devici Mariji i naterani da postanu nominalni hrišćani 1001. n. e. od strane Stefana, njihovog prvog kralja.

Tokom vekova Mađarska je slabila zbog mnogih unutrašnjih sukoba što je drugim nacijama omogućavalo da je stalno potčinjavaju. Tokom tih sukoba bile su izbrisane populacije čitavih sela, da bi kasnije bile zamenjene strancima. Tako je to stanovništvo postalo mešavina mnogih nacionalnosti. U religioznom pogledu, približno dve trećine populacije te zemlje ostalo je katoličko, iako se kasnije u nekim područjima proširila Reformacija.

Skroman početak

Seme biblijske istine prvi put je bilo posejano u Mađarskoj 1908. To je učinila jedna žena koja je upoznala istinu od Istraživača Biblije, kako su tada Jehovini svedoci bili poznati. Zbog njenog propovedanja, mnogi su postali zainteresovani za dobru vest. Kratko nakon toga dva čoveka koja su se vratila iz Sjedinjenih Američkih Država za Mađarsku širila su dobru vest punovremeno kao kolporteri. Istina se širila polako ali sigurno, i postavljena je jedna štamparska presa u Koložvaru.

Prvi pouzdan izveštaj dobijen je 1922, kada je 67 Istraživača Biblije iz deset gradova prisustvovalo Memorijalu Hristove smrti. Njihovo delo svedočenja imalo je trenutan efekat, što je dovelo do protivljenja pošto je sveštenstvo uticalo na vladu i štampu da bi sprečilo propovedničko delo.

Napadi se pojačavaju

Godine 1928, katolički sveštenik Zoltan Njistor izdao je pamflet s naslovom Millennialist Bible Students. U njemu je o Istraživačima Biblije tvrdio: „Oni su gori od crvenih boljševika koji napadaju oružjem, jer oni zavode nevine krijući se iza Biblije. Mađarska Kraljevska državna policija budno motri na njihove aktivnosti.“

Tokom tog vremena skupštine je posećivao jedan revan brat po imenu Jožef Kiš. Žandarmerija ga je potajno sledila. Godine 1931. bio je u kući jednog brata kada ga je iznenadila policija i naredila mu da odmah ode. Kad je brat Kiš počeo da pakuje svoje stvari, jedan žandar ga je udario kundakom svoje puške i zapretio: „Požuri, ili ćeš biti proboden!“ Brat Kiš se nasmejao i rekao: „Onda ću pre otići kući“, ukazujući na svoju nebesku nadu kao pomazanog hrišćanina.

 Vojnici su pratili brata Kiša do voza. Očekivali su ga da stigne u skupštinu u Debrecinu 20. juna 1931, ali se on nikad nije pojavio. Braća su zaključila da su ga njegovi neprijatelji uklonili, da je stvarno ’otišao kući‘ k svojoj nebeskoj nagradi. Mada je njegovo delo bilo zaustavljeno, vlasti nikad nisu mogle da ugase svetlo istine.

Često se koristila domišljatost da bi se dalo svedočanstvo. Na primer, sredinom 1930-ih, umro je jedan brat u Tisokoradu. Sahrane su mogle biti vođene samo uz dozvolu službenika. Braći je bio dozvoljen samo jedan minut za molitvu i jedan minut za pesmu. Članovi žandarmerije, koji su na sahranu došli s puškama i bajonetima, trebalo je da se pobrinu da se to sprovede u delo. Došli su mnogi građani jer su bili radoznali u vezi s tim kako će sahrana biti održana.

Brat je stajao pokraj mrtvačkog kovčega i molio se pola sata, ali na takav način da su ljudi rekli kako nikad nisu čuli ništa slično tome. „Kad bi čak i šest sveštenika vodilo sahranu“, rekli su oni, „ona ne bi bila tako dirljiva“. Zatim je jedan brat s dobrim glasom počeo da predvodi u pevanju, ali mu je jedan žandar naredio da ćuti. Policajci su kasnije priznali da, iako su se osećali nelagodno, oni nisu mogli da prekinu molitvu.

Kako su se napadi nastavili, Lajoš Sabo, jedan sveštenik reformisane crkve, pisao je sledeće u svojoj brošuri iz 1935. Antichrist by the River Tisza: „Bila je to genijalna ideja, hraniti ljude boljševizmom u ime religije... Marks je preuzeo izgled Hrista... Antihrist je bio tu u svojoj crvenoj odori s Jehovinim svedocima.“

Godine pod zabranom

Godine 1939, delo Jehovinih svedoka potpuno je zabranjeno. To je bilo obeleženo aktivnošću „protiv religije i protiv društva“. Adventisti, baptisti, evanđelisti i prezbiterijanci izdavali su pamflete protiv Svedoka. Ali Jehova nije napustio svoje sluge, i o njima su brinuli Svedoci iz drugih zemalja. Osim toga, Božji narod u Mađarskoj imao je mnoga iskustva koja jačaju veru.

Na primer, kada je jedan brat nosio iz Čehoslovačke ranac pun naših časopisa, carinski službenik ga je pitao: „Šta imate u svom rancu?“ Brat je iskreno odgovorio: „Kule stražare.“ Nato je taj službenik pokazao rukom kao da pokazuje da je brat lud, i dozvolio mu je da nastavi svoj put. Tako je duhovna hrana bezbedno stigla u Mađarsku.

Ipak, uznemiravanje nije prestalo. Sve više i više braće hapšeno je i  držano u zatvoru različite periode vremena. Zatim je jednom specijalnom ispitivačkom timu dat zadatak da pooštri disciplinu prema Jehovinim svedocima. Godine 1942, ljudi, žene i deca bili su sakupljani i stavljani u štale i prazne jevrejske škole. Nakon dva meseca torture, bili su ispitivani i osuđivani. Neki su bili osuđeni na doživotnu robiju; drugi su dobili 2 do 15 godina u kaznenom zavodu. Trojica braće — Dejneš Faluvejdži, Andraš Barta i Janoš Konrad — bili su osuđeni na smrt vešanjem, ali je kazna kasnije promenjena na doživotnu robiju. Zatim je 160 braće odvedeno u logor smrti u Boru. Nakon prelaska granice, rečeno im je da se neće vratiti živi. Od 6 000 deportovanih Jevreja koji su odvedeni u taj logor, samo je 83 ostalo živo. Međutim, osim četvoro, svi Svedoci su se vratili.

Jehovini svedoci su imali svoje mučenike. Pri kraju Drugog svetskog rata, nacisti su pogubili izvestan broj braće. Bertalan Sabo, Janoš Žondor i Antal Honiš bili su streljani, a Lajoš Deli je bio obešen (Matej 24:9).

Promena na bolje je samo privremena

Posle Drugog svetskog rata stvari su se opet promenile. Koaliciona vlada je obećala ljudska prava. Braća koja su se vraćala iz logora odmah su počela da propovedaju i organizuju skupštine. Oni su osećali da im je Jehova podario slobodu da bi mogli da slave njegovo veliko ime, a ne da bi nastojali da sakupljaju materijalne posede. Do kraja 1945, bilo je 590 aktivnih objavitelja Kraljevstva. Godine 1947. bila je kupljena jedna vila da bi se koristila kao kancelarija podružnice Društva Kula stražara, i održan je prvi državni kongres, u jednoj sportskoj dvorani. Bilo je prisutno 1 200 osoba, a Mađarska državna železnica je čak dala 50-postotni popust onima koji su putovali na kongres.

Međutim, sloboda nije dugo potrajala. Uskoro je Komunistička partija dobila vlast, i vlada se promenila. Porast Jehovinog naroda privukao je pažnju nove vlade, jer su oni narasli od 1 253 objavitelja 1947. na 2 307 objavitelja 1950. Te godine su vladini službenici počeli da stavljaju prepreke delu propovedanja. Zahtevane su dozvole za propovedanje, ali je vlada odbila da ih izda, a oni što su ih tražili bili su tučeni od strane nacionalne garde. Novinski članci su stalno osuđivali Svedoke kao ’agente imperijalista‘. Zanimljivo je da su pre, nego što je komunizam došao na vlast, Svedoci bili slati u zatvoreničke logore kao ’pristalice komunističkih Jevreja‘.

Počinje teror

Trinaestog novembra 1950, nadglednik podružnice i prevodilac (dvojica od onih što su ranije bili osuđeni na smrt) bili su uhapšeni, zajedno s nadglednikom prve pokrajine. Odvedeni su u zloglasni podzemni zatvor u ulici Andrasi, broj 60, u Budimpešti, da budu „omekšani“. Njihovo suđenje je održano 2. februara sledeće godine. Nadglednik podružnice bio je osuđen na deset godina zatvora, prevodilac na devet godina, a pokrajinski nadglednik na osam godina. Svoj trojici je konfiskovana imovina. Tokom suđenja, još četvorici skupštinskih nadglednika izrečene su zatvorske kazne u rasponu od pet do šest godina pod optužbama da su pokušavali da obore vladu.

Braća su bila stavljana u strogo čuvane zatvore, gde nisu mogli primati pisma, pakete ili posete. Njihove porodice nisu čule nikakve novosti o njima. Stražari nisu smeli čak ni da spominju njihova imena. Za identifikaciju svako je nosio drvenu pločicu obešenu o svom vratu sa brojem na njoj. Na zidu je čak bio natpis koji je glasio: „Nemojte jednostavno čuvati zatvorenike; mrzite ih.“

 Svedoci su prešli u ilegalu, ali delo propovedanja nije prestalo. Umesto onih koji su bili zatvoreni nastavili su drugi Svedoci. Tokom vremena i te zamene su bile uhvaćene. Do 1953, preko 500 braće bilo je osuđeno i kažnjeno zatvorom, ali dobra vest nije se mogla vezati lancima. Samo nekoliko od te braće poverovalo je zavodljivim obećanjima stražara i kompromitovalo se.

Svetli izgledi

Pri kraju 1956, narod je počeo da se buni protiv vlade. Sovjetska armija je ugušila tu revoluciju, i Komunistička partija je ponovo dobila vlast.

Svi zatvoreni Svedoci su bili oslobođeni, ali je zatim nekoliko dobro poznate braće bilo poslato nazad u zatvor da nastave svoje kazne, mada noviji nisu bili osuđivani. Konačno, 1964, stvari su počele da se poboljšavaju. Vlasti nisu činile više ništa da bi ometale sahrane i venčanja. Pokrajinski sastanci bili su održavani u šumama. Dok su neki od njih bili prekidani, nijedan dodatni Svedok nije bio poslat u zatvor.

Godine 1979. braći u nadgledništvu bilo je dozvoljeno da prisustvuju kongresu u Beču. Tokom te godine, vlasti su takođe obećale da će Jehovinim svedocima dodeliti zakonsko priznanje, ali prošlo je još deset godina pre nego što se to stvarno dogodilo. Godine 1986. održan je prvi oblasni kongres u Omladinskom parku u šumi Kamara, sa znanjem vlasti. Čak je bio istaknut natpis na kome je stajalo da je to bio Oblasni kongres Jehovinih svedoka, „Božanski mir“. Sledeće godine bio je održan kongres „Uzdaj se u Jehovu“, a 1988. braća su se radovala kongresu „Božanska pravda“.

Konačno slobodni!

Divan dan je bio 27. juna 1989, jer su braća tada primila dokument koji je dodelio službeno priznanje Religioznoj organizaciji Jehovinih svedoka u Mađarskoj. Jula je svečana Budimpeštanska dvorana sportova primila 9 477 prisutnih na Oblasnom kongresu „Odanost Bogu“. Ista dvorana je bila korišćena 1990. za Oblasni kongres „Čist jezik“, a kongresi su takođe održani u tri druga velika grada u Mađarskoj.

Sada kada je zabrana potpuno ukinuta, bilo je moguće da se organizuje prvi međunarodni kongres. Uprkos lošem vremenu, on je bio održan na Nep-stadionu u Budimpešti, gde se sastalo 40 601 osoba da bi se radovali toplini bratske ljubavi. Na tom kongresu su prisustvovali članovi Vodećeg tela i ojačali veru braće svojim govorima, i izašle su nove knjige i brošure s ilustracijama u boji.

Šta se dešava danas

Mađarska izdanja Kule stražare i Probudite se! sada se izdaju simultano sa engleskim i u istom divnom obliku. Godine 1992, počeo je da se izdaje Godišnjak na Mađarskom. Broj objavitelja dobre vesti skočio je sa 6 352 godine 1971. na 13 136 januara 1993.

Danas se Jehovini svedoci u Mađarskoj raduju religioznoj slobodi i propovedaju od kuće do kuće. Ima 205 skupština, a 17. aprila 1992. Memorijalu je prisustvovalo 27 844 osobe. Dok ne bude na raspolaganju dovoljno Dvorana Kraljevstva, skupštine nastavljaju da se sastaju u školama, kulturnim centrima, praznim barakama, i čak u napuštenim kancelarijama Komunističke partije. Godine 1992, deset skupština je otvorilo svoje sopstvene Dvorane Kraljevstva, a druge dvorane su u izgradnji.

Tokom svih tih promena i revolucija, braća su verno ostala na strani Jehove Boga i njegovog sina, Isusa Hrista, i neprestano su propovedala. Oluje vremena ih nisu uništile, jer Jehova štiti svoj narod u Mađarskoj (Poslovice 18:10).

[Mapa na 9. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Beč

AUSTRIJA

Budimpešta

Debrecin

MAĐARSKA

RUMUNIJA

[Slika na 10. strani]

Jehovin narod sakupljen u Budimpešti