Ljubav prema bližnjem je moguća
Ljubav prema bližnjem je moguća
ILUSTRACIJA Isusa Hrista o Samarićaninu pokazala je šta zaista znači istinska ljubav prema bližnjemu (Luka 10:25-37). Isus je takođe poučio: „Ljubi Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim. Ovo je najveća i prva zapovest. A evo druge, koja joj je slična: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“ (Matej 22:37-39).
Da li je i tebi, kao mnogim ljudima, teško da voliš svog bližnjeg iz etničke grupe koja je različita od tvoje? Možda je to tako zato što si učio o diskriminaciji i nepravdi ili si ih lično iskusio. Ti ili tvoji voljeni možda ste čak pretrpeli maltretiranje od strane ljudi iz neke druge grupe.
Pošto je Isus ukazao da je jedna od Božjih zapovesti da volimo svog bližnjeg, onda mora biti moguće da se savladaju takva snažna osećanja. Ključ za činjenje toga jeste da na ljude gledamo onako kako Bog i Hrist to čine. Osmotrimo u tom pogledu primer Isusa i ranih hrišćana.
Isusov divan primer
Jevreji prvog veka imali su jaka osećanja protiv Samarićana, ljudi koji su živeli u području između Judeje i Galileje. Jednom prilikom su jevrejski protivnici prezrivo pitali Isusa: „Nemamo li pravo da govorimo da si ti Samarjanin, i da je zli duh u tebi?“ (Jovan 8:48). Antisamarićanska osećanja su bila tako jaka da su neki Jevreji u sinagogama čak javno proklinjali Samarićane i svakodnevno su se molili da Samarićanima ne bude dodeljen večni život.
Saznanje o toj duboko usađenoj mržnji nesumnjivo je podstaklo Isusa da dâ ilustraciju o Samarićaninu koji se pokazao da je pravi bližnji time što se pobrinuo za Jevreja koga su pretukli razbojnici. Kako je Isus mogao da odgovori kad ga je Jevrej upućen u Mojsijev zakon pitao: „Ko je bližnji moj?“ (Luka 10:29). Pa, Isus je mogao da odgovori direktno govoreći: ’Tvoj bližnji uključuje ne samo tvog bližnjeg Jevreja već i druge ljude, čak i Samarićanina.‘ Međutim, Jevreji bi to teško prihvatili. Zato je on ispričao ilustraciju o Jevreju koji je primio Samarićaninovo milosrđe. Isus je tako pomogao jevrejskim slušaocima da izvuku zaključak da će se prava ljubav prema bližnjem proširiti na nejevreje.
Isus nije imao antisamarićanska osećanja. Putujući jednom prilikom kroz Samariju, on se odmarao kod jednog bunara dok su njegovi učenici otišli u obližnji Jovan 4:4-42).
grad da nabave hranu. Kada je jedna Samarićanka došla da zahvati vode, on je rekao: „Daj mi da pijem.“ Pošto Jevreji nisu kontaktirali sa Samarićanima, ona je pitala: „Kako ti, Judejin, da išteš od mene, žene Samarjanke, da ti dam da piješ?“ Isus joj je zatim dao svedočanstvo, čak otvoreno objavljujući da je on Mesija. Ona je reagovala tako što je otišla u grad i pozvala druge da dođu i da ga slušaju. Kakav je bio rezultat? „Mnogi od Samarjana iz onoga grada verovaše u njega.“ Kakav divan ishod zato što Isus nije bio sputan preovladavajućim stavom njegovih jevrejskih savremenika! (Bog nije pristran
Božja namera je bila da Isus propoveda uglavnom Jevrejima, „izgubljenim ovcama doma Izraelova“ (Matej 15:24). Dakle, njegovi rani sledbenici bili su jevrejskog porekla. Ali samo tri godine posle izlivanja svetog duha na Pentekost 33. n. e., Jehova je razjasnio da želi da jevrejski vernici prošire delo pravljenja učenika na ljude iz svih nacija, pagane.
Za jevrejski um voleti Samarićanina kao sebe samoga bilo bi prilično teško. Bilo bi još teže pokazati ljubav prema bližnjem prema neobrezanim paganima, ljudima koji imaju manje zajedničkog sa Jevrejima nego što su imali Samarićani. Komentarišući stav Jevreja prema paganima, The International Standard Bible Encyclopaedia (Međunarodna standardna biblijska enciklopedija) kaže: „U vremenima N[ovog] Z[aveta] nalazimo najekstremniju odvratnost, prezir i mržnju. Na njih [pagane] gledalo se kao na nečiste, s kojima je bilo nezakonito imati ikakav prijateljski odnos. Bili su neprijatelji Boga i Njegovog naroda, kojima je spoznanje o Bogu bilo poricano osim ako nisu postali prozeliti, a čak i tada nisu mogli, kao u stara vremena, da budu primljeni u puno zajedništvo. Jevrejima je bilo zabranjeno da se savetuju s njima, a ako su oni pitali o stvarima u vezi s Bogom trebalo je da budu prokleti.“
Dok su mnogi održavali takva gledišta, Jehova je prouzrokovao da apostol Petar doživi viziju u kojoj mu je bilo rečeno da ’što je Bogu čisto, ne naziva pogano‘. Bog ga je zatim uputio u dom pagana Kornelija. Petar je Korneliju, njegovoj porodici, i drugim paganima dao svedočanstvo o Hristu. „Zaista“, rekao je Petar, „uviđam da Bog ne gleda ko je ko, nego mu je u svakom narodu dobrodošao ko se njega boji i tvori pravdu“ (Čarnić). Dok je Petar još propovedao, sveti duh je sišao na te nove vernike, koji su se zatim krstili i postali prvi paganski sledbenici Hrista (Dela apostola, 10. poglavlje).
Jevrejski sledbenici su prihvatili taj razvoj događaja, shvatajući da Isusova zapovest da ’stvaraju učenike od ljudi iz svih nacija‘ nije bila ograničena samo na Jevreje u svim zemljama već je uključivala pagane (Matej 28:19, 20, NW; Dela apostola 11:18). Savladavši bilo kakva antipaganska osećanja koja su možda imali, oni su revno organizovali propovedničku akciju da bi stvarali učenike među nacijama. Manje od 30 godina kasnije, moglo se reći da je dobra vest bila propovedana „svakom stvorenju pod nebom“ (Kološanima 1:23).
To propovedničko delo predvodio je apostol Pavle, i sâm hrišćanin jevrejskog porekla. Pre nego što je postao sledbenik Hrista, bio je revan član religiozne sekte fariseja. Oni su prezirali ne samo pagane već i obične ljude svoje sopstvene nacionalnosti (Luka 18:11, 12). Ali Pavle nije dozvolio da ga ta gledišta spreče od pokazivanja ljubavi prema drugim bližnjima. Umesto toga, on je postao „apostol paganaca“, posvećujući svoj život delu stvaranja učenika širom mediteranskih zemalja (Rimljanima 11:13).
Tokom svoje službe, Pavle je bio kamenovan, tučen i zatvaran (Dela apostola 14:19; 16:22, 23). Da li su takva teška iskustva prouzrokovala da postane ogorčen i da zaključi da gubi vreme među nekakvim nacijama i etničkim grupama? Ne, nipošto. On je znao da je bilo pojedinaca iskrena srca rasejanih širom mnogih etničkih grupa njegovih dana.
Kada je Pavle našao pagane koji su bili spremni da budu poučeni Božjim putevima, on ih je zavoleo. Na primer, Solunjanima je pisao: „[Bili] smo među vama... puni blagosti. Kao što dojilica nežno neguje decu svoju, tako smo mi, u živoj ljubavi prema vama, hteli da vam damo ne samo evanđelje Božje, nego i život svoj, — toliko ste nam omileli bili!“ (1. Solunjanima 2:7, 8). Ove dirljive reči pokazuju da je Pavle istinski voleo paganske Solunjane i nije dozvolio ničemu da pokvari radost dobrog odnosa s njima.
Ljubav prema bližnjemu na delu
Danas, kao i u prvom veku, oni koji se priključuju hrišćanskoj skupštini gaje ljubav prema bližnjemu prema ljudima svih etničkih grupa. Razvijanjem božanskog gledišta prema drugima i prenošenjem dobre vesti o Kraljevstvu njima, pravi hrišćani su proširili svoje razumevanje o ljudima koje možda nikad ne bi upoznali. Oni čak imaju bratsku ljubav prema njima (Jovan 13:34, 35). To bi mogao biti slučaj i sa tobom.
Takva ljubav postoji među Jehovinim svedocima, iako se oni nalaze u 229 zemalja i predstavljaju ’svaki rod i pleme, narod i jezik‘ (Otkrivenje 7:9). Kao svetsko bratstvo, oni su ujedinjeni u obožavanju Jehove, u svom odbijanju da učestvuju u etničkim sukobima i rivalstvima, i u svom odbacivanju predrasuda koje ljude lišavaju srdačnih odnosa s drugim ljudima.
Pridružite se Svedocima, i videćete kako ljudi svih etničkih porekla izvršavaju Božju volju. Videćete ljubav prema bližnjem na delu dok propovedaju dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Da, i u njihovim skupštinama, srešćete ljubazne, iskrene ljude koji pokazuju svojim načinom života da su zaista naučili da vole svog bližnjeg.
[Slika na 6. strani]
U skupštinama Jehovinih svedoka, naći ćete srećne ljude svih rasa
[Izvor slike na 4. strani]
Dolazak dobrog Samarićanina u krčmu/Doreove biblijske ilustracije/Dover Publications, Inc.