Papija je cenio Gospodova kazivanja

„NISAM se... radovao onima koji imaju mnogo toga da kažu, već onima koji naučavaju ono što je istina.“ Tako je pisao Papija, koji je ispovedao hrišćanstvo u drugom veku naše ere.

Papija je živeo u periodu odmah nakon smrti apostolâ Isusa Hrista. U stvari on je bio saradnik Polikarpa, koji je navodno učio od apostola Jovana. Ta svedočanstva, zajedno sa Papijinom metodom sticanja spoznanja, čine verovatnim da je on bio dobro informisan.

Pažljiva metoda

Papijina žeđ za istinom jasno je vidljiva u pet knjiga koje sačinjavaju njegovo delo o Gospodovim kazivanjima. U svojim ranijim godinama, Papija je bez sumnje sačuvao u sećanju mnoga od kazivanja istine koja je čuo. Kasnije, iz svoje rezidencije u frigijskom gradu Hijerapolju, u Maloj Aziji, Papija je ispitivao starije da bi se uverio da li su ikada videli ili čuli ikog od Isusovih apostola. On ih je gorljivo ispitivao i beležio ono što su imali da kažu.

Papija objašnjava: „Neću se ustručavati da zapišem... ono što sam pažljivo naučio u bilo koje vreme od starešina, i čega sam se pažljivo setio, uveravajući vas u njihovu istinu. Jer nisam se, kao većina ljudi, radovao onima koji imaju mnogo toga da kažu, već onima koji naučavaju ono što je istina; niti onima koji govore zapovesti drugih, već onima koji izveštavaju zapovesti što ih je Gospod dao veri i koje proizilaze iz same istine. I ako naiđem na bilo koga ko je sledbenik starešinâ, pitaću ga za izveštaje koje su dale starešine — šta je Andrija ili šta je Petar rekao, ili šta je Filip, ili šta je Toma ili Jakov, ili šta je Jovan ili Matej rekao, ili bilo koji drugi učenici Gospoda.“

 Njegovo delo

Papiji je, nesumnjivo, bilo dostupno obilje duhovnog spoznanja. Možemo samo zamisliti kako mora da je pažljivo slušao detalje u vezi s ličnim životom i službom svakog od apostola. Oko 135. n. e., Papija je ono što je imao da kaže stavio u svoju sopstvenu knjigu. Nažalost, ta knjiga je nestala. Citirao ju je Irinej, koji je ispovedao hrišćanstvo u drugom veku n. e., i istoričar Eusebije iz četvrtog veka. U stvari, ona se još uvek čitala u 9. veku n. e. i moguće je da je postojala sve do 14. veka.

Papija je verovao u Hristovu hiljadugodišnju vladavinu koja dolazi (Otkrivenje 20:2-7). Prema Irineju on je pisao o vremenu „kada će stvorenje, obnovljeno i oslobođeno, proizvesti obilje svih vrsta hrane, od rose s neba i plodnosti zemlje, kao što su starešine, koje su videle Jovana, Gospodovog učenika, pričale da su čule kako je Gospod poučavao o tim vremenima“. Papija je nadalje pisao: „Vernicima su ove stvari verodostojne. A kada je Juda, izdajnik, odbio da veruje i pitao: ’Kako će Gospod ostvariti tako nešto?‘ Gospod je rekao: ’Oni koji dožive to vreme videće.‘“

Papija je pisao u vreme kada je gnosticizam bio u porastu. Gnostici su ispreplitali filozofiju, spekulaciju i paganski misticizam s otpadničkim hrišćanstvom. U stvari, Papijino izlaganje Gospodovih proročanstava, ili kazivanja, bilo je pokušaj da zaustavi plimu gnosticizma. Posle njega, lažnoj i preteranoj duhovnosti gnostika nastavio je da se odupire Irinej. Gnostička literatura mora da je bila obimna, što je dovelo do Papijine sarkastične aluzije na ’one koji imaju toliko mnogo toga da kažu‘. Njegov cilj je bio jasan — da istinom deluje protiv laži (1. Timoteju 6:4; Filipljanima 4:5).

Komentari o evanđeljima

U fragmentima Papijinih spisa koji još uvek postoje, nalazimo spominjanje pripovesti koje su napisali Matej i Marko. Na primer, Papija o Markovom dokumentu kaže: „Marko je, postavši Petrov interpretator, tačno zapisao sve čega se setio.“ Nadalje potvrđujući tačnost ovog Evanđelja, Papija nastavlja: „Dakle, Marko onda nije napravio nikakvu grešku, dok je tako zapisivao neke stvari kako ih se sećao; jer je jedna njegova briga bila da ne propusti ništa što je čuo, ili da ne unese nijednu lažnu izjavu.“

Papija pruža spoljašnje dokaze da je Matej svoje evanđelje izvorno napisao na hebrejskom jeziku. Papija kaže: „On je kazivanja zapisivao na hebrejskom jeziku, i svako ih je interpretirao kako je najbolje mogao.“ Verovatno je Papija ukazivao na izveštaje evanđeljâ Luke i Jovana, kao i na druge spise Hrišćanskih grčkih pisama. Ako je tako, onda bi on bio jedan od najranijih svedoka koji potvrđuju njihovu autentičnost i božansko nadahnuće. Mada su, nažalost, preživeli samo oskudni fragmenti Papijinih spisa.

Svestan svoje duhovne potrebe

Kao nadglednik skupštine u Hijerapolju, Papija je bio neumoran istraživač. Osim što je bio marljiv istraživač, on je ispoljavao iskreno cenjenje prema Pismu. Papija je ispravno prosudio da bi bilo koja doktrinalna izjava Isusa Hrista ili Njegovih apostola bila daleko vrednija za objašnjenje nego kapriciozne izjave koje su se nalazile u literaturi njegovih dana (Juda 17).

Papija je, navodno, pretrpeo mučeništvo u Pergamu 161. ili 165. n. e. Koliko su duboko učenja Isusa Hrista stvarno uticala na život i ponašanje Papije ne može se reći sa sigurnošću. Ipak, on je imao gorljivu želju da upozna Pismo i da diskutuje o njemu. Tako je i s pravim hrišćanima danas, jer su oni svesni svoje duhovne potrebe (Matej 5:3). I poput Papije oni cene Gospodova kazivanja.