Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Prirodne katastrofe — da li je Bog odgovoran?

Prirodne katastrofe — da li je Bog odgovoran?

Prirodne katastrofe — da li je Bog odgovoran?

„BOŽE, šta nam učini?“

To je navodno bila reakcija jednog preživelog koji je posmatrao uništenje koje je nanela erupcija snegom pokrivenog Nevado del Ruisa u Kolumbiji 13. novembra 1985. Klizanje blata koje je bilo posledica toga zatrpalo je čitav grad Armero i ubilo preko 20 000 ljudi u jednoj noći.

Razumljivo je što je taj preživeli mogao reagovati na takav način. Bespomoćni u suočenju s prirodnim silama koje ulivaju strahopoštovanje, ljudi od najranijih vremena takve katastrofalne događaje pripisuju Bogu. Primitivni ljudi davali su prinose, čak ljudske žrtve, da bi umirili svoje bogove mora, neba, zemlje, planine, vulkana, i drugih izvora opasnosti. Čak i danas, neki jednostavno prihvataju posledice katastrofalnih prirodnih događaja kao sudbinu ili Božje delo.

Da li je Bog zaista odgovoran za te katastrofe koje donose toliko mnogo ljudske patnje i štete širom sveta? Da li njega treba kriviti? Da bismo dobili odgovore, treba pobliže da osmotrimo ono što je uključeno u takve katastrofe. U stvari, treba da preispitamo neke poznate činjenice.

Šta je „prirodna katastrofa“?

Kad je jedan zemljotres pogodio Tangšan u Kini, i prema zvaničnim kineskim izveštajima usmrtio 242 000 ljudi, i kada je uragan Endrju prohujao Južnom Floridom i Lujzijanom u Sjedinjenim Američkim Državama i prouzrokovao milijarde dolara štete, takvim prirodnim katastrofama pridata je istaknuta međunarodna pažnja. Pa ipak, šta bi bilo da je taj zemljotres pogodio nenaseljenu pustinju Gobi, 1 100 kilometara severozapadno od Tangšana, ili šta bi bilo da je uragan Endrju uzeo drugi pravac i istrošio se na moru, sasvim zaobilazeći kopno? Teško da bismo ih se sada sećali.

Jasno je, dakle, da kad govorimo o prirodnim katastrofama, mi ne govorimo jednostavno o dramatičnim ispoljavanjima prirodnih sila. Svake godine postoje hiljade zemljotresa, velikih i malih, i desetine oluja, ciklona, uragana, tajfuna, vulkanskih erupcija, i drugih žestokih fenomena koji na kraju postanu samo delovi statističkih izveštaja. Međutim, kad takvi događaji prouzrokuju veliko uništenje života i vlasništva i remećenje normalnog načina života, oni postaju katastrofe.

Treba zapaziti da šteta i gubici koji iz toga proizilaze, nisu uvek srazmerni prirodnim silama koje su uključene. Najveća katastrofa ne biva bezuslovno prouzrokovana najsnažnijim ispoljavanjem prirodnih sila. Na primer, godine 1971. jedan zemljotres koji je iznosio 6,6 stepeni Rihterove skale pogodio je San Fernando u Kaliforniji, u Sjedinjenim Američkim Državama i ubio 65 ljudi. Godinu dana kasnije potres od 6,2 stepena u Managvi u Nikaragvi, usmrtio je 5 000 ljudi!

Dakle, kad se radi o povećanju destruktivnosti prirodnih katastrofa, moramo se pitati: Da li su prirodni elementi postali nasilniji? Ili su tom problemu doprineli ljudski faktori?

Ko je odgovoran?

Biblija identifikuje Jehovu Boga kao Veličanstvenog Stvoritelja svih stvari, uključujući i prirodne sile zemlje (Postanje 1:1; Nehemija 9:6; Jevrejima 3:4; Otkrivenje 4:11). To ne znači da on prouzrokuje svaki pokret vetra ili svaki kišni pljusak. Umesto toga, on je pokrenuo određene zakone koji upravljaju zemljom i njenim okruženjem. Na primer, u Propovedniku 1:5-7, mi čitamo o tri osnovne operacije koje omogućuju život na zemlji — svakodnevno izlaženje i zalaženje sunca, obrazac vetrova koji se ne menja i kružni tok vode. Bilo da ih je čovečanstvo svesno ili nije, već hiljadama godina deluju ti prirodni sistemi, i drugi slični njima, uključujući klimu, geologiju i ekologiju zemlje. U stvari, pisac Propovednika usmerava pažnju na veliki kontrast između nepromenjivih i beskrajnih puteva stvaranja i prolazne i kratkotrajne prirode ljudskog života.

Jehova ne samo da je Stvoritelj prirodnih sila već takođe ima moć i da ih kontroliše. Kroz čitavu Bibliju mi nalazimo izveštaje o tome kako Jehova kontroliše takve sile ili manipuliše njima da bi izvršio svoju nameru. Oni uključuju razdvajanje Crvenog mora u Mojsijevim danima i zaustavljanje Sunca i Meseca na njihovom putu kroz nebesa u vreme Jošue (Izlazak 14:21-28; Jošua 10:12, 13). Isus Hrist, Božji Sin i obećani Mesija, takođe je demonstrirao svoju moć nad prirodnim silama kao, na primer, kada je umirio oluju na Galilejskom moru (Marko 4:37-39). Izveštaji kao ovi ne ostavljaju mesta sumnji da Jehova Bog i njegov Sin, Isus Hrist, mogu u potpunosti da kontrolišu sve što utiče na život ovde na zemlji (2. Letopisa 20:6; Jeremija 32:17; Matej 19:26).

Budući da je tako, možemo li Boga smatrati odgovornim za povećano pustošenje i razaranje što nastaje kao posledica prirodnih katastrofa u skorije vreme? Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo prvo razmotriti da li postoji dokaz da su sile prirode u poslednje vreme postale dramatično intenzivnije, možda čak van kontrole.

Zapazi šta u vezi s tim kaže knjiga Natural Disasters—Acts of God or Acts of Man? (Prirodne katastrofe — dela Božja ili dela čovečja?): „Nema dokaza da se klimatološki mehanizmi povezani sa sušama, poplavama i ciklonima menjaju. I nijedan geolog ne tvrdi da pomeranja zemlje povezana sa zemljotresima, vulkanima i cunamima (talasi izazvani zemljotresima) postaju intenzivnija.“ Slično tome, knjiga Earthshock primećuje: „Stene svakog kontinenta sadrže zapis o bezbroj većih i manjih geoloških događaja, od kojih bi svaki bio katastrofalna nevolja za čovečanstvo kad bi se desio danas — i naučno je sigurno da će se takvi događaji javljati uvek iznova u budućnosti.“ Drugim rečima, zemlja i njene dinamičke sile ostale su tokom vekova manje ili više iste. Dakle, bilo da neke statistike ukazuju na porast nekih oblika geološke ili druge aktivnosti ili ne, zemlja nije postala nekontrolisano nasilna u skorašnje vreme.

Šta, dakle, objašnjava porast u učestalosti i destruktivnosti prirodnih katastrofa o kojima čitamo? Ako sile prirode ne možemo kriviti, krivica se izgleda može pripisati ljudskom elementu. I, zaista, autoriteti priznaju da ljudske aktivnosti čine našu okolinu i sklonijom prirodnim katastrofama i ranjivijom na njih. U zemljama u razvoju, rastuća potreba za hranom tera poljoprivrednike da previše obrađuju zemlju koju imaju ili da traže zemlju krčenjem po život važnih šumskih površina. To vodi do ozbiljne erozije zemljišta. Rastuće stanovništvo takođe ubrzava rast sirotinjskih kvartova i straćarskih naselja nasumice izgrađenih u nesigurnim područjima. Čak i u razvijenijim zemljama, ljudi, kao što su milioni koji žive uz rased San Andreas u Kaliforniji, izlažu se opasnosti uprkos jasnim upozorenjima. U takvim okolnostima, kada se pojavi jedan neobičan preokret događaja — oluja, poplava ili zemljotres — mogu li se katastrofalne posledice zaista nazvati „prirodnim“?

Tipičan primer je suša u afričkom Sahelu. Mi o suši obično razmišljamo kao o nedostatku kiše ili vode, što vodi do neishranjenosti, izgladnelosti i smrti. Ali, da li je masovna neishranjenost i glad u tom području jednostavno zbog nedostatka vode? Knjiga Nature on the Rampage kaže: „Dokazi koje su sakupile naučne agencije i agencije za humanitarnu pomoć ukazuju da današnja glad i dalje postoji ne toliko zbog dugotrajne suše koliko zbog dugotrajne zloupotrebe zemlje i vodenih izvora... Nastavljanje dezertifikacije Sahela uveliko je od ljudi prouzrokovan fenomen.“ Južnoafričke novine, The Natal Witness, primećuju: „Glad ne postoji zbog nedostatka hrane; ona postoji zbog nedostatka pristupa hrani. Drugim rečima, postoji zbog siromaštva.“

Isto se može reći o mnogom uništenju koje je posledica drugih katastrofa. Studije pokazuju da siromašnije zemlje trpe nesrazmerno veće stope smrti od prirodnih katastrofa nego bogatije zemlje sveta. Na primer, Japan je, prema jednoj studiji, od 1960. do 1981. imao 43 zemljotresa i drugih katastrofa i izgubio 2 700 života, što je prosečno 63 smrtna slučaja po katastrofi. U tom istom periodu, Peru je imao 31 katastrofu sa 91 000 smrtnih slučajeva, ili 2 900 po katastrofi. Zbog čega ta razlika? Prirodne sile mogu povući obarač, ali ljudska aktivnost — socijalna, ekonomska, politička — ono je što mora snositi odgovornost za velike razlike u gubitku života i uništavanju imovine što iz toga proizlazi.

Kakva su rešenja?

Naučnici i eksperti već mnoge godine pokušavaju da izmisle načine za suočavanje s prirodnim katastrofama. Oni prodiru duboko u zemlju kako bi razumeli delovanja zemljotresa i vulkanskih erupcija. Svemirskim satelitima posmatraju vremenske obrasce kako bi utvrdili put ciklona i uragana ili predvideli poplave i suše. Sve to istraživanje pruža im informacije za koje se nadaju da će im omogućiti da umanje uticaj tih prirodnih sila.

Da li se takvi napori isplate? S obzirom na ovu vrstu skupe, visokotehnološke mere, jedna organizacija koja vrši nadzor prirodne okoline primećuje: „Te visokotehnološke mere imaju svoje mesto. Ali, ako one gutaju nesrazmerne količine novca i napora — ako služe kao opravdanje za ignorisanje opasnosti koje su sastavni deo društava pod kojim žrtve katastrofa žive i koje čine katastrofe gorim — onda one mogu napraviti više štete nego koristi.“ Na primer, dok je korisno znati da obalnoj delti Bangladeša neprestano prete poplave i plimni talasi, to saznanje ne sprečava milione Bengalaca od toga da budu naterani da žive tamo. Posledica su mnoge katastrofe sa brojem smrtnih slučajeva koji ide i do stotine hiljada.

Jasno je da tehničke informacije mogu biti korisne samo do izvesne mere. Jedna druga stvar koja je potrebna jeste mogućnost da se ublaže pritisci koji ljudima ostavljaju mali izbor osim da žive u područjima koja su posebno izložena opasnostima ili da žive na načine koji uništavaju okolinu. Drugim rečima, da bi se ublažila šteta koju ti elementi stvaraju, to bi zahtevalo potpuno preoblikovanje socijalnih, ekonomskih i političkih sistema pod kojim živimo. Ko može izvršiti jedan takav zadatak? Samo Onaj koji može kontrolisati čak i sile što prouzrokuju prirodne katastrofe.

Božja dela pred nama

Jehova Bog se neće baviti samo simptomima. Nego će zahvatiti u koren uzroka ljudskog jada. Dokrajčiće pohlepne i tlačiteljske političke, komercijalne i religiozne sisteme koji su ’nad čovekom vladali da ga nesrećnim učine‘ (Propovednik 8:9). Niko ko poznaje Bibliju neće propustiti da zapazi da se na njenim stranicama nalaze brojna proročanstva koja ukazuju na vreme kada će Bog preduzeti akciju da zemlju oslobodi zla i patnje i da obnovi zemaljski raj mira i pravednosti (Psalam 37:9-11, 29; Isaija 13:9; 65:17, 20-25; Jeremija 25:31-33; 2. Petrova 3:7; Otkrivenje 11:18).

To je, u stvari, ono za šta je Isus Hrist poučavao sve svoje sledbenike da se mole, naime: ’Neka dođe kraljevstvo tvoje, neka bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu‘ (Matej 6:10). Mesijansko Kraljevstvo će ukloniti i zameniti svu nesavršenu ljudsku vladavinu, kao što je prorok Danijel prorekao: „U vreme tih kraljeva Bog će nebeski podignuti kraljevstvo koje se neće nikad uništiti i koje neće dolaziti pod vlast drugog naroda; ono će razbiti i uništiti sva ta kraljevstva, a ono će večno postojati“ (Danijel 2:44).

Šta će Božje Kraljevstvo izvršiti što nacije danas ne mogu? Biblija pruža fascinantan predsjaj onoga što treba da dođe. Umesto uslova prikaznih na ovim stranama, kao što su glad i siromaštvo, „biće pšenice u zemlji izobilja, do navrh gora!“, i „drveta će poljska rađati svoj rod; i one će biti u svojoj zemlji bez straha“ (Psalam 72:16; Ezekijel 34:27). S obzirom na prirodnu okolinu, Biblija nam kaže: „Radovaće se pustinja i zemlja suha, veseliće se pustoš i cvetaće ko ruža... jer će provreti vode po pustinji i potoci po bespuću; svetlosna varka postaće jezero, zemlja sasušena izvor vode“ (Isaija 35:1, 6, 7). Ni ratova više neće biti (Psalam 46:10 [46:9, Daničić-Karadžić]).

Kako će Jehova Bog izvršiti sve to, i šta će on učiniti sa svim prirodnim silama tako da one više ne budu uzrok nikakve štete, Biblija ne kaže. Međutim, ono što je sigurno jeste to da svi koji budu živeli pod tom pravednom vladavinom „neće... uzaludno raditi niti će decu propalu gledati, jer će to rod blagosloven biti od Gospoda, i s njima će deca biti njihova“ (Isaija 65:23).

Na stranicama ovog časopisa, kao i u drugim publikacijama Društva Kula stražara (Watch Tower Society), Jehovini svedoci uvek iznova ukazuju da je Božje Kraljevstvo uspostavljeno na nebu godine 1914. Pod upravom tog Kraljevstva, već skoro 80 godina daje se globalno svedočanstvo, i mi smo danas na pragu obećanog ’novog neba i nove zemlje‘. Čovečanstvo će biti oslobođeno ne samo od pustošenja prirodnih katastrofa već takođe i od sveg jada i sve patnje što pogađaju čovečanstvo poslednjih šest hiljada godina. O tom vremenu se zaista može reći, „prvih stvari nestade“ (2. Petrova 3:13; Otkrivenje 21:4).

Međutim, kako je sada? Da li Bog deluje u korist onih koji su ojađeni zbog prirodnih okolnosti ili na neki drugi način? Sasvim sigurno da, ali ne bezuslovno na način na koji većina ljudi može očekivati.

[Slike na stranama 8, 9]

Ljudske aktivnosti čine našu okolinu sklonijom prirodnim katastrofama

[Izvori]

Laif⁄Sipa Press

Chamussy⁄Sipa Press

Wesley Bocxe⁄Sipa Press

Jose Nicolas⁄Sipa Press