Sačuvaj svoje pouzdanje čvrstim do kraja

ZAMISLI jedan mali avion koji leti u teškim vremenskim uslovima. Pilot više ne može razabrati orijentire. Okružuju ga gusti oblaci. On ne može videti dalje od svog prednjeg stakla, a ipak je siguran da bezbedno može dovršiti svoje putovanje. Šta je razlog njegovog pouzdanja?

On ima tačne instrumente koji mu omogućavaju da leti kroz oblake i da se spusti u tami. Duž njegovog puta, naročito u blizini aerodroma, svetionici ga elektronski navode, i ima radio vezu s kontrolorima letenja na zemlji.

Na jedan uporediv način, mi se s pouzdanjem možemo suočiti s budućnošću, iako svetski uslovi iz dana u dan postaju sve mračniji. Naše putovanje kroz ovaj zli sistem možda traje duže nego što su neki očekivali, ali možemo biti sigurni da smo na pravom kursu i na vreme. Zašto možemo biti tako sigurni? Zato što imamo vođstvo koje nam omogućuje da otkrijemo ono što ljudski vid ne može otkriti.

Božja Reč je ’svetlost stazi našoj‘ i ona je ’pouzdana, čineći neiskusnoga mudrim‘ (Psalam 19:7 NW; 119:105). Poput signala koji ukazuju na pilotov kurs letenja, Biblija tačno ocrtava buduće događaje i pruža nam jasna uputstva da bi zasigurala da bezbedno stignemo na naše odredište. Međutim, da bismo imali koristi od božanskog vođstva moramo imati poverenje u njega.

U svom pismu Jevrejima, Pavle je podsticao jevrejske hrišćane da se ’do kraja čvrsto održe u uverenju koje su u početku imali‘ (Jevrejima 3:14). Poverenje može biti uzdrmano ako ga se ’čvrsto‘ ne držimo. Stoga se pojavljuje pitanje: Kako možemo održati naše pouzdanje u Jehovu čvrstim do kraja?

Vežbaj svoju veru

Pre nego što pilot može leteti na slepo, zaviseći u potpunosti od svojih instrumenata i od kontrole na zemlji, potrebno mu je adekvatno obučavanje i mnogi sati letenja. Slično tome, jedan hrišćanin treba da neprekidno vežba  svoju veru da bi sačuvao svoje pouzdanje u Jehovino vođstvo, naročito kad nastupe teške okolnosti. Apostol Pavle je pisao: „Imajući pak onaj isti duh vere o kome je pisano: ’Verujem, i zato govorim‘ i mi verujemo, i zato govorimo“ (2. Korinćanima 4:13). Stoga, kada govorimo o Božjoj dobroj vesti, mi vežbamo i jačamo svoju veru.

Magdalena, koja je provela četiri godine u jednom koncentracionom logoru tokom Drugog svetskog rata, objašnjava vrednost propovedničke aktivnosti: „Majka me je poučila da je za očuvanje snažne vere neophodno biti zainteresovan za duhovnu dobrobit drugih. Sećam se jednog događaja koji ilustruje kako smo se osećale. Nakon što smo bile oslobođene iz koncentracionog logora Ravensbrik, moja majka i ja smo stigle kući jednog petka. Ali dva dana kasnije, u nedelju, pridružile smo se braći u propovedanju od kuće do kuće. Čvrsto verujem da ako se koncentrišemo na pomaganje drugima da se uzdaju u Božja obećanja, ta ista obećanja za nas će postati realnija.“ (Uporedi s Delima apostolskim 5:42.)

Sačuvanje našeg pouzdanja čvrstim do kraja zahteva duhovnu aktivnost i na drugim poljima. Lični studij je još jedna sjajna vežba za jačanje vere. Ako oponašamo Verijce i svakodnevno marljivo istražujemo Pismo, to će nam pomoći da imamo „punu nadu do kraja“ (Jevrejima 6:11, DS; Dela apostolska 17:11). Istina, lični studij zahteva vreme i odlučnost. Verovatno je zato Pavle upozorio Jevreje na opasnost od toga da budu ’lenji‘ ili tromi u toj stvari (Jevrejima 6:12).

Trom stav može imati kobne posledice na mnogim područjima života. Solomon je primetio da „s nemarnih ruku prokapljuje kuća“ (Propovednik 10:18). Pre ili kasnije kiša počinje da kaplje kroz krov koji se ne održava. Ako u duhovnom smislu spustimo ruke i propuštamo da sačuvamo našu veru, mogu se uvući sumnje. S druge strane, redovno meditiranje o Božjoj reči i proučavanje hraniće i štitiće našu veru (Psalam 1:2, 3).

Izgrađivanje poverenja kroz iskustvo

Naravno, jedan pilot kroz iskustvo kao i kroz proučavanje uči da su njegovi instrumenti pouzdani. Isto tako, naše pouzdanje u Jehovu raste kada u našem životu vidimo dokaz njegove brige pune ljubavi. Isus Navin je to doživeo, i podsetio je svoje sunarodnike: „Priznajte svim srcem svojim i svom dušom svojom da nije izostalo ništa od svega dobra što vam je obrekao Gospod, Bog vaš; sve vam se ispunilo“ (Isus Navin 23:14).

Hosefina, jedna udata sestra s Filipina, naučila je tu istu lekciju. Ona objašnjava kakav je bio njen život pre nego što je upoznala istinu: „Moj suprug je mnogo pio, i kada bi se napio, ljutio bi se i tukao bi me. Naš nesrećni brak takođe je uticao i na našeg sina. I moj suprug i ja smo radili, zarađujući popriličnu sumu novca, ali bismo prokockali veći deo naše zarade. Suprug je imao mnogo prijatelja, ali većina od njih je tražila njegovo prijateljstvo da bi im on plaćao piće, a neki su čak pokušavali da ga opiju samo da bi ga ismejavali.

 „Stvari su se promenile kada smo upoznali Jehovu i primili k srcu njegov savet. Moj suprug više ne pije, prestali smo da se kockamo i imamo prave prijatelje koji nas vole i pomažu nam. Naš brak je srećan brak, a naš sin odrasta u finog mladog čoveka. Vremenski manje radimo, ali imamo više novca. Iskustvo nas je naučilo da je Jehova poput Oca punog ljubavi koji nas uvek vodi u pravom smeru.“

Kao rezultat instrukcija primljenih radiom ili proverom nekog instrumenta, piloti ponekad shvataju da je potrebno da isprave svoj kurs. Isto tako možda i mi moramo promeniti pravac u skladu s Jehovinim poukama. „Uši će tvoje slušati da se za tobom govori: ’To je put, idite njim!‘, jer biste vi svrnuli desno ili levo“ (Isaija 30:21). Preko njegove Reči i njegove organizacije, mi primamo savet koji nas upozorava na duhovne opasnosti. Jedan od njih tiče se društva.

Društvo nas može oduvati s kursa

Jedan mali avion lako može biti oduvan s kursa ako nisu učinjene potrebne popravke. Isto tako, spoljašnji uticaji danas konstantno šamaraju hrišćane. Živimo u telesno nastrojenom svetu u kome se mnogi rugaju duhovnim vrednostima, pridajući mnogo veću važnost novcu i zadovoljstvu. Pavle je upozorio Timoteja da će se s poslednjim danima „teško izlaziti na kraj“ (2. Timoteju 3:1-5 NW). Tinejdžeri, koji čeznu za prihvatanjem i popularnošću, naročito su podložni lošem društvu (2. Timoteju 2:22).

Amanda, koja ima 17 godina, objašnjava: „Neko vreme školski drugovi su bili donekle oslabili moju veru. Stalno su govorili da je moja religija restriktivna i nerazumna i to je počelo da me obeshrabruje. Međutim, roditelji su mi pomogli da shvatim da hrišćanske smernice služe da zaštite umesto da ograniče. Sada shvatam da su mi ta načela pomogla da imam ispunjeniji život nego moji bivši školski drugovi. Naučila sam da verujem onima kojima je zaista stalo do mene — mojim roditeljima i Jehovi — i radujem se pionirskoj službi.“

Kojoj god starosnoj grupi da pripadamo, susretaćemo se s ljudima koji će imati omalovažavajuće primedbe o našim verovanjima. Oni mogu izgledati prefinjeno, ali za Boga oni su telesni, neduhovni (1. Korinćanima 2:14). Jedna uticajna grupa u Korintu Pavlovih dana bili su iskusni skeptici. Učenja tih filozofa verovatno su navela neke korintske hrišćane da izgube veru u nadu u uskrsenje (1. Korinćanima 15:12). „Ne varajte se“, upozorio je apostol Pavle. „Zla društva kvare dobre običaje“ (1. Korinćanima 15:33).

S druge strane, dobro društvo nas duhovno jača. Unutar hrišćanske skupštine imamo priliku da se družimo s ljudima koji žive život vere. Norman, jedan brat koji je upoznao istinu godine 1939, još uvek je izvor velikog ohrabrenja za sve. Šta je njegov duhovni izgled održalo oštrim? „Bitni su sastanci i blisko prijateljstvo s vernom braćom“, odgovara on. „Takva druženja pomogla su da jasno vidim razliku između Božje organizacije i Sotonine.“

Prevarna moć bogatstva

Brajan, jedan iskusan pilot, objašnjava da je „pilotu ponekad teško da veruje svojim instrumentima — jednostavno zato što se njegov instinkt ne slaže s tim. Poznato je da su iskusni vojni piloti leteli naglavce jer su svetla na zemlji izgledala baš kao zvezde — iako su njihovi instrumenti govorili drugačije.“

Slično tome, naši sebični instinkti mogu nas zavesti u duhovnom smislu. Isus je rekao da bogatstvo ima ’prevarnu  moć‘, a Pavle je upozorio da su ’zbog ljubavi prema novcu neki odlutali od vere‘ (Marko 4:19; 1. Timoteju 6:10 NW).

Poput prevarnog treperavog svetla, blještavi materijalistički ciljevi mogu nas usmeriti u pogrešnom pravcu. Umesto da se radujemo u ’očekivanju stvari kojima se nadamo‘, mogli bismo skrenuti na sporedni kolosek upadljivim razmetanjem u svetu koji prolazi (Jevrejima 11:1 NW; 1. Jovanova 2:16, 17). Ako smo ’odlučni‘ da živimo u bogatstvu, verovatno će nam ostati malo vremena za duhovni rast (1. Timoteju 6:9 NW; Matej 6:24; Jevrejima 13:5).

Jedan mlad oženjen čovek po imenu Patrik, priznao je da su on i njegova supruga žrtvovali duhovne ciljeve radi uživanja boljeg životnog standarda. On objašnjava: „Na nas su uticali oni u skupštini koji imaju velike automobile i luksuzne kuće. Iako nikada nismo izgubili iz vida nadu u Kraljevstvo, smatrali smo da duž tog puta možemo biti komotni. Međutim, s vremenom smo shvatili da prava sreća proističe iz služenja Jehovi i iz duhovnog rasta. Sada su naši životi ponovo jednostavni. Smanjili smo broj radnih sati i postali smo opšti pioniri.“

Vera zavisi od prijemljivog srca

Prijemljivo srce takođe igra važnu ulogu u izgradnji pouzdanja u Jehovu. Istina, „vera je zajamčeno očekivanje stvari kojima se nada, jasno dokazivanje [ili ’uverljiv dokaz‘, fusnota] stvarnosti iako se ne vide“ (Jevrejima 11:1 NW). Ali ako imamo prijemljivo srce, verovatno ćemo biti uvereni (Poslovice 18:15; Matej 5:6). Iz tog razloga apostol Pavle je rekao da ’nemaju svi veru‘ (2. Solunjanima 3:2).

Kako onda možemo zadržati svoje srce prijemljivim za sve uverljive dokaze koji su na raspolaganju? Razvijanjem božanskih osobina, osobina koje obogaćuju i stimulišu veru. Petar nas podstiče da ’dopunimo svoju veru krepošću, spoznanjem, samosavladavanjem, ustrajnošću, odanošću Bogu, bratskom naklonošću, i ljubavlju‘ (2. Petrova 1:5-7 NW; Galatima 5:22, 23). S druge strane ako vodimo samoživ život ili prinosimo Jehovi samo simboličnu službu, razumno je da ne možemo očekivati da naša vera raste.

Jezdra je „upravio srce svoje“ da čita Jehovinu Reč i da je sprovodi (Jezdra 7:10). Mihej je isto tako imao prijemljivo srce. „Ali ja ću gledati ka Gospodu, uzdaću se u Boga spasenja svoga, uslišiće me moj Bog“ (Mihej 7:7).

Magdalena, ranije citirana, takođe je strpljivo čekala na Jehovu (Avakum 2:3). Ona kaže: „Mi već imamo duhovni raj. Drugi korak, fizički raj, uskoro će doći. U međuvremenu stotine hiljada se pridružuju velikom mnoštvu. Oduševljava me to što vidim da se mnogi sakupljaju u Božju organizaciju.“

Uzdati se u Boga našeg spasenja

Sačuvanje našeg pouzdanja čvrstim do kraja zahteva vežbanje naše vere i pažljivo slušanje vođstva koje dobijamo od Jehove i njegove organizacije. To je sigurno vredno truda. Jedan pilot oseća duboko zadovoljstvo kada se nakon dugog, teškog putovanja, spusti i konačno probije kroz guste oblake. Prostirući se pred njim leži zemlja — zelena i divna. Ispod je pista koja ga čeka.

Uzbudljivo iskustvo očekuje i nas. Ovaj mračni, zao svet ustupiće mesto novoj zemlji pravednosti. Očekuje nas božanska dobrodošlica. Tamo možemo stići ako pazimo na reči psalmiste: „Jer si ti nadanje moje, Gospode, Bože, pouzdanje moje od mladosti moje... Tebi je svagda hvala moja upravljena“ (Psalam 71:5, 6).