Služenje pod Jehovinom rukom punom ljubavi

ISPRIČAO LAMPROS ZUMPOS

Suočio sam se s presudnim izborom: prihvatiti ponudu mog bogatog strica da postanem menadžer njegovih znatnih deonica nekretnina — rešavajući time finansijske probleme moje porodice — ili postati punovremeni sluga Jehove Boga. Dozvolite mi da vam objasnim koji su faktori uticali na odluku koju sam konačno doneo.

ROĐEN sam u gradu Volosu, u Grčkoj, godine 1919. Moj otac je prodavao mušku galanteriju, i uživali smo u materijalnom blagostanju. Ali kao rezultat ekonomske depresije krajem 1920-ih, otac je bio prisiljen da bankrotira i izgubio je svoju radnju. Bio sam tužan svaki put kada sam video očajnički pogled na licu mog oca.

Neko vreme je moja porodica živela u potpunom siromaštvu. Svaki dan sam sat vremena izostajao iz škole da bih čekao u redu za sledovanja hrane. Ipak, uprkos našem siromaštvu radovali smo se mirnom porodičnom životu. San mi je bio da postanem doktor, ali u srednjim tinejdžerskim godinama morao sam da napustim školu i da počnem da radim kako bih pomogao porodici da preživi.

Zatim, tokom Drugog svetskog rata, Nemci i Italijani su okupirali Grčku, i vladala je teška glad. Često sam gledao prijatelje i poznanike kako umiru od gladi po ulicama — užasan prizor koji nikada neću zaboraviti! Jednom je naša porodica izdržala 40 dana bez hleba, što je osnovna hrana u Grčkoj. Da bismo preživeli, moj stariji brat i ja smo odlazili u obližnja sela i dobijali krompir od prijatelja i rođaka.

Bolest postaje blagoslov

Početkom 1944. razboleo sam se od jednog oblika pleuritisa. Tokom tromesečnog boravka u bolnici, jedan rođak mi je doneo dve brošurice i rekao: „Pročitaj ovo; siguran sam da će ti se svideti.“ Brošurice, Ko je Bog? i Zaštita, izdao je Watch Tower Bible and Tract Society. Kad sam ih pročitao podelio sam njihov sadržaj s drugim pacijentima.

Posle izlaska iz bolnice počeo sam da se družim sa skupštinom Jehovinih svedoka Volos. Ipak, mesecima sam bio vezan  za kuću kao bolesnik na vanbolničkom lečenju, i od šest do osam sati na dan čitao sam ranija izdanja Kule stražare, kao i druge publikacije koje je izdao Watch Tower Society. Kao rezultat toga, prilično brzo sam duhovno napredovao.

Za dlaku spasen

Jednog dana sredinom 1944. sedeo sam na jednoj klupi u parku u Volosu. Iznenada je jedna paravojna grupa koja je podržavala nemačku okupacionu vojsku opkolila to mesto i uhapsila sve koji su bili tamo. Otprilike nas dvadesetak su sproveli ulicama do centrale Gestapoa, koja se nalazila u jednom skladištu duvana.

Nakon nekoliko minuta čuo sam da je neko prozvao mene i osobu s kojom sam razgovarao u parku. Jedan oficir grčke vojske nas je pozvao i rekao nam da kada je jedan moj rođak video da su nas vojnici odveli, rekao mu je da smo mi Jehovini svedoci. Grčki oficir je zatim rekao da slobodno možemo otići kući i dao nam svoju službenu kartu da je koristimo u slučaju da ponovo budemo uhapšeni.

Sledećeg dana smo saznali da su kao odmazdu za ubistvo dva nemačka vojnika od strane boraca grčkog pokreta otpora Nemci pogubili većinu uhapšenih. Sem što sam verovatno bio izbavljen od smrti, tom prilikom sam saznao vrednost hrišćanske neutralnosti.

U jesen 1944. simbolizovao sam svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi. Tokom narednog leta, Svedoci su sredili da se povežem sa skupštinom Sklitro u planinama, gde sam mogao u potpunosti povratiti zdravlje. Tada je u Grčkoj besneo građanski sukob koji je usledio nakon nemačke okupacije. Dogodilo se da je selo gde sam odseo služilo kao neka vrsta baze za gerilske snage. Lokalni sveštenik i jedan drugi zloban čovek optužili su me da špijuniram za vladine snage i izveli su me na saslušanje pred samopostavljeni gerilski vojni sud.

Na ovom tobožnjem sudskom pretresu bio je i vođa gerilskih snaga tog područja. Kad sam završio s objašnjavanjem razloga zbog kog sam odseo u selu i kad sam pokazao da sam kao hrišćanin potpuno neutralan u građanskom sukobu, taj vođa je rekao drugima: „Ako iko dirne ovog čoveka, imaće posla sa mnom!“

Kasnije sam se vratio u svoj rodni grad Volos čak jači u veri nego u fizičkom zdravlju.

Duhovni napredak

Ubrzo nakon toga bio sam naimenovan za slugu za blagajnu u lokalnoj skupštini. Uprkos teškoćama koje je stvorio građanski rat — uključujući i brojna hapšenja zbog optužbi za prozelitizam koje je podsticalo sveštenstvo — učestvovanje u hrišćanskoj službi donelo je meni i ostatku naše skupštine veliku radost.

 Zatim, početkom 1947. imali smo posetu putujućeg nadglednika Jehovinih svedoka. Bila je to prva takva poseta nakon Drugog svetskog rata. U to vreme naša napredna skupština u Volosu podeljena je na dve i ja sam bio naimenovan za predsedavajućeg nadglednika jedne od tih skupština. U to vreme paravojne i nacionalističke organizacije širile su strah među ljudima. Sveštenstvo je iskoristilo tu situaciju. Okrenuli su vlasti protiv Jehovinih svedoka tako što su širili lažne glasine da smo mi komunisti ili pristalice levičarskih grupa.

Hapšenja i zatočeništva

Tokom 1947. bio sam hapšen oko deset puta i imao sam tri sudska pretresa. Svaki put sam bio oslobođen. U proleće 1948. osuđen sam na četiri meseca zatvora zbog prozelitizma. Odslužio sam to vreme u zatvoru u Volosu. U međuvremenu, broj objavitelja Kraljevstva u našoj skupštini se udvostručio i radost i sreća su ispunjavali srca braće.

Oktobra 1948. dok sam imao sastanak sa šestoricom drugih koji su preuzimali vođstvo u našoj skupštini, pet policajaca je banulo u kuću i uhapsilo nas pod pretnjom upotrebe oružja. Odveli su nas u policijsku stanicu a da nam nisu objasnili razlog za hapšenje, i tamo su nas isprebijali. Udarao me je po licu jedan policajac koji je bio bokser. Zatim su nas bacili u jednu ćeliju.

Nakon toga oficir na dužnosti me je pozvao u svoju kancelariju. Kad sam otvorio vrata bacio je na mene bočicu mastila koja je promašila svoj cilj i razbila se o zid. Uradio je to u pokušaju da me zastraši. Zatim mi je pružio parče papira i olovku i naredio: „Ispiši imena svih Jehovinih svedoka u Volosu i ujutru mi donesi spisak. Ako to ne uradiš znaš šta te čeka!“

Nisam odgovorio, ali kad sam se vratio u ćeliju, ostatak braće i ja molili smo se Jehovi. Na tom papiru sam napisao samo svoje ime i čekao da budem pozvan. Ali od oficira nisam više ništa čuo. Tokom te noći, došle su opozicione vojne snage i on je poveo svoje ljude protiv njih. U čarki koja je usledila on je bio ozbiljno povređen i morali su da mu amputiraju jednu nogu. Konačno, naš slučaj je došao na sud i bili smo optuženi za držanje nezakonitog sastanka. Sva sedmorica smo bili osuđeni na pet godina zatvora.

Pošto sam odbio da u zatvoru posećujem nedeljno bogosluženje, poslali su me u samicu. Trećeg dana sam tražio da razgovaram s direktorom zatvora. „Uz sve dužno poštovanje“, rekao sam mu, „izgleda besmisleno kazniti nekoga ko je spreman da zbog svoje vere provede pet godina u zatvoru.“ Ozbiljno je razmislio o tome i na kraju je rekao: „Već od sutra ćeš raditi odmah do mene u mojoj kancelariji.“

Konačno sam dobio posao pomoćnika zatvorskog doktora. Kao rezultat toga, naučio sam dosta o zdravstvenoj nezi, što se pokazalo veoma korisnim u kasnijim godinama. Dok sam bio u zatvoru imao sam mnoge prilike da propovedam i tri osobe su se odazvale i postale Jehovini svedoci.

Nakon što sam odslužio skoro četiri godine u zatvoru, konačno sam uslovno oslobođen godine 1952. Kasnije sam morao da se pojavim pred Korintskim sudom zbog pitanja neutralnosti (Isaija 2:4). Tamo su me jedno kratko vreme zadržali u vojnom zatvoru i počela je još jedna runda zlostavljanja. Izvesni oficiri su bili poprilični inovatori sa svojim pretnjama, govoreći: „Bodežom ću ti izvaditi srce u komadima“, ili „Nemoj računati na brzu smrt samo sa šest metaka.“

Drugačija vrsta ispita

Međutim, uskoro sam se vratio kući, ponovo služeći sa skupštinom Volos  i radeći skraćeno radno vreme. Jednog dana dobio sam pismo od kancelarije podružnice Watch Tower Societyja u Atini, kojim su me pozvali da se dve nedelje obučavam i da onda počnem da posećujem skupštine Jehovinih svedoka kao pokrajinski nadglednik. U isto vreme, stric, koji je bio bez dece i imao znatne deonice nekretnina, pitao me je da upravljam njegovim posedima. Moja porodica je još uvek živela u siromaštvu, i ovo zaposlenje bi rešilo njihove ekonomske probleme.

Posetio sam strica da bih izrazio zahvalnost za njegovu ponudu, ali sam ga obavestio da sam odlučio da prihvatim jedan specijalni zadatak u hrišćanskoj službi. Na to je ustao, bacio jedan ozbiljan pogled na mene i iznenada napustio sobu. Vratio se s velikodušnim poklonom novca kojim bi se moja porodica mogla izdržavati nekoliko meseci. Rekao je: „Uzmi ovo i radi s njim šta hoćeš.“ I do dan-danas ne mogu opisati osećanja koja sam imao u tom trenutku. Bilo je to kao da sam čuo Jehovin glas koji mi kaže: ’Napravio si pravi izbor. Ja sam s tobom.‘

Uz blagoslov moje porodice otišao sam za Atinu u decembru 1953. Iako je samo moja majka postala Svedok, ostali članovi porodice nisu se protivili mojoj hrišćanskoj aktivnosti. Kada sam otišao u kancelariju podružnice u Atini, očekivalo me je još jedno iznenađenje. Tamo je bio telegram od moje sestre, kojim mi je javila da je očeva dvogodišnja borba da obezbedi socijalnu pomoć tog dana imala uspešan ishod. Šta sam više mogao da tražim? Osećao sam kao da imam krila, spreman da poletim visoko u Jehovinoj službi!

Vežbanje opreznosti

U prvim godinama u pokrajinskoj službi morao sam da budem veoma oprezan jer su Jehovini svedoci bili žestoko proganjani od strane religioznih i političkih vlasti. Da bih posećivao našu hrišćansku braću, naročito one koji su živeli u malim gradovima i selima, pešačio sam mnoge sate pod okriljem mraka. Braća, koja su rizikovala hapšenje, okupljala su se i strpljivo čekala kod kuće na moj dolazak. Kakvu su samo izvrsnu razmenu ohrabrenja svima nama pružale te posete! (Rimljanima 1:11, 12).

Da bih izbegao da me otkriju, ponekad sam se prerušavao. Jednom sam se obukao kao pastir da bih prošao jednu barikadu na putu i stigao do skupa braće kojima je bilo jako potrebno duhovno pastirenje. Jednom drugom prilikom, godine 1955, jedan drugi Svedok i ja pravili smo se da smo prodavci belog luka kako ne bismo izazvali sumnje kod policije. Naš zadatak je bio da kontaktiramo s nekom hrišćanskom braćom koja su postala neaktivna u malom gradu Argosu Orestikonu.

Izložili smo našu robu na gradskoj pijaci. Međutim, jedan mladi policajac koji je patrolirao tim područjem postao je sumnjičav i svaki puta kad bi prošao radoznalo bi piljio u nas. Konačno mi je rekao: „Vi ne izgledate kao prodavac belog luka.“ U tom trenutku, tri mlade žene su prišle i izrazile zanimanje da kupe nešto belog luka. Ukazujući na svoje proizvode uzviknuo sam: „Ovaj mladi policajac jede ovakav beli luk i vidite samo kako je snažan i naočit!“ Žene su pogledale u policajca i nasmejale se. I on se nasmejao i zatim nestao.

Kada je otišao iskoristio sam priliku da odem do jedne prodavnice gde su naša duhovna braća radila kao krojači. Zamolio sam jednog od njih da prišije dugme koje sam otkinuo sa svoje jakne. Dok je on to radio, nagnuo sam se i prošaptao: „Došao sam iz kancelarije podružnice da bih vas posetio.“ Braća su se u prvom momentu uplašila jer godinama nisu imali kontakt s drugim Svedocima. Ohrabrio sam ih najbolje što sam mogao i napravio pripreme da se  s njima kasnije sretnem na gradskom groblju kako bismo nadalje razgovarali. Na sreću, poseta je bila ohrabrujuća i oni su ponovo postali revni u hrišćanskoj službi.

Dobijanje vernog partnera

Godine 1956, tri godine nakon što sam počeo s putujućom službom, upoznao sam Niki, jednu mladu hrišćanku koja je imala veliku ljubav prema službi propovedanja i želela je da provede svoj život u punovremenoj službi. Zaljubili smo se jedno u drugo i venčali se u junu 1957. Pitao sam se da li bi Niki mogla udovoljiti zahtevima putujuće službe pod neprijateljskim uslovima koji su tada preovladavali za Jehovine svedoke u Grčkoj. Uz Jehovinu pomoć ona je uspela i tako postala prva žena koja je pratila svog supruga u putujućoj službi u Grčkoj.

Nastavili smo zajedno u putujućoj službi deset godina, služeći većini skupština u Grčkoj. Mnogo puta smo se prerušavali i s koferom u ruci satima pešačili pod okriljem mraka da bismo stigli do skupštine. Uprkos velikom protivljenju s kojim smo se često suočavali, bili smo oduševljeni što smo iz prve ruke gledali spektakularni porast u broju Svedoka.

Betelska služba

U januaru 1967, Niki i ja smo bili pozvani da služimo u Betelu, kako se zove kancelarija podružnice Jehovinih svedoka. Oboje smo bili iznenađeni pozivom, ali smo ga prihvatili, uvereni da Jehova upravlja stvarima. Kako je vreme prolazilo počeli smo da shvatamo koliko je velika prednost služiti u ovom centru teokratske aktivnosti.

Tri meseca nakon što smo stupili u betelsku službu, vojna hunta se dočepala vlasti, i Jehovini svedoci su morali nastaviti svoju službu na manje vidljiv način. Počeli smo da se sastajemo u malim grupama, održavamo naše sastanke u šumama, diskretno propovedamo i tajno štampamo i distribuišemo biblijsku literaturu. Nije bilo teško prilagoditi se ovim okolnostima, jer smo jednostavno oživeli metode vršenja naših aktivnosti koje smo koristili proteklih godina. Uprkos ograničenjima, broj Svedoka porastao je s manje od 11 000 godine 1967, na više od 17 000 godine 1974.

Nakon skoro 30 godina betelske službe Niki i ja se i dalje radujemo našim duhovnim blagoslovima, uprkos zdravstvenim i starosnim ograničenjima. Više od deset godina živeli smo u prostorijama podružnice smeštenim u ulici Kartali u Atini. Godine 1979. posvećena je nova podružnica u Marusi, jednom predgrađu Atine. Ali od 1991. uživamo u prostranim novim objektima podružnice u Eleoni, 60 kilometara severno od Atine. Ovde služim u našoj betelskoj ambulanti gde se obučavanje koje sam imao kao pomoćnik zatvorskog doktora pokazalo veoma korisnim.

Tokom više od četiri decenije u punovremenoj službi, i ja sam, poput Jeremije, shvatio istinitost Jehovinog obećanja: „Oni će rat na te dizati, ali te neće nadvladati, jer sam ja s tobom da te izbavljam, reče Gospod“ (Jeremija 1:19). Da, Niki i ja smo se radovali čaši koja se prelivala blagoslovima od Jehove. Stalno se radujemo obilju njegove brige pune ljubavi i nezaslužene dobrohotnosti.

Moje ohrabrenje mladima u Jehovinoj organizaciji jeste da teže za punovremenom službom. Na taj način mogu prihvatiti Jehovin poziv da ispitaju da li će održati svoje obećanje da ’otvori ustave nebeske i izlije obilan blagoslov da vam bude dosta‘ (Malahija 3:10). Iz svog ličnog iskustva mogu zasigurati vama mladima da će Jehova zaista blagosloviti sve vas koji se u potpunosti uzdate u njega.

[Slika na 26. strani]

Lampros Zumpos i njegova supruga Niki