Božja Reč čini „čuda“

ISPRIČALA TEREZ EON

Jednog dana godine 1965. ušla sam u jednu firmu i trgovcima ponudila primerke časopisa Kula stražara i Probudite se! Kad sam se okrenula da odem, čula sam „bang“. Zrno je udarilo u pod blizu moje noge. „Tako treba postupati s Jehovinim svedocima“, narugao se jedan trgovac.

OVO iskustvo me je zaplašilo — ali ne dovoljno da odustanem od punovremene službe. Biblijske istine koje sam naučila bile su i suviše dragocene da bih ičemu dozvolila da me odvrati od moje službe. Dozvolite mi da vam objasnim zašto to kažem.

Nakon što sam se rodila u julu 1918, moji roditelji su se naselili u Kap-de-la-Madlenu, jednom malom selu u Kvibeku, u Kanadi, poznatom kao Mesto Čuda. Posetioci su se sjatili ovde da bi se poklonili svetilištu Device Marije. Iako se Marijina navodna čuda ne mogu dokazati, Božja Reč je u životu mnogih ljudi učinila ono što je praktično čudo dok je selo prerastalo u grad s preko 30 000 stanovnika.

Kada sam imala oko 20 godina, moj otac je primetio moju zainteresovanost za religiozne stvari i dao mi je svoju Bibliju. Kada sam počela da je čitam bila sam šokirana kad sam iz 20. poglavlja Izlaska saznala da se obožavanje likova očigledno osuđuje. Istog trena sam izgubila pouzdanje u učenja katoličke crkve i prestala sam da prisustvujem misi. Nisam želela da obožavam kipove. Još uvek mogu čuti oca kako kaže: „Terez, zar nećeš ići u crkvu?“ „Ne“, odgovorila sam, „ja čitam Bibliju.“

Čitanje Biblije je i dalje bilo deo mog života čak i nakon što sam se udala u septembru 1938. Pošto je moj suprug, Rozer, često radio noću, stvorila sam naviku da čitam Bibliju kad je on bio na poslu. Uskoro sam došla do zaključka da Bog mora imati narod, i počela sam da ga tražim.

Moje traganje za Božjim narodom

Zbog onoga što sam naučila u crkvi, kada sam bila mala, plašila sam se da odem na spavanje zbog straha da se ne probudim u paklu. Da bih se borila protiv takvog straha, obično sam govorila sebi da Bog ljubavi ne bi dozvolio da se nešto  tako užasno desi. S puno poverenja nastavila sam da čitam Bibliju, tragajući za istinom. Bila sam poput etiopskog evnuha koji je čitao ali nije razumeo (Dela apostolska 8:26-39).

Moj brat Andrej i njegova supruga, koji su živeli u stanu sprat ispod nas, otprilike 1957. počeli su da proučavaju Bibliju s Jehovinim svedocima. Rekla sam svojoj snahi da me upozori kucanjem u plafon kad Svedoci dođu da propovedaju u zgradi. Tako bih znala da ne otvorim vrata. Jednog dana je propustila da me upozori.

Tog dana sam otvorila vrata i srela se s Kej Mandej, jednom pionirkom, kako se nazivaju punovremene sluge Jehovinih svedoka. Razgovarala je sa mnom o Božjem imenu, objašnjavajući da Bog ima lično ime, Jehova. Nakon što je otišla proverila sam u svojoj Bibliji da bih potvrdila da je ono što je rekla zaista poduprto biblijskim citatima. Istraživanje me je veoma usrećilo (Izlazak 6:3, Douay Version, fusnota; Matej 6:9, 10; Jovan 17:6).

Kada je Kej ponovo došla, razgovarale smo o katoličkoj doktrini o Trojstvu, koja tvrdi da je Bog tri osobe u jednom Bogu. Kasnije sam brižljivo ispitala svoju vlastitu Bibliju da bih se uverila da ona ne naučava Trojstvo (Dela apostolska 17:11). Moje proučavanje je potvrdilo da Isus nije jednak s Bogom. On je bio stvoren. Imao je početak, dok naprotiv Jehova nije imao (Psalam 90:1, 2; Jovan 14:28; Kološanima 1:15-17; Otkrivenje 3:14). Zadovoljna onim što sam saznala, bila sam srećna da nastavim s biblijskim razgovorima.

Jednog dana godine 1958, tokom jedne novembarske snežne oluje, Kej me je pozvala da prisustvujem pokrajinskom sastanku koji se održavao te iste večeri u jednoj iznajmljenoj dvorani. Prihvatila sam poziv i uživala u programu. Nakon toga, u razgovoru s jednim Svedokom koji mi je prišao, pitala sam: „Moraju li pravi hrišćani propovedati od kuće do kuće?“

„Da“, odgovorio je, „dobra vest se mora objaviti, a Biblija otkriva da je posećivanje ljudi u njihovim domovima jedna važna metoda propovedanja“ (Dela apostolska 20:20).

Koliko sam samo bila oduševljena njegovim odgovorom! Uverio me je da sam pronašla Božji narod. Da je rekao: „Ne, to nije neophodno“, sumnjala bih da sam pronašla istinu, jer sam znala šta Biblija kaže o propovedanju od kuće do kuće. Otada sam brzo duhovno napredovala.

Nakon tog pokrajinskog sastanka počela sam da posećujem sastanke Jehovinih svedoka koji su se održavali u susednom gradu Troa-Rivijeru. Kej i njena partnerka, Florens Bouman, bile su jedini Svedoci koji su tada živeli u Kap-de-la-Madlenu. Jednog dana sam rekla: „Doći ću sutra da s vama propovedam.“ Bile su srećne što sam im se pridružila.

Propovedanje u mom rodnom gradu

Mislila sam da će svi prihvatiti biblijsku poruku, ali ubrzo sam saznala da to nije slučaj. Kada su Kej i Florens bile dodeljene u drugo mesto, ja sam bila jedina u gradu koja je propovedala biblijske istine od kuće do kuće. Nezastrašena, nastavila sam da oko dve godine sama propovedam, do svog krštenja 8. juna 1963. Tog istog dana započela sam s onim što se tada zvalo ferijalna pionirska služba.

Godinu dana sam bila ferijalni pionir. Zatim mi je Delvina Sanloran obećala da će doći u Kap-de-la-Madlenu i jednom nedeljno raditi sa mnom ako postanem opšti pionir. Tako sam ispunila molbu za pionirsku službu. Nažalost, samo dve sedmice pre nego što je trebalo da počnem s punovremenom službom, Delvina je umrla. Šta ću sad? Pa, ispunila sam molbu i nisam želela da je povučem. Tako sam u oktobru 1964. počela svoju karijeru u punovremenoj službi. Sledeće četiri godine išla sam od kuće do kuće sama.

Pobožni katolici u Kap-de-la-Madlenu često su bili neprijateljski raspoloženi.  Neki su zvali policiju u pokušaju da me spreče da propovedam. Jednog dana, kao što sam spomenula na početku, jedan trgovac je pokušao da me zaplaši tako što je pucao u moje noge. Pa, to je prouzrokovalo popriličan metež u gradu. Lokalna televizijska stanica je to nazvala pohodom na Jehovine svedoke. Ceo incident je doveo do povoljnog svedočanstva. Uzgred rečeno, deset godina kasnije, jedan rođak trgovca koji je pucao na mene i sam je postao Svedok.

„Čuda“ koja čini Božja Reč

Tokom godina videla sam kako se zid protivljenja biblijskim istinama u Kap-de-la-Madlenu postepeno ruši. Otprilike 1968. drugi Svedoci su se preselili ovde i lokalni stanovnici su počeli da se odazivaju na biblijske istine. U stvari, do početka 1970-ih nastala je eksplozija u broju biblijskih studija. To je išlo do te mere da sam morala zamoliti druge Svedoke da preuzmu nekoliko biblijskih studija koje sam vodila, tako da bih ja mogla nastaviti da učestvujem u službi od kuće do kuće.

Jednog dana jedna mlada žena je prihvatila od mene pomoćno sredstvo za proučavanje Biblije, Istina koja vodi do večnog života. U to vreme njen prijatelj je bio jedan mladić po imenu Andrej, jedan kriminalac grubog izgleda koji se priključio razgovoru. Razgovor s Andrejem je podstakao njegov interes i započet je biblijski studij. Ubrzo nakon toga počeo je da govori svojim prijateljima o onome što je naučio.

U jednom trenutku, proučavala sam Bibliju s četiri gangstera, od kojih jedan nije mnogo govorio ali je mnogo slušao. Zvao se Pjer. Jednog jutra oko dva sata, moj suprug i ja smo čuli kucanje na vratima. Zamislite tu scenu: četiri gangstera stoje na vratima s pitanjima za mene. Na svu sreću, Rozer se nikada nije žalio zbog takvih poseta u nezgodno vreme.

U početku su sva četvorica posećivala sastanke. Međutim, samo su Andrej i Pjer istrajali. Oni su doveli svoj život u sklad s Božjim merilima i krstili se. Sada, već više od 20 godina obojica verno služe Jehovi. Kada su počeli da proučavaju, bili su dobro poznati zbog krivičnih dela i policija ih je motrila. Ponekad je policija dolazila da ih traži nakon jednog od naših biblijskih studija ili tokom skupštinskog sastanka. Srećna sam što sam propovedala ’svim vrstama ljudi‘, i tako iz prve ruke videla kako Božja Reč ostvaruje promene koje zaista izgledaju čudesno (1. Timoteju 2:4, NW).

Da mi je na početku moje službe neko rekao da će u Kap-de-la-Madlenu biti Dvorana Kraljevstva i da će biti ispunjena Jehovinim narodom, ne bih mu verovala. Na moje oduševljenje, jedna mala skupština u susednom gradu Troa-Rivijeru narasla je na šest naprednih skupština koje se sastaju u tri Dvorane Kraljevstva, uključujući i jednu u Kapde-la-Madlenu.

Lično sam imala radost da pomognem da tridesetak osoba dostigne tačku predanja i krštenja. Sada, u 78. godini života, zaista mogu reći da sam srećna što sam posvetila svoj život Jehovi. Međutim, moram priznati da sam imala napade obeshrabrenja. Da bih se uspešno suprotstavila takvim periodima, uvek bih otvorila svoju Bibliju i čitala neke odlomke koji su me u velikoj meri osvežavali. Nezamislivo mi je da dozvolim da prođe jedan dan a da ne čitam Božju Reč. Naročito je ohrabrujuć stih iz Jovana 15:7, u kome se kaže: „Ako ostanete u meni i reči moje u vama ostanu, što god hoćete ištite, i biće vam.“

Moja je nada da vidim Rozera u novom svetu koji je tako blizu (2. Petrova 3:13; Otkrivenje 21:3, 4). Baš pre svoje smrti godine 1975, dobro je napredovao prema krštenju. Za sada sam odlučna da istrajem u punovremenoj službi i da se i dalje radujem u Jehovinom delu.