Da li je duša besmrtna?

U TIŠINI, prijatelji i porodica prolaze pored otvorenog kovčega. Upiru pogled na jedno telo, telo 17-godišnjeg dečaka. Njegovi školski drugovi jedva ga prepoznaju. Hemioterapija je proredila njegovu kosu; rak je prouzrokovao da dosta izgubi na težini. Može li ovo zaista biti njihov prijatelj? Pre samo nekoliko nedelja bio je tako pun ideja, pitanja, snage — života! Dečakova majka kroz suze stalno ponavlja: „Tomi je sada srećniji. Bog je želeo da Tomi bude s njim na nebu.“

Ova majka slomljenog srca donekle je pronašla nadu i utehu u zamisli da njen sin na neki način još uvek živi. U crkvi je bila poučena da je duša besmrtna, da je ona središte ličnosti, misli, uspomena — „suština“. Ona veruje da duša njenog sina nipošto nije umrla: duhovno biće koje živi napustilo je njegovo telo prilikom smrti i otišlo na nebo da bi bilo s Bogom i anđelima.

U trenutku tragedije, ljudsko srce očajnički se hvata za bilo kakav zračak nade, tako da nije teško shvatiti zašto je ovo verovanje toliko privlačno. Na primer, osmotrimo način na koji se teolog Dž. Paterson-Smajt izrazio u delu The Gospel of the Hereafter: „Smrt je sitnica u poređenju sa onim što dolazi nakon nje — taj čudesan, čudesan, čudesan svet u koji nas uvodi smrt.“

Širom sveta i u mnogim religijama i kulturama, ljudi veruju da čovek u sebi ima dušu koja ne umire, svestan duh koji nastavlja da živi nakon što telo umre. Ovo verovanje je gotovo univerzalno u hiljadama religija i sekti hrišćanskog sveta. Ono je takođe zvanična doktrina u judaizmu. Hindusi veruju da je atman, ili duša, stvoren na početku vremena, da je zatvoren u telu prilikom rođenja i da se prilikom smrti seli u drugo telo u neprekidnom krugu reinkarnacija. Muslimani veruju da duša nastaje kad i telo i da nastavlja da živi nakon što telo umre. Druge vere — afrički animista, šintoista pa čak i budista na neki način — poučavaju o varijacijama na tu istu temu.

Neka uznemiravajuća pitanja

Iako je predstava o besmrtnoj duši neosporna i skoro opšte prihvaćena, ona i pored toga pokreće neka uznemiravajuća pitanja. Na primer, ljudi se pitaju kuda odlazi duša voljene osobe, ako ta osoba nije vodila primeran život. Da li će biti reinkarnirana kao neki niži oblik života? Ili je poslata u čistilište gde će biti pročišćavana nekim vatrenim procesom dok se ne bude smatralo da je vredna da ode na nebo? Što je još gore, da li će se večno mučiti u gorućem paklu? Ili, da li je ona, kao što naučavaju mnoge animističke religije, duh koji se mora umiriti?

Takvi koncepti stvaraju tegobne izglede za one koji su živi. Treba li da umirujemo duhove naših voljenih umrlih da nam se ne bi svetili? Da li se od nas očekuje da im pomognemo da izađu iz nekog užasnog čistilišta? Ili jednostavno treba da se bespomoćno naježimo od užasa pri pomisli na njihovu patnju u paklu? Ili treba da se ophodimo prema nekim životinjama kao da one nose duše pokojnika?

Pitanja koja se javljaju u pogledu samog Boga jedva da su utešnija. Na primer, mnogi roditelji, poput majke spomenute na početku, najpre su utešeni predstavom da je Bog „uzeo“ besmrtnu dušu njihovog deteta na nebo da bi bila s njim. Međutim, za mnoge je samo pitanje vremena  kada će početi da se pitaju kakav je to Bog koji bi nedužnom detetu naneo neku groznu bolest, otimajući tako tu dragocenu osobu od roditelja slomljenog srca, da bi prosto pre vremena prebacio to dete na nebo. Gde je kod takvog Boga pravda, ljubav, milosrđe? Neki čak dovode u pitanje mudrost takvog Boga. Pitaju se zašto bi mudar Bog najpre smestio te duše na zemlju, ako se od svih njih očekuje da u svakom slučaju završe na nebu? Zar to ne bi značilo da je stvaranje zemlje zaista bio ogroman uzaludan trud. (Uporedi s Ponovljenim zakonima 32:4; Psalmom 103:8; Isaijom 45:18; 1. Jovanovom 4:8.)

Očigledno je onda da doktrina o besmrtnosti ljudske duše, ma u kakvom obliku da se ta doktrina naučava, dovodi do zbunjujućih pitanja, čak do nedoslednosti. Zašto? Veći deo problema ima veze s poreklom ovog učenja. Možda ćeš ustanoviti da je prosvetljujuće nakratko istražiti te korene; i možda ćeš biti iznenađen saznanjem šta sama Biblija kaže o duši. Ona nudi daleko bolju nadu za život nakon smrti nego što to obično naučavaju svetske religije.