Da li tvojim životom gospodari sudbina?

„ALA NO DO.“ Na bambara jeziku Malija, u zapadnoj Africi, ovaj izraz znači: „To je Božje delo.“ Slogani poput ovog prilično su uobičajeni u ovom delu sveta. Na volof jeziku, izreka glasi: „Jala mo ko def“ (Bog je to učinio). A na dijalektu jednog plemena Dogon, kaže se: „Ama bire“ (Bog je to prouzrokovao).

Ovi izrazi imaju svoje duplikate i u drugim zemljama. Izreke poput: „Došao je njegov čas“ i „bila je to Božja volja“ često se čuju kad se desi smrtni slučaj ili tragedija. U zapadnoj Africi, slogani kao što je „čovek snuje, a Bog odlučuje“ obično su ispisani na javnim prevoznim sredstvima i istaknuti kao natpisi na prodavnicama. Za mnoge su to samo slikoviti izrazi. Ipak, oni često odražavaju duboko ukorenjeno verovanje u fatalizam.

Šta je u stvari fatalizam? The World Book Encyclopedia ga definiše kao „verovanje da događaje određuju sile koje ljudska bića ne mogu kontrolisati“. Koje su to „sile“? Hiljadama godina ranije, Vavilonci su verovali da konfiguracija zvezda prilikom rođenja neke osobe snažno utiče na njenu sudbinu. (Uporedi sa Isaijom 47:13.) Grci su verovali da je sudbina u rukama tri moćne boginje koje su isprele, izmerile i presekle nit života. Međutim, teolozi hrišćanskog sveta bili su ti koji su izneli zamisao da sâm Bog određuje sudbinu neke osobe!

Na primer, „sveti“ Avgustin je odbacio „lažna i štetna mišljenja“ astrologa. S druge strane, on je dokazivao da „priznati da Bog postoji, i u isto vreme poricati da on predviđa buduće stvari, jeste najočiglednija glupost“. On je  tvrdio da ako je Bog zaista svemoćan, on mora „znati sve stvari pre nego što se dese“ ne ostavljajući „ništa što nije određeno“. Ipak, Avgustin je strasno dokazivao da uprkos tome što Bog unapred zna sve događaje, ljudi još uvek poseduju slobodnu volju (The City of God, knjiga V, poglavlja 7-9).

Vekovima kasnije, protestantski teolog Žan Kalvin otišao je korak dalje, dokazujući da dok su neki „predodređeni [od strane Boga] da budu deca i naslednici nebeskog kraljevstva“, drugi su predodređeni da „prime njegov gnev“!

Danas se u mnogim delovima sveta verovanje u sudbinu ozbiljno shvata. Razmotrimo iskustvo Osmana, jednog mladića iz zapadne Afrike. Bio je jedan od najboljih učenika u školi, ali je pao kada je izašao na poslednje ispite! To je značilo ne samo ponavljanje godine već i to da će biti u neprilici pred porodicom i prijateljima. Jedan prijatelj je pokušao da ga uteši rekavši da je to bila Božja volja. Osmanova majka je slično tome krivila sudbinu za njegov neuspeh.

Osman je u početku rado prihvatio njihove pokušaje da saosećaju s njim. Na kraju krajeva, ako je njegov neuspeh zaista bio Božja volja, on ništa nije mogao učiniti da to spreči. Ali njegov otac je drugačije video stvari. Rekao je Osmanu da je to što je pao na ispitima lično njegova krivica — ne Božja. Osman je pao jednostavno zato što je zapustio učenje.

Pošto je njegova vera u sudbinu bila uzdrmana, Osman je odlučio da sam za sebe ispita stvari. Sada te pozivamo da i ti uradiš to isto razmatrajući sledeći članak.