Služenje pouzdanom Bogu

Ispričao Kimon Progakis

Bilo je užasno hladno veče 1955. Moja supruga Janula i ja počeli smo da se brinemo za našeg 18-godišnjeg sina, Jorgosa, koji se nije vratio iz kioska u kome je radio. Neočekivano, jedan policajac je zakucao na naša vrata. „Vašeg sina su udarila kola dok se biciklom vraćao kući“, rekao je, „i on je mrtav.“ Zatim se nagnuo napred i prošaptao: „Reći će vam da je to bio nesrećan slučaj, ali verujte mi, on je ubijen.“ Lokalni sveštenik i neke paramilitarističke vođe skovali su zaveru da ga ubiju.

TIH godina, kada se Grčka oporavljala od vremena razdora i teškoća, bilo je opasno biti Jehovin svedok. Iz prve ruke sam znao za moć Grčke pravoslavne crkve i paramilitarističkih organizacija jer sam više od 15 godina bio njihov aktivan član. Dozvolite mi da vam ispričam o događajima koji su pre više od 40 godina vodili do ove tragedije u našoj porodici.

Odrastanje u Grčkoj

Rođen sam 1902. u imućnoj porodici u jednom seocetu nedaleko od Kalkisa, u Grčkoj. Moj otac se aktivno bavio lokalnom politikom, a u mojoj porodici svi su bili pobožni članovi Grčke pravoslavne crkve. Postao sam strastan čitač političkih i religioznih knjiga u vreme kada je većina mojih zemljaka bila nepismena.

Preovladavanje siromaštva i nepravde početkom 20. veka stvorilo je u meni želju za jednim svetom s boljim uslovima. Mislio sam da religija treba da bude u stanju da poboljša žalosnu situaciju mojih zemljaka. Zato što sam bio religiozno nastrojen, vodeći ljudi u mom selu predlagali su da postanem pravoslavni sveštenik u našoj zajednici. Međutim, iako sam posećivao mnoge manastire i imao duge razgovore sa episkopima i igumanima, nisam smatrao da sam spreman ili voljan da prihvatim takvu odgovornost.

Usred građanskog rata

Godinama kasnije, aprila 1941, nacisti su okupirali Grčku. Time je počeo mizeran period ubijanja, gladi, oskudice i neopisive ljudske patnje. Razvijen je snažan pokret otpora i ja sam se  pridružio jednoj gerilskoj grupi koja se borila protiv nacističkih osvajača. Kao posledica toga, moja kuća je nekoliko puta gorela, bio sam ranjen, a moja letina uništena. Početkom 1943. moja porodica i ja nismo imali drugog izbora već da pobegnemo u krševite planine. Ostali smo tamo do kraja nemačke okupacije u oktobru 1944.

Nakon odlaska Nemaca izbio je unutrašnji politički i građanski razdor. Gerilska grupa otpora kojoj sam pripadao postala je jedna od glavnih borbenih snaga u građanskom ratu. Iako su me privlačili komunistički ideali pravde, jednakosti i drugarstva, stvarnost me je konačno potpuno razočarala. Pošto sam imao visok položaj u toj grupi, iz prve ruke sam video da vlast ima tendenciju da iskvari ljude. Uprkos na izgled plemenitim teorijama i idealima, sebičnost i nesavršenost pokvarili su najbolje političke namere.

Ono što me je posebno šokiralo bilo je to što su se na različitim stranama građanskog sukoba, pravoslavni sveštenici latili oružja da bi ubijali pripadnike svoje religije! Pitao sam se: ’Kako ti sveštenici mogu reći da predstavljaju Isusa Hrista koji je opomenuo: „Svi koji se za mač maše, od mača će poginuti“‘ (Matej 26:52).

U toku građanskog rata 1946, skrivao sam se u blizini grada Lamije, u centralnoj Grčkoj. Moja odeća je bila potpuno iznošena, tako da sam odlučio da se prerušim i odem kod krojača u grad da mi sašije novu odeću. Kad sam tamo stigao u toku je bila uzbudljiva debata, i uskoro sam shvatio da govorim, ne o politici, već o mojoj staroj ljubavi, o religiji. Zapazivši moja načitana gledišta, posmatrači su mi predložili da razgovaram sa izvesnim ’profesorom teologije‘. Odmah su pošli da ga dovedu.

Pronalaženje pouzdane nade

U razgovoru koji je usledio, „profesor“ me je pitao šta je osnova mojih verovanja. „Sveti oci i ekumenski sinodi“, odgovorio sam. Umesto da mi protivreči, otvorio je svoju malu Bibliju na Mateju 23:9, 10, i zamolio me da pročitam Isusove reči: „I ocem ne zovite nikoga na zemlji, jer je samo jedan Otac vaš, onaj koji je na nebesima. Niti se zovite vođama, jer je jedini vođa vaš Hristos.“

To mi je iznenada otvorilo oči! Shvatio sam da taj čovek govori istinu. Kada se identifikovao kao Jehovin svedok, zamolio sam ga da mi da nešto literature da pročitam. Doneo mi je knjigu Svetlo, koja komentariše biblijsku knjigu Otkrivenja, i poneo sam je u svoje skrovište. Za mene su zveri na koje se ukazuje u Otkrivenju dugo bile tajna, ali sada  sam saznao da one predstavljaju političke organizacije koje postoje u našem 20. veku. Počeo sam da shvatam da Biblija ima praktično značenje za naše vreme i da treba da je proučavam i da svoj život prilagodim njenim istinama.

Uhvaćen i zatvoren

Kratko nakon toga, vojnici su provalili u moje skrovište i uhapsili me. Bacili su me u podzemnu ćeliju. Pošto sam neko vreme bio odmetnik za kojim je raspisana poternica, očekivao sam da me pogube. Tamo, u ćeliji, posetio me je Svedok koji je prvi razgovarao sa mnom. Ohrabrio me je da se bezuslovno uzdam u Jehovu, što sam i učinio. Osuđen sam na izgnanstvo na šest meseci na egejsko ostrvo Nikariju.

Čim sam stigao, identifikovao sam se, ne kao komunista, već kao Svedok za Jehovu. I drugi koji su učili biblijske istine bili su prognani tamo, tako da sam ih pronašao i redovno smo zajedno proučavali Bibliju. Pomogli su mi da steknem više spoznanja iz Pisma i bolje razumevanje o našem pouzdanom Bogu, Jehovi.

Godine 1947, kada je moja kazna istekla, bio sam pozvan u kancelariju javnog tužioca. Rekao mi je da je impresioniran mojim ponašanjem i rekao mi je da se mogu pozvati na njegovo ime ako ikada budem ponovo prognan. Kad sam stigao u Atinu, gde se moja porodica u međuvremenu preselila, počeo sam da sarađujem sa skupštinom Jehovinih svedoka i uskoro sam se krstio u znak svog predanja Jehovi.

Optužen za prozelitizam

Decenijama je Grčka tužila Jehovine svedoke na osnovu zakonâ odobrenih 1938. i 1939. koji zabranjuju prozelitizam. Stoga je od 1938. do 1992. u Grčkoj bilo 19 147 hapšenja Svedoka, a sudovi su izrekli kazne koje su ukupno iznosile 753 godine, od kojih su 593 u stvari i odslužene. Lično sam bio hapšen više od 40 puta zbog propovedanja dobre vesti o Božjem Kraljevstvu, i ukupno sam odslužio 27 meseci u različitim zatvorima.

Jednom sam bio uhapšen zbog pisma koje sam napisao jednom pravoslavnom svešteniku u Kalkisu. Godine 1955, skupštine Jehovinih svedoka bile su podstaknute da svim sveštenicima pošalju brošuricu Hrišćanski svet ili hrišćanstvo — šta je „svetlost sveta“? Jedan od sveštenika na visokom položaju kome sam pisao optužio me je za prozelitizam. Tokom suđenja, i Svedok zastupnik i lokalni advokat pružili su majstorsku odbranu, objašnjavajući obavezu da pravi hrišćani moraju propovedati dobru vest o Božjem Kraljevstvu (Matej 24:14).

Sudija koji je predsedavao sudom pitao je arhimandrita (crkvenog velikodostojnika koji je po činu ispod episkopa): „Da li ste pročitali pismo i brošuricu?“

„Ne“, vatreno je odgovorio, „pocepao sam ih i otarasio ih se čim sam otvorio koverat!“

„Kako onda možete reći da vas je ovaj čovek prozelitizovao?“, raspitivao se predsedavajući sudija.

Zatim je naš zastupnik naveo primere profesora i drugih koji su javnim bibliotekama poklonili čitave gomile knjiga. „Da li biste rekli da su ti ljudi pokušali da prozelitizuju druge?“, pitao je.

Očigledno, takva aktivnost nije predstavljala prozelitizovanje. Zahvalio sam Jehovi kada sam čuo presudu: „Nije kriv.“

Smrt mog sina

Moj sin Jorgos stalno je bio šikaniran, obično na podsticaj pravoslavnog sveštenstva. I on je bio hapšen mnogo puta zbog svoje mladalačke revnosti u objavljivanju dobre vesti o Božjem Kraljevstvu. Konačno, protivnici  su odlučili da ga ubiju i, u isto vreme, slali su nam zastrašujuće poruke da prestanemo s propovedanjem.

Policajac koji je došao u našu kuću da nas izvesti o Jorgosovoj smrti rekao je da su lokalni pravoslavni sveštenik i neke paramilitarističke vođe skovale zaveru da ubiju našeg sina. Takvi „nesrećni slučajevi“ bili su uobičajeni tokom tog opasnog perioda. Uprkos žalosti koju je prouzrokovala njegova smrt, naša odlučnost da ostanemo aktivni u delu propovedanja i da se u potpunosti uzdamo u Jehovu bila je samo ojačana.

Pomaganje drugima da se uzdaju u Jehovu

Sredinom 1960-ih, moja supruga i deca provodili su letnje mesece u priobalnom selu Skala Oroposu, otprilike 50 kilometara od Atine. U to vreme tamo nije živeo ni jedan Svedok, tako da smo neformalno svedočili komšijama. Neki tamošnji zemljoradnici su povoljno reagovali. Pošto su ti ljudi tokom dana satima radili na svojim poljima, vodili smo biblijske studije s njima kasno noću, i mnogi od njih su postali Svedoci.

Uvidevši koliko je Jehova blagoslovio naš trud, petnaestak godina smo odlazili tamo svake sedmice da bismo vodili biblijske studije sa zainteresovanim osobama. Skoro 30 osoba s kojima smo proučavali napredovali su do tačke krštenja. U početku je formirana jedna studijska grupa i ja sam bio određen da vodim sastanke. Kasnije je ta grupa postala skupština i danas više od stotinu Svedoka s tog područja sačinjava skupštinu Malakasa. Radujemo se što četiri osobe kojima smo pomagali sada služe kao punovremene sluge.

Bogato nasleđe

Kratko nakon što sam predao svoj život Jehovi, moja supruga je počela duhovno da napreduje i krstila se. Tokom tog teškog perioda progonstva, njena vera je ostala snažna i ona je ostala čvrsta i nepokolebljiva u svom integritetu. Nikada se nije žalila na mnoge teškoće koje je pretrpela zbog mog čestog zatvaranja.

Tokom godina zajedno smo vodili mnoge biblijske studije i ona je mnogima pomogla svojim jednostavnim i oduševljenim pristupom. Sada ima rutu s časopisima koja obuhvata desetine ljudi kojima ona redovno uručuje Kulu stražaru i Probudite se!

U velikoj meri zbog podrške supruge pune ljubavi, naše troje žive dece i njihove porodice, koje uključuju naših šestoro unučadi i četvoro praunučadi, svi su aktivni u Jehovinoj službi. Iako ne moraju da izlaze na kraj s proganjanjem i ogorčenim protivljenjem s kojima smo se suočavali moja supruga i ja, oni se bezuslovno uzdaju u Jehovu, i nastavljaju da hode njegovim putevima. Kakva će radost biti za sve nas da budemo ponovo ujedinjeni s našim dragim Jorgosom kada se vrati o uskrsenju!

Odlučni da se uzdamo u Jehovu

Tokom svih ovih godina, video sam kako Jehovin duh deluje na njegov narod. Njegova duhom vođena organizacija pomogla mi je da shvatim da se ne možemo uzdati u ljudske napore. Njihova obećanja za bolju budućnost su bezvredna, i ne vrede ništa više od velike laži (Psalam 146:3, 4).

Uprkos poodmaklim godinama i ozbiljnim zdravstvenim problemima, moje oči su uperene na realnost nade Kraljevstva. Zaista žalim zbog godina koje sam posvetio krivoj religiji i pokušavanju da ostvarim bolje uslove kroz politička sredstva. Kada bih ponovo živeo, bez pogovora bih ponovo odlučio da služim Jehovi, pouzdanom Bogu.

(Kimon Progakis je nedavno zaspao smrtnim snom. Imao je zemaljsku nadu.)

[Slika na 26. strani]

Skorašnja fotografija Kimona s njegovom suprugom Janulom