Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Da li zaista treba da se izviniš?

Da li zaista treba da se izviniš?

Da li zaista treba da se izviniš?

’NIKADA se ne izvinjavam‘, napisao je Džordž Bernard Šo. ’Šta je učinjeno, učinjeno je‘, drugi mogu reći.

Možda i sami nerado priznajemo krivicu iz straha da ne izgubimo obraz. Možda se opravdavamo time da problem leži u drugoj osobi. Ili možda nameravamo da se izvinimo, ali to odlažemo sve dok ne smatramo da se konačno prešlo preko te stvari.

Stoga, da li su izvinjenja preko potrebna? Može li se njima zaista išta postići?

Ljubav nas obavezuje da se izvinimo

Bratska ljubav je oznaka pravih sledbenika Isusa Hrista. On je rekao: „Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako se među sobom ljubite“ (Jovan 13:35). Pismo podstiče hrišćane da ’ljube jedan drugoga od sveg srca‘ (1. Petrova 1:22). Snažna ljubav nas obavezuje da se izvinimo. Zašto? Zato što ljudska nesavršenost neminovno izaziva povređena osećanja koja koče ljubav ako se ne iscele.

Na primer, zbog ličnih razmirica s nekim u hrišćanskoj skupštini, možda radije ne razgovaramo s njim. Ako smo prouzrokovali uvredu, kako se može ponovo uspostaviti odnos pun ljubavi? U većini slučajeva tako što se izvinimo, a zatim se potrudimo da razgovaramo na srdačan način. Našim suvernicima dugujemo ljubav i kad kažemo da nam je žao što smo ih uvredili, mi izmirujemo nešto od tog duga (Rimljanima 13:8).

Da to ilustrujemo: Mari Karmen i Paki su dve hrišćanke koje su imale dugogodišnje prijateljstvo. Međutim, zato što je Mari Karmen poverovala u neki štetan trač, njeno prijateljstvo s Paki se ohladilo. Bez objašnjenja, totalno je izbegavala Paki. Skoro godinu dana kasnije, Mari Karmen je saznala da taj trač nije bio istina. Kakva je bila njena reakcija? Ljubav ju je podstakla da ode kod Paki i da ponizno izrazi svoje najdublje žaljenje zbog svog tako lošeg ponašanja. Obema su potekli potoci suza, i otada su čvrste prijateljice.

Iako možda ne smatramo da smo učinili nešto pogrešno, jedno izvinjenje može rešiti nesporazum. Manuel se priseća: „Pre mnogo godina moja supruga i ja smo ostali u kući jedne naše duhovne sestre dok je ona bila u bolnici. Učinili smo najviše što smo mogli da pomognemo njoj i njenoj deci tokom njene bolesti. Ali kad se vratila kući, žalila se jednom prijatelju da nismo upravljali troškovima domaćinstva kako treba.

„Posetili smo je i objasnili da možda zbog naše mladosti i nedostatka iskustva nismo vodili računa o stvarima onako kako bi ona vodila. Odmah je reagovala rekavši da je ona ta koja nama duguje i da je zaista zahvalna za sve što smo učinili za nju. Problem je bio rešen. To iskustvo me je poučilo važnosti poniznog moljenja za oproštenje kad se pojave nesporazumi.“

Jehova je blagoslovio ovaj par za pokazivanje ljubavi i ’staranje za mir‘ (Rimljanima 14:19). Ljubav takođe uključuje svesnost osećanja drugih. Petar nas savetuje da pokazujemo ’saosećajnost‘ (1. Petrova 3:8Ča). Ako imamo saosećanje, vrlo je verovatno da ćemo razabrati bol koji smo izazvali lakomislenom rečju ili delom i bićemo nagnani da se izvinimo.

„Opašite se niskošću uma“

Čak i verne hrišćanske starešine povremeno mogu imati žučne rasprave. (Uporedi s Delima apostolskim 15:37-39.) To su prilike kada bi izvinjenje bilo od velike koristi. Ali šta će pomoći jednom starešini ili nekom drugom hrišćaninu kome je teško da se izvini?

Ključ je poniznost. Apostol Petar je savetovao: „Opašite se niskošću uma jedni prema drugima“ (1. Petrova 5:5NW). Iako je istina da u većini prepirki obe strane dele krivicu, ponizan hrišćanin se bavi svojim vlastitim propustima i spreman je da ih prizna (Poslovice 6:1-5).

Osoba koja prima izvinjenje treba da ga prihvati na ponizan način. Kao ilustracija, pretpostavimo da dva čoveka koja treba da komuniciraju stoje na vrhu dve različite planine. Razgovor preko ponora koji ih razdvaja pokazuje se nemogućim. Međutim, kad se jedan od njih spusti u dolinu i drugi sledi njegov primer, oni lako mogu razgovarati. Slično tome, ako dva hrišćanina treba da reše nesuglasice između sebe, neka svaki od njih ponizno dočeka drugog u dolini, da tako kažemo, i neka se prikladno izvini (1. Petrova 5:6).

Izvinjenje u braku mnogo znači

Brak dvoje nesavršenih ljudi neminovno pruža prilike za izvinjenje. I ako i suprug i supruga imaju saosećanje, to će ih naterati da se izvine ako se dogodi da bezobzirno govore ili postupaju. Poslovice 12:18 ukazuju: „Neko koji lakomisleno govori kao mač probada, al’ lek daje jezik mudrih ljudi.“ ’Lakomisleni ubodi‘ ne mogu se poništiti, ali se mogu isceliti iskrenim izvinjenjem. Naravno, to zahteva stalnu svesnost i trud.

Govoreći o svom braku, Suzan a kaže: „Džek b i ja smo u braku već 24 godine, ali još uvek učimo nove stvari jedno o drugom. Nažalost, pre nekog vremena, razdvojili smo se i živeli odvojeno nekoliko sedmica. Međutim, poslušali smo biblijski savet starešina i ponovo smo zajedno. Sada shvatamo da će se sukobi verovatno dešavati pošto smo veoma različite ličnosti. Kad se to dešava, brzo se izvinimo i zaista se snažno trudimo da razumemo gledište onog drugog. Srećna sam što mogu reći da se naš brak u mnogome poboljšao.“ Džek dodaje: „Takođe smo naučili da prepoznamo momente kada smo skloni uznemirenosti. U tim trenucima postupamo jedan prema drugome s posebnom osetljivošću“ (Poslovice 16:23).

Da li treba da se izviniš kad smatraš da si u pravu? Kada su umešana duboka osećanja teško je biti objektivan u pogledu toga gde leži krivica. Ali važna stvar jeste mir u braku. Uzmi u obzir Avigeju, jednu Izraelku čiji se muž loše poneo prema Davidu. Iako ona nije mogla biti kriva za glupost svog supruga, ona se izvinila. „Oprosti, molim te, prestup sluškinje svoje“, izvinjavala se. David je reagovao tako što je promišljeno postupao s njom, ponizno priznajući da bi prolio nedužnu krv da nije bilo nje (1. Samuilova 25:24-28, 32-35).

Isto tako, jedna hrišćanka po imenu Džun, koja je u braku već 45 godina, smatra da uspešan brak zahteva spremnost da se bude prvi koji će se izviniti. Ona kaže: „Govorim sebi da je naš brak važniji od mojih osećanja kao pojedinca. Stoga kada se izvinim, osećam da doprinosim braku.“ Jedan stariji čovek po imenu Džim izjavljuje: „Izvinjavam se svojoj supruzi čak i za trivijalne stvari. Otkad je imala jednu ozbiljnu operaciju, lako se rastuži. Stoga je redovno zagrlim i kažem: ’Izvini ljubavi. Nisam hteo da te uznemirim.‘ Poput biljke koja se zalije, ona se odmah podigne.“

Ako smo povredili osobu koju najviše volimo, brzo izvinjenje je veoma efikasno. Milagros se svesrdno slaže s tim, govoreći: „Patim od nedostatka samopouzdanja, i oštre reči mog supruga me uznemiruju. Ali kada se izvini, odmah se osećam bolje.“ Pismo nam prikladno govori: „Ljubazne su reči saće meda, slast za dušu i zdravlje za telo“ (Poslovice 16:24).

Upražnjavanje umetnosti izvinjavanja

Ako steknemo naviku da se izvinimo kada je to potrebno, verovatno ćemo ustanoviti da će ljudi povoljno reagovati. A možda će se čak i sami izviniti. Kad pretpostavljamo da smo nekog uznemirili, zašto ne bismo imali običaj da se izvinimo umesto da učinimo sve moguće kako bismo izbegli da priznamo krivicu? Svet možda smatra da je izvinjenje znak slabosti, ali ono zaista pruža dokaz hrišćanske zrelosti. Naravno, mi nećemo želeti da budemo poput onih koji priznaju neku pogrešku, a ipak minimiziraju svoju odgovornost. Na primer, da li nekada kažemo da nam je žao, a da stvarno tako ne mislimo? Ako kasnimo i preterano se izvinjavamo, da li smo zaista odlučni da poboljšamo našu tačnost?

Dakle, da li stvarno treba da se izvinimo? Da, treba. To dugujemo sebi i drugima. Izvinjenje može pomoći da se ublaži bol izazvana nesavršenošću, i ono može isceliti zategnute odnose. Svako izvinjenje jeste lekcija iz poniznosti i uvežbava nas da postanemo osetljiviji na osećanja drugih. Kao rezultat toga, suvernici, bračni drug i drugi gledaće na nas kao na one koji zaslužuju njihovu naklonost i poverenje. Mi ćemo imati duševni mir i Jehova Bog će nas blagosloviti.

[Fusnota]

a Nisu njihova prava imena.

b Nisu njihova prava imena.

[Slike na 23. strani]

Iskreno izvinjenje unapređuje hrišćansku ljubav