Jedan čin opraštanja otvara put spasenju
Oni su vršili Jehovinu volju
Jedan čin opraštanja otvara put spasenju
DESET Jakovljevih sinova koji su stajali pred egipatskim vladarem čuvali su jednu strašnu tajnu. Pre mnogo godina prodali su u ropstvo svog polubrata Josifa, planirajući da svom ocu kažu da ga je ubila neka divlja zver (Postanje 37:18-35).
Sada, oko 20 godina kasnije, teška glad prisilila je ovu desetoricu da pođu u Egipat da kupe žito. Ali, stvari nisu tekle glatko. Taj vladar, koji je takođe služio i kao upravitelj hrane, optužio ih je da su uhode. On je zatvorio jednog od njih i zahtevao da se ostali vrate kući i dovedu svog najmlađeg brata, Venijamina. Kada su to i uradili, vladar je sproveo plan da se uhapsi Venijamin (Postanje 42:1–44:12).
Juda, jedan od Jakovljevih sinova, negodovao je. ’Ako se vratimo kući bez Venijamina‘, rekao je, ’naš će otac umreti.‘ Tad se desilo nešto što ni Juda niti iko od njegovih saputnika nije očekivao. Nakon što je zapovedio da svi osim Jakovljevih sinova napuste sobu, vladar je glasno zaplakao. Zatim je, pribravši se, izjavio: „Ja sam Josif“ (Postanje 44:18–45:3).
Milostivost i oslobođenje
„Je li mi otac još u životu?“ upitao je Josif svoju polubraću. Nije bilo odgovora. Josifova braća su zaista ostala bez reči. Da li da se oduševe ili da se prestrave? Na kraju krajeva, kada su bili 20 godina mlađi, prodali su ovog čoveka u ropstvo. Josif je imao vlast da ih zatvori, pošalje kući bez hrane, ili — što se nisu usudili ni da pomisle — da ih pogubi! S dobrim razlogom, Josifova polubraća „ne mogaše odgovoriti jer se behu zbunili pred njim“ (Postanje 45:3).
Josif ih je brzo umirio. „Pristupite bliže k meni“, rekao je. Oni su poslušali. Onda im je rekao: „Ja sam Josif, brat vaš koga prodadoste u Egipat. Nemojte sad žaliti niti se kajati što me prodadoste ovamo, jer Bog mene posla ispred vas radi spasa života vašega“ (Postanje 45:4, 5).
Josif nije pokazao milosrđe bez nekog osnova. On je već bio zapazio dokaz njihovog pokajanja. Primera radi, kada je Josif optužio svoju braću da su uhode, čuo ih je kako kažu među sobom: „Zaista se ogrešismo o brata svoga... Zato dođe ova muka na nas“ (Postanje 42:21). Takođe, Juda se ponudio da on bude rob umesto Venijamina da bi se ovaj mladić mogao vratiti ocu (Postanje 44:33, 34).
Tako je Josif opravdano pokazao milosrđe. Zaista, on je uvideo da bi to moglo dovesti do spasenja cele njegove porodice. Stoga je Josif svojoj polubraći rekao da se vrate svom ocu, Jakovu, i da mu kažu: „Ovako govori sin tvoj Josif. Bog me postavi gospodarem nad svom zemljom egipatskom, dođi k meni, ne časi! Sedećeš u zemlji Gesemskoj i bićeš kod mene ti i sinovi tvoji i sinovi sinova tvojih, i ovce tvoje i goveda tvoja i sve tvoje. Ja ću te hraniti onde“ (Postanje 45:9-11).
Veći Josif
Isusa Hrista možemo nazvati Većim Josifom, budući da postoje izrazite sličnosti između njih dvojice. Poput Josifa, Isusa su maltretirala njegova braća, takođe Avramovi potomci. (Uporedi s Delima apostolskim 2:14, 29, 37.) Međutim, obojica su doživela čudesan prevrat. S vremenom, Josif je od roba postao vladar, što je položaj odmah iza faraona. Slično tome, Jehova je Isusa podigao iz mrtvih i uzdigao ga na uzvišeni položaj „Bogu zdesna“ (Dela apostolska 2:33, Savremeni srpski prevod; Filipljanima 2:9-11).
Kao vladar, Josif je mogao deliti hranu svima onima koji su dolazili u Egipat da kupe žito. Danas, Veći Josif ima na zemlji klasu vernog i razboritog roba preko koga deli duhovnu hranu „u pravo vreme“ (Matej 24:45-47, NW; Luka 12:42-44). Zaista, oni koji dolaze Isusu „više neće ogladneti ni ožedneti... jer jagnje, koje je nasred prestola, spašće ih, i izvešće ih na izvore vode žive“ (Otkrivenje 7:16, 17).
Pouka za nas
Josif nam pruža izuzetan primer milosrđa. Stroga pravda bi zahtevala da kazni one koji su ga prodali u ropstvo. Suprotno tome, osećanja bi ga mogla pokrenuti da jednostavno previdi njihov prestup. Josif nije učinio ni jedno ni drugo. Umesto toga, on je ispitao da li su se njegova braća pokajala. Onda, kada je video da im je zaista žao, on im je oprostio.
I mi možemo oponašati Josifa. Kada neko ko nam je zgrešio pokazuje da je istinski promenio svoje srce, treba da mu oprostimo. Naravno, nikada ne smemo dozvoliti pukim osećanjima da nas zaslepe na grube prekršaje. S druge strane, ne treba da dozvolimo da nas osećanja ogorčenosti učine slepim pred delima istinskog pokajanja. Zato ’snosimo jedan drugoga i opraštajmo jedan drugome‘ (Kološanima 3:13). Ako to činimo, oponašaćemo našeg Boga, Jehovu, koji je „spreman da oprosti“ (Psalam 86:5, NW; Mihej 7:18, 19).