Cena ponosa — koliko je visoka?

DA LI si ikada imao posla sa osobom koja se namerno trudi da se pored nje osećaš manji od makovog zrna? Možda neki poslovođa, šef, nadglednik ili čak neki rođak koji pored tebe diže nos i ophodi se s tobom s krajnjim omalovažavanjem? Šta si osećao prema takvoj osobi? Da li si bio privučen njenoj ličnosti? Nikako ne! Zašto? Zato što ponos stvara prepreke i guši komunikaciju.

Ponos čini da osoba na sve druge gleda s visine, tako da uvek izgleda nadmoćno. Osoba s takvim stavom retko kad izusti dobru reč o drugima. Uvek postoji neka negativno označena fraza — „da, možda je to tačno, ali on ima taj problem ili tu manu“.

U delu Thoughts of Gold in Words of Silver, ponos je opisan kao „večno poražavajući porok. On upropašćava osobu, ostavljajući malo toga dostojnog divljenja“. Da li je onda imalo čudno što se niko ne oseća lagodno u prisustvu neke ponosne osobe? U stvari, često je cena ponosa nedostatak pravih prijatelja. „Za razliku od toga“, nastavlja ista knjiga, „ljudi vole ponizne — ne ponizne koji se ponose time, već one koji su stvarno ponizni.“ Biblija prikladno kaže: „Čoveka ponos vodi do poniženja, onaj ko se ponizuje zadobiće poštovanje“ (Poslovice 29:23, The Jerusalem Bible).

Međutim, kako ponos utiče na ono što je važnije od prijateljstva, to jest poštovanja od ljudi, na odnos s Bogom? Kako Bog gleda na ponos, nadmenost i drskost? Ponos ili poniznost — da li mu to nešto znači?

Pouka o poniznosti

Nadahnuti pisac Priča Solomunovih navodi: „Oholost dolazi pred pogibao, i ponosit duh pred propast. Bolje je biti ponizna duha s krotkima nego dijeliti plijen s oholima“ (Priče Solomunove 16:18, 19, DK). Mudrost ovih reči je dobro potvrđena slučajem sirijskog generala Namana, koji je živeo u vreme izraelskog proroka Jeliseja.

Naman je bio gubav. U potrazi za lekom, doputovao je u Samariju misleći da će ga primiti lično Jelisej. Namesto toga, ovaj prorok je poslao svog slugu sa uputstvima da se Naman sedam puta okupa u reci Jordan. Naman se uvredio zbog ovakvog postupka i saveta. Zašto taj prorok nije mogao da dođe i lično mu se obrati a ne da šalje nekog slugu? I svakako, bilo koja reka u Siriji je isto toliko  dobra koliko i Jordan! Njegov problem bio je ponos. Kakav je bio ishod? Na svu sreću, prevagnuo je mudriji savet. „On onda siđe i zaroni u Jordan sedam puta po reči čoveka Božjega, i put njegova posta kao put maloga deteta, i on bi čist“ (2. Kraljevima 5:14).

Katkad se postignu velike koristi sa samo malo poniznosti.

Cena arogancije

Međutim, cena koju možemo platiti za ponos može biti mnogo veća od čisto propusta neke koristi ili dobitka. Postoji i drugi stepen ponosa koji je utkan u grčku reč hibris (oholost), koja se definiše kao „preterani ponos ili samopouzdanje koje često rezultuje u odmazdi“ (Webster’s Ninth New Collegiate Dictionary). Prema grčkom izučavaocu Vilijamu Barkliju, „oholost je ponos pomešan sa svirepošću... arogantni prkos koji čini da [neki čovek] gazi po svojim bližnjima“.

Jedan očigledan primer ove vrste preteranog ponosa nalazi se u Bibliji. To je u slučaju Anuna, amonskog kralja. Insight on the Scriptures iznosi: „Zbog toga što je Nasov pokazao ljubaznu dobrohotnost prema Davidu, on je poslao svoje glasnike da uteše Anuna zbog gubitka njegovog oca. Ali Anun, koga su njegovi knezovi ubedili da je to samo Davidov izgovor da bi uhodio grad, osramotio je Davidove sluge tako što im je obrijao polovinu brade i odsekao pola njihovih haljina do stražnjice i onda ih poslao nazad.“ a Što se tiče ovog nemilog događaja, Barkli zapaža: „Takvo postupanje je bilo oholost. Bilo je to uvredljivo, sramno javno poniženje, sve to zajedno“ (2. Samuilova 10:1-5).

Da, ponosna osoba je spremna na oholost, to jest da bude bezobrazna, da izazove poniženje drugih. Ona uživa da povređuje druge na hladan i bezosećajan način, i da se zatim naslađuje kad je osobi neprijatno i kada je osramoćena. Ali, podrivanje, to jest uništavanje nečijeg samopoštovanja jeste mač s dve oštrice. Ono dovodi do gubitka prijatelja i, više nego verovatno, do stvaranja neprijatelja.

Kako bi uopšte bilo koji hrišćanin mogao da pokazuje tako štetan ponos, budući da mu je njegov Učitelj zapovedio da ’ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe‘? (Matej 7:12; 22:39). To je naprosto suprotno svemu onome što predstavljaju Bog i Hrist. S tim u vezi, Barkli iznosi ozbiljno zapažanje: „Oholost je ponos koji uzrokuje da čovek prkosi Bogu.“ Ponos je taj koji kaže: „Nema Boga“ (Psalam 14:1). Ili kao što je izraženo  u Psalmu 10:4: „Bezdušnik u besu svome kaže: ’Ne istražuje Bog! Nema Boga.‘ To su sve misli njegove.“ Takav ponos, odnosno nadmenost otuđuje osobu ne samo od prijatelja i rođaka već i od Boga. Koliko je to visoka cena koju plaća!

Ne daj ponosu da te nagriza

Ponos može poprimiti mnoga lica — ponos koji potiče od nacionalizma, rasizma, klasnih i društvenih razlika, od obrazovanja, bogatstva, ugleda i moći. Na ovaj ili onaj način, ponos te može lako obuzeti i nagrizati tvoju ličnost.

Mnoge osobe izgleda da su ponizne u ophođenju s pretpostavljenima ili čak sa onima koji su im ravni. Ali, šta se događa kada na izgled ponizna osoba dobije neki ugledni položaj? Ona odjednom postaje despot koji unesrećuje život svojih navodno podređenih! To se kod nekih može desiti kada obuku uniformu ili stave značku koja im daje moć. Čak i radnici u vladi mogu postati ponosni u ophođenju s javnošću, vodeći se mišlju da je javnost tu da služi njima, a ne obrnuto. Ponos te može učiniti grubim, neosetljivim; poniznost te može učiniti dobrim.

Isus je mogao biti ponosan i grub u društvu sa svojim učenicima. Bio je savršen čovek, Sin Božji, koji je imao posla s nesavršenim, impulsivnim, plahovitim sledbenicima. Pa ipak, kakav je poziv uputio onima koji su ga slušali? „Dođite k meni vi svi koji se trudite i koji ste opterećeni, i ja ću vam odmor dati. Uzmite jaram moj na sebe, i primite nauk moj, jer sam ja blag i smeran u srcu, i naći ćete mir dušama svojim. Jer je jaram moj blag i breme je moje lako“ (Matej 11:28-30).

Da li se uvek trudimo da sledimo Isusov primer? Ili uviđamo da smo grubi, nepopustljivi, despotski, nemilosrdni, ponosni? Poput Isusa, nastojmo da odmorimo druge a ne da ih pritiskamo. Odupiri se nagrizajućem dejstvu ponosa.

S obzirom na gore rečeno, da li je svaki ponos pogrešan?

Samopoštovanje nasuprot uobraženosti

Ponos je takođe i „razumno i opravdano samopoštovanje“. Samopoštovanje znači da osoba ima poštovanja prema sebi. To znači da ti je stalo do toga šta drugi ljudi misle o tebi. Stalo ti je do tvog izgleda i tvoje reputacije. Tačna je ova poslovica: „Kaži mi s kim si, kazaću ti ko si.“ Ako voliš da se družiš s nemarnim, lenjim, neotesanim i prostačkim ljudima, onda ćeš i ti postati poput njih. Njihovi stavovi će preći na tebe, i ti ćeš poput njih, imati manjak samopoštovanja.

Naravno postoji i druga krajnost — ponos koji vodi do uobraženosti odnosno sujete. Književnici i fariseji u Isusovo vreme bili su ponosni na svoje tradicije i svoju preteranu religioznu spoljašnjost. Isus je upozorio na njih: „Sva dela svoja čine da ih gledaju ljudi. Nose široke filaktere, i imaju velike kite na haljinama svojim [da bi izgledali pobožnije]; vole da imaju prva mesta na gozbama i prva mesta u sinagogama, i vole da im se klanja svet po ulicama i da ih ljudi zovu: Ravi!“ (Matej 23:5-7).

Stoga, prikladan ponos jeste uravnoteženi stav. Upamti i to da Jehova vidi srce, ne samo spoljašnji izgled (1. Samuilova 16:7; Jeremija 17:10). Samopravičnost nije Božja pravednost. Međutim, pitanje je sada: ’Kako mi možemo razvijati pravu poniznost i izbeći da platimo visoku cenu ponosa?‘

[Fusnote]

[Slika na 4. strani]

Malo poniznosti donelo je Namanu velike koristi