Borba oko „svetog“ mesta

DANA 15. jula 1099, Prvi krstaški rat, koji je odobrio rimski papa, postigao je cilj preuzimanja kontrole nad Jerusalimom. Pokolj je bio užasan! Jedini preživeli stanovnici bili su guverner i njegovi telohranitelji, nakon što je bio dat veliki mito. U svojoj knjizi The Crusades, sveštenik Antoni Bridž izveštava o tome šta se desilo sa ostatkom muslimanskog i jevrejskog stanovništva: „Kad je krstašima bila data sloboda da rade unutar grada šta žele, prepustili su se ogromnoj i užasnoj žudnji za krvlju... Poubijali su sve muškarce, žene i svu decu koju su mogli naći u gradu... Kada više nije bilo nikog za ubijanje, pobednici su u povorci prošli ulicama grada... do crkve Svetog groba da bi zahvalili Bogu.“

Od krstaških osvajanja, prisustvo hrišćanskog sveta u Jerusalimu obeleženo je trvenjem između rimokatoličke, istočne pravoslavne i ostalih takozvanih hrišćanskih religija. Godine 1850, jedna rasprava između vođa različitih crkava oko svetih mesta u Jerusalimu i njegovoj okolini bila je glavni faktor koji je vodio do Krimskog rata. Engleska, Francuska i Otomanska država borile su se protiv Rusije po cenu od pola miliona ljudskih života.

Taj rat nije okončao nesuglasice u hrišćanskom svetu oko Jerusalima i njegovih svetih mesta. Otomani, koji su tada kontrolisali zemlju, pokušali su da donesu mir tako što su podelili sveta mesta između različitih vera. „Ovo načelo“, objašnjava dr Menaši Har-el u svojoj knjizi This Is Jerusalem, „prihvatile su... Ujedinjene nacije Rezolucijom o podeli, u novembru 1947. Dakle, to je deo međunarodnog zakona.“ Kao rezultat toga, crkva Svetog groba bila je podeljena između rimokatolika, grčkih pravoslavaca, Jermenaca, Sirijaca i Kopta. Na kraju su i Etiopljani tražili  pravo na ovu crkvu jer su imali neke članove koji su živeli u kućercima na krovu. Mnogi na crkvu Svetog groba gledaju kao na najsvetije mesto hrišćanskog sveta. Ona je puna svetilišta, slika i ikona. Još jedno takozvano sveto mesto, Gordonovu Kalvariju, duboko poštuju protestanti kao lokaciju gde je navodno bio pogubljen i sahranjen Isus.

Pre mnogo vremena Isus je rekao jednoj ženi koja je verovala u sveta mesta: „Ide vreme kad se nećete moliti Ocu ni na ovoj gori ni u Jerusalimu... pravi pobožnici [će se] moliti Ocu u duhu i istini“ (Jovan 4:21-24). Stoga pravi hrišćani ne poštuju sveta mesta. Uništenje nevernog Jerusalima od strane rimske vojske 70. n. e. stoji kao upozorenje hrišćanskom svetu. Njegovo idolopoklonstvo, njegove podele i njegova krivica za krv pobijaju njegovu tvrdnju da je hrišćanski. Stoga će doživeti sudbinu koju je Bog prorekao za sve religije koje sačinjavaju Vavilon veliki (Otkrivenje 18:2-8).