Jehova je za mene Bog ljubazne dobrote

ISPRIČAO JANIS ANDRONIKOS

Bila je 1956. godina. Svega devet dana posle mog venčanja, našao sam se pred apelacionim sudom u Komotiniju, u severnoj Grčkoj. Nadao sam se da će 12-mesečna kazna, na koju sam osuđen zbog propovedanja o Božjem Kraljevstvu, biti poništena. Odluka apelacionog suda — šest meseci zatvora — srušila je moju nadu i bila je samo početak duge serije suđenja. Međutim, kroz sve njih, Jehova je dokazao da je on za mene Bog ljubazne dobrote.

KADA sam rođen, 1. oktobra 1931, moja porodica je živela u Kavali, drevnom Neapolisu u Makedoniji, gradu koji je apostol Pavle posetio tokom svog drugog misionarskog putovanja. Mama je postala Jehovin svedok kada sam imao pet godina i, uprkos tome što je bila skoro nepismena, dala je sve od sebe da u mene usadi ljubav prema Bogu i strah od njega. Moj otac je bio jedan krajnje konzervativan čovek koji se uporno držao grčke pravoslavne tradicije. Nije imao nikakvo interesovanje za biblijsku istinu i protivio se majci, često pribegavajući nasilju.

Tako sam odrastao u razdeljenom domu, gde je otac tukao i zlostavljao majku i čak nas napustio. Mama je mene i moju sestricu od malih nogu vodila na hrišćanske sastanke. Međutim, kada sam napunio 15 godina, želje mladosti i duh nezavisnosti su me odvukli od Jehovinih svedoka. Ipak, moja verna majka se naprezala i prolila je mnogo suza u svojim naporima da mi pomogne.

Zbog siromaštva i lošeg načina života koji sam vodio, ozbiljno sam se razboleo i morao sam da ostanem u krevetu više od tri meseca. Tada je jedan vrlo ponizan brat, koji je pomogao mojoj majci da upozna istinu, u meni prepoznao iskrenu ljubav prema Bogu. Osetio je da mi se može pomoći da se duhovno oporavim. Drugi su mu rekli: „Gubiš vreme pokušavajući da pomogneš Janisu; nikada se neće opametiti.“ Ali, strpljenje ovog brata i njegova istrajnost u pomaganju meni doneli su plod. Svoje predanje Jehovi simbolizovao sam krštenjem u vodi 15. avgusta 1952, kada sam imao 21 godinu.

 Tek oženjen i u zatvoru

Tri godine kasnije, upoznao sam Martu, duhovno nastrojenu sestru s izvanrednim osobinama, i uskoro smo se verili. Jednog dana sam ostao prosto zabezeknut kada mi je Marta rekla: „Danas planiram da propovedam od vrata do vrata. Hoćeš sa mnom?“ Do tada nikad nisam učestvovao u toj grani službe i uglavnom sam propovedao neformalno. Delo propovedanja u Grčkoj je u to vreme bilo zabranjeno, i našu propovedničku aktivnost smo morali da obavljamo u ilegali. Bilo je brojnih hapšenja, sudskih procesa, i kao posledica, strogih zatvorskih kazni. Ipak, nisam mogao reći „ne“ svojoj verenici!

Marta je 1956. postala moja žena. Ono kada me je apelacioni sud u Komotiniju osudio na šestomesečnu kaznu zatvora bilo je devet dana posle našeg venčanja. To je dozvalo u sećanje pitanje koje sam nešto ranije postavio jednoj hrišćanskoj sestri, prijateljici moje majke: „Kako ja uopšte mogu pokazati da sam pravi Jehovin svedok? Nikada nisam imao priliku da dokažem svoju veru.“ Kada je ta sestra došla da me poseti u zatvoru, podsetila me je na to pitanje i rekla: „Sada možeš pokazati Jehovi koliko ga voliš. Ovo je tvoja dodela.“

Kada sam saznao da je moj advokat pokušao da podigne novac kako bi me uz kauciju izvukao iz zatvora, rekao sam mu da ću radije izdržati svoju kaznu. Kako sam bio radostan kada sam posle šest meseci zatvora video kako dva zatvorenika prihvataju istinu! Tokom narednih godina bio sam uključen u mnoge sudske sporove u korist dobre vesti.

Izbori zbog kojih nikada nismo zažalili

Nekoliko godina posle mog oslobađanja, 1959, služio sam kao sluga skupštine, ili predsedavajući nadglednik, i bio sam pozvan da pohađam Školu službe za Kraljevstvo, kurs za skupštinske starešine. Međutim, u isto vreme, ponuđeno mi je stalno zaposlenje u javnoj bolnici, posao koji bi meni i mojoj porodici pružio finansijsku sigurnost. Šta da izaberem? Privremeno sam u bolnici radio već tri meseca i direktor je bio vrlo zadovoljan mojim radom, ali kada je stigao poziv za školu, nije mi dopustio da uzmem čak ni neplaćeno odsustvo. Pošto sam pod molitvom promislio o ovoj dilemi, odlučio sam da na prvo mesto stavim interese Kraljevstva i odbijem ponuđeni posao (Matej 6:33).

Otprilike u isto vreme, pokrajinski i oblasni nadglednik došli su da služe u našoj skupštini. Naše sastanke smo morali održavati tajno u privatnim kućama zbog snažnog protivljenja od strane grčkog pravoslavnog sveštenstva i vlasti. Nakon jednog sastanka, pokrajinski nadglednik mi je prišao i upitao me da li sam razmišljao o stupanju u punovremenu službu. Njegov predlog je pogodio pravu žicu zato što je to bio moj san od kada sam se krstio. Odgovorio sam: „Želeo bih, i to mnogo.“ Međutim, već sam imao dodatnu odgovornost podizanja ćerke. Brat mi je rekao: „Uzdaj se u Jehovu, i on će ti pomoći da ostvariš svoje planove.“ Tako smo bez zanemarivanja naših  porodičnih odgovornosti, moja žena i ja bili u mogućnosti da preuredimo naše okolnosti, i ja sam decembra 1960. započeo da služim u istočnoj Makedoniji kao specijalni pionir — jedan od svega petoro specijalnih pionira u zemlji.

Pošto sam godinu dana radio kao specijalni pionir, kancelarija podružnice u Atini me je pozvala da služim kao putujući nadglednik. Kada sam se vratio kući s jednomesečne obuke za ovu granu službe, i dok sam još uvek prepričavao Marti svoja iskustva, posetio me je direktor velikog rudnika mangana i ponudio mi mesto poslovođe pogona za preradu, nudeći mi povoljan petogodišnji ugovor, lepu kuću i automobil. Dao mi je dva dana da odgovorim. Ponovo, bez trunke oklevanja, molio sam se Jehovi: „Evo mene, mene pošalji“ (Isaija 6:8). Moja žena se u potpunosti složila. S poverenjem u Boga, započeli smo putujuće delo, i Jehova nas u svojoj ljubaznoj dobroti nikada nije izneverio.

Služenje kroz sito i rešeto

Iako smo imali ekonomskih problema, gurali smo napred i Jehova je zbrinjavao naše potrebe. U početku, skupštine sam uglavnom posećivao na malom motociklu, prevaljujući udaljenosti od preko 500 kilometara. Mnogo puta sam imao teškoće, a bilo je i par saobraćajnih nezgoda. Jedne zime sam u povratku iz skupštine prelazio nabujali potok kada se motor pokvario, i ja sam bio mokar do kolena. Onda mi je pukla guma. Pomogao mi je jedan prolaznik koji je imao pumpu te sam tako uspeo da stignem do najbližeg sela gde sam zakrpio gumu. U tri sata ujutru sam konačno stigao kući, smrznut i iscrpljen.

Jednom drugom prilikom, na putu iz jedne skupštine ka drugoj, motocikl se zaneo i pao preko mog kolena. Pantalone su mi bile iscepane i natopljene krvlju. Nisam imao druge pantalone, tako da sam te večeri govor održao u pantalonama drugog brata, koji je bio dosta veći od  mene. Ipak, nijedna poteškoća nije mogla ugasiti moju želju da služim Jehovi i voljenoj braći.

U još jednoj nezgodi bio sam gadno povređen, polomio sam ruku i prednje zube. Tada me je posetila moja sestra, koja nije Svedok, i živi u Sjedinjenim Državama. Kakvo je olakšanje bilo kada mi je pomogla da kupim automobil! Kada su braća iz Atinske podružnice saznala za moju nezgodu, poslali su mi jedno ohrabrujuće pismo i između ostalih stvari uključili su reči iz Rimljanima 8:28, koje delimično glase: „Bog čini da sva njegova dela zajedno sarađuju na dobro onih koji vole Boga.“ Ovo zasiguranje se uvek iznova dokazalo istinitim u mom životu!

Prijatno iznenađenje

Godine 1963, radio sam s jednim specijalnim pionirom u selu gde je odaziv ljudi bio hladan. Odlučili smo da radimo odvojeno, i svako je uzeo jednu stranu ulice. Nisam stigao ni da pokucam na vrata jedne kuće, kada me je jedna žena žurno uvukla unutra, zatvorila i zaključala vrata za mnom. Bio sam zbunjen, pitajući se šta se dešava. Ubrzo posle toga, isto tako užurbano je pozvala specijalnog pionira u kuću. Onda nam je gospođa rekla: „Pst! Da se niste pomerili!“ Nakon nekog vremena, napolju smo čuli neprijateljske glasove. Ljudi su nas tražili. Kada su se stvari stišale, gospođa nam je rekla: „Ovo sam uradila da bih vas zaštitila. Poštujem vas zato što verujem da ste vi pravi hrišćani.“ Iskreno smo joj zahvalili i otišli, ostavivši joj dosta literature.

Četrnaest godina kasnije, dok sam prisustvovao oblasnom kongresu u Grčkoj, jedna žena mi je prišla i rekla: „Brate, da li me se sećaš? Ja sam žena koja vas je sakrila od protivnika kada ste došli u naše selo da biste svedočili.“ Ona je emigrirala u Nemačku, proučavala Bibliju, i povezala se s Jehovinim narodom. Sada je cela njena porodica u istini.

Zaista, tokom svih ovih godina bili smo blagoslovljeni s puno ’pismenih preporuka‘ (2. Korinćanima 3:1). Mnogo onih kojima smo imali prednost da pomognemo da steknu spoznanje biblijske istine sada služe kao starešine, sluge pomoćnici i pioniri. Kako je uzbudljivo videti kako šačica objavitelja u pokrajinama gde sam služio ranih 1960-ih raste na više od 10 000 obožavalaca Jehove! Sve zasluge pripadaju našem Bogu ljubazne dobrote koji nas koristi na svoj način.

„Bolna na odru krepiti“

Tokom godina naše putujuće službe, Marta se pokazala kao jedan izvanredan pomoćnik, uvek veselog duh. Međutim, oktobra 1976, ozbiljno se razbolela i podvrgla se bolnoj operaciji. Završila je kao paraplegičar u invalidskim kolicima. Kako ćemo izaći na kraj s troškovima i emocionalnim stresom? Polažući još jednom poverenje u Jehovu, osetili smo njegovu ljubaznu i velikodušnu ruku. Kada sam otišao da služim u Makedoniji, Marta je zbog fizioterapije ostala u Atini kod jednog brata. Telefonirala bi mi s ohrabrujućim rečima: „Dobro sam. Ti nastavi, i kada ponovo budem mogla da se krećem, priključiću ti se u mojim invalidskim kolicima.“ I baš to je uradila. Naša voljena braća iz Betela su  nam poslala puno ohrabrujućih pisama. Marta se uvek prisećala reči iz Psalma 41:4: „Jehova će ga bolna na odru krepiti; ozdravićeš ga ti od svih bolesti njegovih!“

Zbog ovih ozbiljnih zdravstvenih problema, 1986. bilo je odlučeno da bi za mene bilo pogodnije da služim kao specijalni pionir u Kavali, blizu porodice naše drage ćerke. Prošlog marta moja draga Marta je preminula, ostavši verna do kraja. Pre nego što je umrla, kada bi je braća pitala: „Kako si?“, ona bi obično odgovorila: „Pošto sam blizu Jehove, baš sam dobro!“ Kada smo se pripremali za hrišćanske sastanke ili kada smo primali primamljive pozive da služimo u područjima gde je žetva obilna, Marta bi obično rekla: „Janis, hajde da služimo tamo gde je potreba veća.“ Ona nikada nije izgubila svoj revan duh.

Pre nekoliko godina i ja sam morao da se suočim s ozbiljnim zdravstvenim problemom. Marta 1994, otkriven mi je srčani problem koji je opasan po život i operacija je bila obavezna. Još jednom sam osetio kako me Jehovina brižna ruka podržava kroz kritičan period. Nikada neću zaboraviti molitvu pokrajinskog nadglednika koji se molio pored mog kreveta kada sam izašao sa intenzivne nege, kao i proslavu Memorijala koju sam održao baš tamo u mojoj bolničkoj sobi s još četvoricom pacijenata koji su pokazali nešto interesovanja za istinu.

Jehova je bio naš pomoćnik

Vreme leti, naše telo slabi, ali naš duh se obnavlja kroz studij i službu (2. Korinćanima 4:16). Prošlo je 39 godina otkako sam rekao: „Evo mene, mene pošalji.“ To je bio ispunjen, srećan i nagrađujuć život. Da, ponekad osećam da sam „nesrećan i jadan“, ali onda s punim poverenjem mogu kazati Jehovi: ’Ti si pomoć moja i izbavljenje moje.‘ (Psalam 40:18). On je za mene zaista bio Bog ljubazne dobrote.

[Slika na 25. strani]

S Martom, 1956.

[Slika na 26. strani]

Luka u Kavali

[Slika na 26. strani]

S Martom, 1997.