Životna priča

Jehova uvek nagrađuje one koji su mu lojalni

ISPRIČAO VERNON DANKAM

Završio sam svoju zakusku u kasnim večernjim satima, i kao i obično zapalio cigaretu. Zatim sam upitao svoju ženu Ejlin: „Kako je večeras bilo na sastanku?“

NAKON kratke pauze, rekla je: „Pročitano je pismo u kom su bila iznesena nova zaduženja i pomenuto je i tvoje ime. Trebalo bi da budeš sluga za ozvučenje. Poslednja rečenica u tom pismu je glasila: ’Ukoliko je neko od ove novonaimenovane braće pušač, onda je dužan da piše Zajednici kako bi je obavestio da ne može da prihvati dodeljeni zadatak.‘“ a Rastegnuto i odlučno sam rekao: „Jeelii?! Dakle to je rečeno.“

Stisnuo sam zube i ugasio cigaretu u pepeljaru kraj sebe. „Ne znam zašto sam ja izabran za taj zadatak. Ali, do sada nisam nikada odbio nijedan, i ne nameravam da počnem.“ Rešio sam da više nikada ne zapalim. Ta odluka je duboko uticala na moj hrišćanski život i na mene kao muzičara. Dozvolite mi da svoju priču upotpunim događajima koji su doveli do moje gore pomenute odlučnosti.

Rani porodični život

Rođen sam 21. septembra 1914. u Torontu (Kanada) kao najstarije dete mojih vrednih i punih ljubavi roditelja, Vernona i Lile, koji su se brinuli o porodici od četiri dečaka i dve devojčice. Posle mene su došli Jork, zatim Orlando, Daglas, Ejlin i Koral. Kada sam imao samo devet godina, majka mi je stavila violinu u ruke i omogućila mi da idem na časove  muzike u Muzičkoj školi Haris. Nije bilo lako, ali majka i otac su nekako našli načina da plaćaju prevoz i školarinu. Kasnije sam učio teoriju muzike i harmoniju na Kraljevskom konzervatorijumu u Torontu, a sa 12 godina sam se prijavio za gradsko takmičenje solo izvođača u Dvorani Mesi, jednoj uglednoj muzičkoj sali u centru grada. Pobedio sam i dobio jednu lepu violinu s koferom od aligatorske kože.

S vremenom sam naučio da sviram klavir i kontrabas. Često je grupa nas svirala na malim žurkama petkom i subotom uveče i na studentskim zabavama. Na jednoj takvoj zabavi upoznao sam Ejlin. Tokom zadnje godine srednje škole svirao sam u mnogim orkestrima po celom gradu. Po završetku škole, pozvan sam u orkestar Ferdija Maurija i to je bio dobar stalni posao sve do 1943.

Kako sam upoznao Jehovu

Moji roditelji su prvi put čuli za biblijsku istinu pred sam početak Prvog svetskog rata, kada je otac radio kao aranžer izloga u jednoj robnoj kući u centru Toronta. On bi u kantini slušao razgovor između druga dva radnika koji su bili Istraživači Biblije (kako su se tada zvali Jehovini svedoci) i onda je to što bi čuo podelio s majkom kada bi se ona s večeri vratila kući. Nekoliko godina kasnije, 1927, Istraživači Biblije su održali jedan važan kongres u Torontu u Koloseumu, na prostoru Kanadske nacionalne izložbe. U našoj kući, koja je bila dva bloka od zapadnog ulaza, bilo je smešteno 25 osoba iz Ohaja (SAD).

Nakon toga je Ejda Bletso, jedna od Istraživača Biblije, počela često da navraća kod moje majke ostavljajući poslednja izdanja literature. Jednog dana je rekla: „Gospođo Dankam, već neko vreme vam donosim literaturu. Da li ste ikada pročitali išta od toga?“ Iako je odgajala šestoro dece, majka je tada rešila da počne da čita časopise i nikada nije prestala. Međutim, ja nisam nešto puno poklanjao pažnju toj literaturi. Nastojao sam da završim školu i bio sam sasvim zaokupljen muzikom.

Ejlin i ja smo se juna 1935. venčali u jednoj Anglikanskoj crkvi. Sa 13 godina sam napustio kanadsku Ujedinjenu crkvu i nisam bio povezan ni s jednom religijom; zato sam se u venčani list upisao kao Jehovin svedok iako to nisam bio.

Unapred smo se radovali tome što ćemo jednom u budućnosti podići porodicu i želeli smo da budemo dobri roditelji. Zato smo počeli da zajedno čitamo Novi zavet. Međutim, uprkos dobrim namerama, umešale su se druge stvari. Nešto kasnije smo opet probali, ali s istim ishodom. Onda smo na Božić 1935. dobili knjigu uvijenu u ukrasni papir pod naslovom Harfa Božja. Moja supruga je rekla: „Svašta, ovo je prilično neobičan božićni poklon koji nam je poslala tvoja majka.“ Međutim, kad sam otišao na posao, ona je počela da je čita i dopadalo joj se to što je čitala. Prilično dugo nakon toga, ništa više nisam znao o tome. Što se tiče naših porodičnih očekivanja, ona se nisu ispunila. Naša mala devojčica koja se rodila 1. februara 1937, umrla je. Bili smo strašno potreseni!

Moja porodica je tokom tog vremena aktivno učestvovala u delu propovedanja, a ja sam saznao da je tata bio jedini objavitelj Kraljevstva u porodici, koji još nije uspeo da uruči pretplatu na časopis Uteha (sada Probudite se!). To je bio cilj službe na terenu toga meseca. Iako do tada nisam pročitao još nijednu publikaciju Zajednice, bilo mi je žao tate i rekao sam: „U redu tata, upiši pretplatu za mene; i onda ćeš i ti biti kao i ostali.“ Došlo je leto i orkestar je otišao iz grada da bi svirao u jednom odmaralištu. Časopis Uteha je stizao poštom. Došla je jesen i orkestar se vratio u Toronto. Časopisi su i dalje pristizali na našu novu poštansku adresu, a ja nijedan časopis čak ni iz omota nisam izvadio.

Dok su trajali božićni praznici, pogledao sam gomilu časopisa i zaključio da bi trebalo da, kad ih već plaćam, pročitam barem neke od njih da vidim šta imaju  da kažu. Zaprepastio me je prvi koji sam otvorio. Bilo je to izlaganje o političkim spletkama i korupciji ondašnjeg vremena. Počeo sam da pričam svojim kolegama muzičarima o onome što sam čitao. Međutim, oni su dovodili u pitanje istinitost onoga što sam govorio i ja sam morao i dalje da čitam kako bih se branio. Nesvesno sam počeo da svedočim o Jehovi. Od tog vremena nikada nisam prestao da čitam predivne biblijske publikacije ’vernog i razboritog roba‘ (Matej 24:45).

Iako sam tokom sedmice bio zauzet zbog posla, ipak sam zajedno s Ejlin ubrzo počeo da posećujem sastanke nedeljom. Kad smo jedne nedelje 1938. stigli na sastanak, dve starije sestre su nas pozdravile i jedna je rekla: „Mladi brate, da li si već zauzeo stav za Jehovu? Znaš, Armagedon je tu odmah iza ugla!“ Znao sam da je Jehova jedini pravi Bog i bio sam siguran da je to njegova organizacija. Želeo sam da budem deo nje tako da sam se krstio 15. oktobra 1938. Šest meseci kasnije krstila se i Ejlin. Srećan sam što mogu da kažem da su svi u mojoj porodici postali predane Jehovine sluge.

Kako sam samo uživao družeći se s Božjim narodom! Uskoro sam se među njima osećao kao svoj na svome. Kada nisam mogao da prisustvujem sastancima, uvek sam bio željan da saznam šta se dešavalo na njima. Veče koje sam pomenuo u uvodu bilo je prekretnica u mojoj službi Jehovi.

Vreme velike promene za nas

Još jedna značajna promena za nas odigrala se 1. maja 1943. Prvi put smo u septembru 1942. posetili jedan veliki skup — Teokratski kongres Novi svet, u Klivlandu (Ohajo). Tu, usred jednog užasnog svetskog rata kome se nije nazirao kraj, čuli smo brata Nora, tadašnjeg predsednika Watch Tower Societyja, kako odvažno drži javno predavanje koje je zaokupljalo pažnju, „Mir — može li trajati?“ Dobro se sećamo kako je iz 17. poglavlja Otkrivenja pokazao da će posle rata nastupiti period mira u kome će se izvršiti veliko delo propovedanja.

Na nas je najviše uticao jedan raniji govor brata Nora, „Jeftaj i njegov zavet“. Onda je usledio poziv za više pionira! Ejlin i ja smo se pogledali i uglas (zajedno s mnogim drugima) rekli: „To smo mi!“ Odmah smo počeli da pravimo planove kako bismo započeli s ovim važnijim poslom.

Zabrana dela Jehovinih svedoka u Kanadi trajala je sve do 4. jula 1940. Kada smo započeli s pionirenjem 1. maja 1943, još uvek je bilo nelegalno svedočiti o Jehovi i na terenu nuditi literaturu Zajednice. Vršili smo svoju službu kao hrišćani i sa sobom nosili samo lični primerak Biblije King Džejms. Nekoliko dana kasnije dobili smo svoju prvu pionirsku dodelu u Pari Saundu (Ontario), i kancelarija podružnice je poslala jednog iskusnog pionira Stjuarta Mena da radi s nama na terenu. Kako je to samo bila ljubazna priprema! Brat Men je bio čovek lepih manira i uvek je bio spreman da se nasmeje. Učili smo od njega i bilo nam je lepo. U vreme kad smo vodili mnogo biblijskih studija Zajednica nam je dala novu dodelu — grad Hamilton. Nedugo posle toga, iako sam bio prestar za vojsku, bio sam regrutovan. Zbog toga što sam odbio odlazak u vojsku završio sam u zatvoru 31. decembra 1943. Nakon sudskih formalnosti poslan sam u jedan nevojni radni kamp u kom sam ostao sve do avgusta 1945.

Nakon izlaska, Ejlin i ja smo odmah dobili pionirsku dodelu koja nas je odvela  u Kornvol (Ontario). Kratko posle toga, bili smo na putu za Kvibek, gde smo imali specijalnu dodelu od Pravnog odeljenja Zajednice da posetimo sud za prekršaje. To je bilo u vreme Diplesija, kada je progonstvo Jehovinih svedoka bilo naročito jako. Svake nedelje sam više dana provodio u četiri različita suda pomažući našoj braći. Bila su to uzbudljiva vremena koja su nam jačala veru.

Nakon kongresa u Klivlandu 1946, dodeljeno mi je da služim kao pokrajinski i oblasni nadglednik, što je služba u kojoj smo supruga i ja putovali s jedne obale Kanade na drugu. Stvari su se brzo odvijale. Godine 1948. pozvani smo u 11. razred Biblijske škole Gilead Watchtowera. Pored dvojice instruktora, braće Alberta Šrodera i Maksvela Frenda, u našem razredu od 108 studenata bilo je 40 pomazanika. Pored toliko mnogo dugogodišnjih Jehovinih slugu, to je zaista bilo vredno i nagradonosno iskustvo!

Jednog dana nas je posetio brat Nor iz Bruklina. U svom govoru je uputio poziv za 25 dobrovoljaca koji bi učili japanski jezik. Prijavilo se svih 108! Ostalo je na predsedniku da izabere ko će to biti. Mislim da je Jehova vodio taj izbor jer je sve ispalo jako dobro. Mnogi od 25 izabranih koji su imali prednost da započnu delo u Japanu, još uvek su na svojim dodelama — ostareli, ali još uvek tamo. Neki su, poput Lojda i Melbe Bari, otišli na druge dodele. Lojd je bio član Vodećeg tela sve do svoje smrti prošle godine. Mi se radujemo sa svima njima zbog nagrade koju Jehova daje svojim slugama.

Došao je dan uručivanja diploma i dobili smo da idemo na Jamajku. Međutim, zbog odgođenih sudskih rokova u Kvibeku, rečeno nam je da se vratimo u Kanadu.

Mnogo više muzike!

Iako sam zbog pionirske službe napustio muziku, izgleda da muzika nije napustila mene. Naredne godine su predsednik Zajednice Natan Nor i njegov sekretar Milton Henšel došli u salu Mejpl Lif Gardens u Torontu. Svi su bili oduševljeni javnim predavanjem brata Nora pod naslovom „Kasnije nego što misliš!“ Tada sam prvi put bio pozvan da se brinem o kongresnom orkestru. Obradili smo u trodelnom taktu neke popularne pesme iz Pesmarice za službu Kraljevstva (1944). Braći se izgleda dopalo. Nakon završetka programa u subotu, probali smo planirani deo programa za nedelju. Uhvatio sam letimičan pogled brata Henšela koji je prelazio salu u našem pravcu i zaustavio sam orkestar da bih mu prišao i pozdravio ga. On je upitao: „Koliko muzičara imaš ovde u svom orkestru?“ „Oko 35 kad su svi tu“, odgovorio sam. „E, pa, u Njujorku ćeš ih narednog leta imati duplo više“, odgovorio je.

Međutim, pre nego što je to leto došlo, pozvan sam u Bruklin. Ejlin zbog okolnosti nije mogla odmah da pođe sa mnom. Nova zgrada u Kolumbija Hajtsu 124 još nije bila završena i ja sam noćivao u staroj zgradi, u jednoj maloj sobi u kojoj su bila dva pomazanika — ostareli brat Pejn i Karl Klajn, kog sam tada prvi put upoznao. Da li je bilo pretesno? Da. Pa ipak, veoma lepo smo se slagali. Ova starija braća su bila strpljiva i postojana. Ja sam se samo trudio da im ne stojim na putu! To je bila dobra pouka o tome šta Božji duh može da postigne. Poznanstvo i rad s bratom Klajnom donelo mi je tako velike blagoslove! Uvek je bio dobar i spreman da pomogne. Dobro smo sarađivali i bili smo bliski prijatelji više od 50 godina.

Bila mi je prednost da 1950, 1953, 1955. i 1958, pomažem oko muzike na kongresima na stadionu Jenki, kao i da na kongresu održanom 1963. na stadionu Rouz Boul u Pasadeni (Kalifornija) delim odgovornosti u orkestru s Alom Kavlinom. Za vreme kongresa na stadionu Jenki 1953, u nedelju je pre javnog predavanja održan jedan muzički program. Erih Frost je predstavio Edit Šimionik (kasnije Vajgant), sopran, koja je pevala njegovu kompoziciju „Napred Svedoci“ uz našu orkestarsku pratnju. Onda smo bili oduševljeni kada smo prvi put čuli bogate i prelepe glasove naše afričke braće i sestara. Misionar  Hari Arnot je na naše zadovoljstvo doneo jednu lepu kasetu iz Severne Rodezije (sada Zambije). Zvuk je ispunjavao ceo stadion.

Snimanje pesmarice 1966.

Da li se sećaš crvenkaste pesmarice mekih korica „Pjevajte Jehovi u svojim srcima i slavite ga“? Kada se pisanje približavalo završnoj fazi, brat Nor je rekao: „Napravićemo par snimaka. Želeo bih da okupiš jedan mali orkestar, samo nekoliko violina i nekoliko flauta. Ne želim da iko ’trubi na sve strane‘!“ Dvorana Kraljevstva u Betelu bi bila naš studio, ali je u vezi s njenim korišćenjem postojala jedna bojazan. Šta će biti sa zvukom koji će se odbijati od golih zidova, popločanog patosa i metalnih stolica na sklapanje? Ko bi mogao da nam pomogne da rešimo ove neugodne probleme sa zvukom? Neko je preporučio: „Tomi Mičel! On radi za Mrežu studija ABC.“ Stupili smo u vezu s bratom Mičelom kome je bilo drago da pomogne.

Došlo je i prvo subotnje jutro za snimanje, i dok su se muzičari predstavljali, jedan brat je nosio kofer s trombonom. Setio sam se upozorenja brata Nora: „Ne želim da iko ’trubi na sve strane‘!“ Šta ću sad? Gledao sam dok je brat vadio svoj trombon iz kutije, namestio povlačak i počeo da se zagreva. Bio je to brat Tom Mičel i prvih nekoliko tonova bili su prelepi. Njegov trombon je zvučao poput violine! Pomislio sam: ’Ovaj brat mora ostati!‘ Brat Nor nikada nije prigovorio.

Taj orkestar je bio grupa dobrih muzičara koji su ujedno bili i braća i sestre puni ljubavi. Nije bilo nikakvih „primadona“! Snimanje je bilo naporno, ali se niko nije žalio. Nakon završetka posla bilo je suza i proizašla su snažna drugarstva. Svi smo uživali u toj prednosti i, zahvaljujući Jehovi, obavili posao.

Dodatne vredne prednosti

Nakon toliko godina i dalje sam u punovremenoj službi. Dvadeset osam godina sam proveo na dodelama pokrajinskog i oblasnog nadglednika — i na svakoj sam uživao. Nakon toga sam pet godina upravljao Kongresnom dvoranom Norval u Ontariju. Zbog pokrajinskih sastanaka svakog vikenda, kao i oblasnih kongresa na stranim jezicima, Ejlin i ja smo imali pune ruke posla. Ovu Kongresnu dvoranu su 1979/80. koristili arhitekte i inženjeri dok su izrađivali planove za buduću podružnicu Zajednice u Halton Hilsu. Nakon posla u Kongresnoj dvorani, od 1982. do 1984. bili smo na dodeli u Bruklinu gde smo se bavili muzikom.

Moja draga supruga je preminula 17. juna 1994, samo sedam dana posle naše 59. godišnjice braka. Napunili smo 51 godinu naše zajedničke pionirske službe.

Dok razmišljam o svojim mnogobrojnim životnim iskustvima, razmišljam o tome kako je Biblija bila veoma dragocen vodič. Ponekad koristim Ejlinin lični primerak Biblije i uživam u zapažanju onoga što ju je taklo u srce — a to su celi stihovi, specifični izrazi i reči koje je podvlačila. I ja poput Ejlin imam stihove koji mi posebno znače. Jedan odlomak je iz 137. Psalma koji iznosi ovu divnu molitvu Jehovi: „Neka nikada više ne sviram harfu, ako te zaboravim, Jerusalime! Neka nikada više ne zapevam ako te zaboravim, ako o tebi ne razmišljam kao o svojoj najvećoj radosti!“ (Psalam 137:5, 6, Today’s English Version). Iako volim muziku, moja najveća radost proističe iz lojalne službe Jehovi koji me je nagradio ispunjenim i zadovoljnim životom.

[Fusnota]

[Slika na 28. strani]

S Ejlin 1947.

[Slika na 30. strani]

Na jednom od prvih snimanja