Nismo sami kad nam je vera na ispitu

Viki je bila dražesna beba; zdrava, slatka i puna života. Da, kada se rodila u proleće 1993, našoj sreći nije bilo kraja. Divno smo živeli u jednoj varošici na jugu Švedske.

MEĐUTIM, kad je imala godinu i po dana, naš svet kao da je počeo da se ruši. Neko vreme Viki nije bila dobro, pa smo je zato odveli u bolnicu. Nikada nećemo zaboraviti trenutak kada je doktor rekao da nam ćerka boluje od akutne limfoblastične leukemije, oblika dečjeg raka koji zahvata bela krvna zrnca.

Bilo nam je teško da shvatimo da je tako opaka bolest napala našu malu devojčicu. Upravo je počela da biva svesna sveta oko sebe, a sada je mogla da umre. Pokušavajući da nas uteši, doktor je rekao da se može primeniti prilično uspešno lečenje koje podrazumeva hemoterapiju i nekoliko transfuzija krvi. To je bio naš sledeći udarac.

Naša vera na ispitu

Naravno da smo voleli našu ćerku i želeli smo najbolju medicinsku negu za nju. Pa ipak, transfuzije krvi nisu dolazile u obzir. Čvrsto smo verovali Božjoj Reči Bibliji koja jasno navodi da hrišćani moraju da se ’uzdržavaju od krvi‘ (Dela apostolska 15:28, 29). Takođe smo znali da su transfuzije krvi same po sebi rizične. Hiljade njih su se preko transfuzije zarazili bolestima i umrli. Jedina alternativa je bila visokokvalitetno lečenje bez transfuzija krvi. U ovom pogledu je naša borba za veru tek počinjala.

Šta da uradimo? Stupili smo u vezu sa Službom za bolničke informacije u  Švedskoj podružnici Jehovinih svedoka i zamolili za pomoć. a Smesta su bolnicama po Evropi poslani faksovi u potrazi za bolnicom i doktorom koji bi bili spremni da primene hemoterapiju bez transfuzija krvi. Revnost i ljubav koju su pokazala naša hrišćanska braća trudeći se da nam pomognu pružala nam je mnogo snage. Nismo ostali sami u našoj borbi za veru.

Za nekoliko sati pronađeni su bolnica i doktor u Homburgu/Saru u Nemačkoj. Stvari su tako organizovane da sutradan poletimo da bi Viki bila pregledana. Kad smo stigli, tamo su nas dočekala naša hrišćanska braća iz lokalne skupštine Jehovinih svedoka u Homburgu, kao i neki naši rođaci. Tu je bio i predstavnik Odbora za odnose s bolnicama koji nas je srdačno dočekao. On nas je dopratio do bolnice i pružio nam svu moguću podršku. Bili smo utešeni što i u nekoj stranoj zemlji imamo duhovnu braću koja nas podržavaju.

Nadalje smo se utešili kad smo u bolnici upoznali dr Grafa. Bio je pun razumevanja i uverio nas je da će učiniti sve što je moguće kako bi Viki lečio bez transfuzija krvi. Čak i ako njen hemoglobin padne na 50 g/l on će biti spreman da nastavi s lečenjem bez transfuzija krvi. Takođe je rekao da rana dijagnoza i to što je Viki brzo donesena pružaju dobre šanse za uspešno lečenje. Priznao je da će to biti prvi put da u slučaju kao što je njen primenjuje hemoterapiju bez transfuzija krvi. Bili smo mu veoma zahvalni i divili smo mu se zbog hrabrosti i odlučnosti da nam pomogne.

Novčani problemi

A sada je pitanje bilo: kako ćemo platiti lečenje za Viki? Zanemeli smo kada nam je rečeno da bi dve godine lečenja koštalo oko 150 000 nemačkih maraka. Nismo imali ni približno toliko novca, a bilo je nužno odmah započeti lečenje. Budući da smo otišli iz Švedske na lečenje u Nemačku, nismo mogli da koristimo nikakvo zdravstveno osiguranje. Tako smo se našli ovde s veoma bolesnom malom devojčicom i medicinskim stručnjacima spremnim da pomognu, ali bez dovoljno novca.

Bolnica nam je izišla u susret i rekla da će lečenje odmah započeti ukoliko sada platimo 20 000 maraka i potpišemo garanciju da ćemo isplatiti ostatak. Imali smo nešto ušteđevine i uz ljubaznu pomoć prijatelja i rođaka, mogli smo platiti 20 000 maraka — ali šta ćemo za ostatak?

Još jednom smo podsećeni da nismo sami u našoj borbi za veru. Jedan duhovni brat, nama tada nepoznat, bio je spreman da preuzme odgovornost za pokriće. Međutim, nismo morali da upotrebimo njegovu velikodušnu ponudu, budući da smo se uspeli snaći na drugi način.

Stručnost na delu

Hemoterapija je započeta. Prolazili su dani i nedelje. Katkad je bilo veoma teško i naporno, i našoj maloj devojčici i nama. S druge strane, bili smo izuzetno srećni i zahvalni svaki put kad bi pokazivala znake poboljšanja. Hemoterapija je trajala osam meseci. Najniži nivo hemoglobina kod Viki bio je 60 g/l, ali se dr Graf držao svog obećanja.

Prošlo je više od šest godina i poslednja analiza tečnosti iz kičme pokazala je da nema tragova leukemije. Sada je ona srećna devojčica bez ikakvih znakova ove bolesti. Da, pravo je čudo to što se Viki u potpunosti oporavila.  Svesni smo da mnoga deca sa istom bolešću umru uprkos hemoterapiji i transfuzijama krvi.

Naša borba za veru je bila pobedonosna, ali ne bi bila bez pomoći naših rođaka, hrišćanske braće i sestara i medicinskih stručnjaka. Služba za bolničke informacije nam je pružala punu podršku 24 časa dnevno. Dr Graf i njegove kolege upotrebili su svoje umeće kako bi Viki pomogli da se oporavi. Zbog svega toga smo im veoma zahvalni.

Naša vera je ojačana

Međutim, najviše smo zahvalni našem Bogu Jehovi za njegovu brigu punu ljubavi i snagu koju smo dobijali preko njegove Reči Biblije. Kad se osvrnemo, shvatamo koliko smo puno naučili i koliko je ovo teško životno iskustvo ojačalo našu veru.

Sada iz sveg srca želimo da zadržimo blizak odnos s Jehovom Bogom i da svoju ćerku poučavamo vrednosti življenja u skladu s njegovim zahtevima. Da, želimo da joj pružimo dobro duhovno nasleđe za večni život u predstojećem Raju ovde na zemlji. (Priloženo)

[Fusnota]