Stojte potpuni i s čvrstim uverenjem

Kongresi — radosna potvrda našeg bratstva

PEDESETOGODIŠNJI Džozef F. Raterford, narušenog zdravlja usled skoro godinu dana nepravednog zatvora, srećno služi kao nosač u hotelu. On energično raznosi kofere i vodi suhrišćane do njihovih hotelskih soba. Dvojica bivših suzatvorenika s kojima je delio ćeliju — takođe Istraživači Biblije — dodeljuju sobe velikoj gomili koja čeka na smeštaj. Bili su aktivni sve do kasno posle ponoći. Sve ih obuzima zarazan duh uzbuđenja. Kojim povodom?

Godina je 1919, a Istraživači Biblije (danas poznati kao Jehovini svedoci) oporavljaju se od perioda žestokog progonstva. Da bi ojačali svoje redove, održavaju kongres od 1. do 8. septembra 1919. u Sidar Pointu u Ohaju (SAD). Na poslednjem danu kongresa, uzbuđeno mnoštvo od 7 000 ljudi pažljivo sluša kako brat Raterford ohrabruje sve prisutne na kongresu, rečima: „Vi ste izaslanici Kralja nad kraljevima i Gospodara nad gospodarima, koji objavljuju ljudima... slavno kraljevstvo našeg Gospoda.“

Kod Jehovinog naroda kongresi datiraju čak iz vremena drevnog Izraela (Izlazak 23:14-17; Luka 2:41-43). Takvi skupovi su bili radosne prilike, pomagale su svim prisutnima da ostanu usredsređeni na Božju Reč. Slično tome, kongresi Jehovinih svedoka u savremeno doba usredsređuju se na duhovne interese. Iskrenim posmatračima takvi radosni skupovi pružaju nepobitan dokaz da su Svedoci ujedinjeni snažnim vezama hrišćanskog bratstva.

Napori da se prisustvuje

Savremeni hrišćani shvataju da su njihovi kongresi vreme duhovnog osveženja i poučavanja iz Božje Reči. Oni smatraju ove velike skupove neophodnim sredstvom koje im pomaže da ’stoje potpuni i s čvrstim uverenjem s obzirom na svu Božju volju‘ (Kološanima 4:12). Stoga, Svedoci celim srcem podupiru ove skupove, ulažući velike napore da bi prisustvovali.

Za neke i samo prisustvovanje takvim kongresima zahteva iskazivanje vere i savladavanje ogromnih prepreka. Na primer, osmotri jednu stariju Svedokinju iz Austrije. Iako ima dijabetes i treba svakodnevno da prima insulin, ona vodi računa o tome da prisustvuje svakom danu oblasnog kongresa u svojoj zemlji. U Indiji, jedna velika porodica Svedoka živi u krajnjoj nemaštini i skoro da im je nemoguće da prisustvuju kongresu. Jedan član porodice je pružio pomoć. „Pošto nisam želela da propustim ovaj događaj“, kaže ona, „prodala sam svoje zlatne minđuše da bih finansirala put. Vredelo je žrtvovati se pošto su druženje i iskustva ojačali našu veru.“

U Papua-Novoj Gvineji, grupa nekrštenih, zainteresovanih ljudi bila je odlučna da bude na oblasnom kongresu u glavnom gradu. Oni su prišli čoveku u svom selu koji je imao neko motorno vozilo i pitali ga koliko bi koštalo da ih odveze na kongres. Pošto je zatražena svota novca bila veća od one koju su imali, dogovorili su se da rade kod tog čoveka; da mu preprave kuhinju. Tako su mogli da dođu na oblasni kongres i izvuku koristi iz prisustvovanja celom programu.

 Kada se uzme u obzir namera Jehovinih svedoka da prisustvuju kongresima, razdaljina ne predstavlja neki nepremostivi problem. Da bi prisustvovao kongresu u Lilu (Francuska), godine 1978, jedan mladi delegat je za šest dana biciklom doputovao iz Poljske, prešavši 1 200 kilometara. Tokom leta 1997, dva Svedoka iz Mongolije prevalila su put od 1 200 kilometara da bi prisustvovali hrišćanskom skupu u Irkutsku (Rusija).

Pravo bratstvo na delu

Jedinstvo i bratstvo koje Svedoci pokazuju na svojim kongresima jasno je vidljivo za nepristrane posmatrače. Mnogi su impresionirani time što ne postoji pristranost među kongresnim delegatima i što iskrena srdačnost postoji čak i među onima koji su se prvi put u životu sreli.

Tokom jednog skorašnjeg međunarodnog kongresa u Australiji, jedan turistički vodič koji se pridružio kongresnim delegatima koji su došli u posetu na nedelju dana, želeo je da ostane malo duže s njima kako bi uživao u njihovom društvu. Impresioniran njihovom ljubavlju i jedinstvom, on nije mogao da veruje da se tako dobro slažu, pošto su većina njih bili stranci. Kada je došlo vreme da ode, zamolio ih je za malo pažnje. Oslovljavajući ih sa „braćo i sestre“, počeo je da im zahvaljuje ali nije mogao da dovrši jer su ga savladala osećanja i navrle suze.

Godine 1997, na Šri Lanki na jednom velikom stadionu održan je prvi oblasni kongres na tri jezika. Celi program je bio iznesen na engleskom, sinhaleškom i tamilskom. U svetu u kojem su sve veće napetosti usled etničke netrpeljivosti, ovakva okupljanja grupa koje govore tri različita jezika ne prolaze nezapaženo. Jedan policajac je upitao jednog brata: „Ko vodi ovaj kongres: Sinhalezi, Tamilci ili Englezi?“ „Nijedna grupa ne vodi kongres“, odgovorio je brat. „Svi mi to zajedno radimo.“ Policajac je svojom reakcijom pokazao nevericu. Kada su se sve tri jezičke grupe udružile radi zaključne molitve, stadionom je odjeknulo gromoglasno „Amin“, a delegati su počeli spontano da aplaudiraju. Skoro da su svi u publici plakali. Da, kongresi su zaista radosne potvrde našeg bratstva (Psalam 133:1). a

[Fusnota]