Životna priča

Jehova pruža ’snagu koja nadilazi uobičajenu‘

ISPRIČALA HELEN MARKS

Bio je sparan letnji dan, 1986. godine. Jedino sam ja čekala na carini koja je ličila na šupu na jednom od najtiših evropskih aerodroma. Bilo je to u Tirani, glavnom gradu Albanije, koja je sebe proglasila „prvom ateističkom zemljom u svetu“.

S POMEŠANIM osećanjima nesigurnosti i uznemirenosti, posmatrala sam kako jedan naoružani službenik počinje da pretražuje po mom prtljagu. Da sam učinila ili rekla nešto zbog čega bi im bila sumnjiva, to bi za mene moglo značiti isterivanje iz zemlje, a za ljude koji su me tamo čekali zatvor ili radni logor. Na svu sreću, uspela sam da podstaknem tog službenika da bude malo ljubazniji ponudivši mu žvakaće gume i keks. Ali kako sam se ja, žena s preko 60 godina, našla u ovoj situaciji? Zašto bih se lišila mirnog života i dovela sebe u opasnost pokušavajući da unapređujem interese Kraljevstva u jednom od poslednjih uporišta marksizma i lenjinizma?

Bolešljiva devojčica puna pitanja

Dve godine nakon mog rođenja u Ierapetri na Kritu 1920, moj otac je umro od upale pluća. Majka je bila siromašna i nepismena. Bila sam najmlađe dete od nas četvoro i pošto sam preležala žuticu, bila sam bleda i bolešljiva. Komšije su savetovale majku da svoju pažnju i ograničena sredstva posveti preostaloj zdravoj deci, a da mene pusti da umrem. Srećna sam što nije poslušala njihov savet.

 Da bi zasigurala da će očeva duša počivati na nebu, majka je često odlazila na groblje, obično plaćajući službu pravoslavnog sveštenika. Ta služba, međutim, nije bila jeftina! Još uvek se sećam jednog jezivo hladnog božićnog dana kada se vratila kući s groblja vukući me pored sebe. Upravo smo dali i poslednju paru svešteniku. Nakon što je skuvala nešto zeleniša za nas decu povukla se u drugu sobu, praznog stomaka i obraza mokrih od očajničkog plača. Nakon izvesnog vremena, prikupila sam hrabrost i otišla kod sveštenika da ga pitam zašto je otac umro i zašto moja siromašna majka mora da plaća svešteniku. Posramljeno je prošaptao: „Bog ga je uzeo. Tako ti je to. Prežalićete.“

Bilo mi je teško da povežem njegov odgovor sa Gospodovom molitvom koju sam naučila u školi. Još uvek se sećam njenih divnih i značajnih uvodnih reči: „Oče naš, koji si na nebesima, neka se sveti ime tvoje. Neka dođe kraljevstvo tvoje. Neka bude volja tvoja, kako na nebu tako i na zemlji“ (Matej 6:9, 10). Ako je Bog nameravao da se njegova volja vrši na zemlji, zašto moramo tako puno da patimo?

Skoro da sam dobila odgovor na to pitanje kada je 1929. Emanuel Lionudakis, punovremeni propovednik Jehovinih svedoka posetio naš dom. a Kada ga je majka pitala šta želi, on nije rekao ni reč samo joj je pružio karticu sa svedočanstvom. Dala ju je meni da pročitam. Pošto sam imala samo devet godina, malo toga sam razumela. Pomislivši da je posetilac koji je propovedao nem, majka je odgovorila: „Jadniče! Ti ne možeš da pričaš, a ja ne umem da čitam.“ Zatim mu je ljubazno pokazala izlazna vrata.

Nekoliko godina kasnije sam pronašla odgovor. Moj brat Imanuel Paterakis je dobio od tog istog punovremenog sluge brošuru Gde su mrtvi? koju su objavili Jehovini svedoci. b Dok sam je čitala laknulo mi je kada sam saznala da mog oca nije uzeo Bog. Shvatila sam da je smrt posledica ljudske nesavršenosti i da mog oca očekuje uskrsenje u život na rajskoj zemlji.

„Ova knjiga te je uništila!“

Biblijska istina nam je otvorila oči. Pronašli smo jednu staru Bibliju koja je pripadala ocu i počeli smo da je proučavamo, često uz svetlost sveće pored ognjišta. Pošto sam bila jedina devojka među onima koji su se interesovali za Bibliju, nisam bila uključena u aktivnosti male lokalne grupe Svedoka. Neko vreme sam ozbiljno mislila — premda pogrešno— da je ta religija samo za muškarce.

Oduševljenje moga brata za službu propovedanja podsticalo je i mene. Ne zadugo i policija je počela da se interesuje za našu porodicu, redovno nam je dolazila u posetu u bilo koje doba dana ili noći tražeći Imanuela i literaturu. Još uvek mi je sveže u sećanju kako je sveštenik došao da nas ubeđuje da se vratimo u crkvu. Kada mu je Imanuel pokazao iz Biblije da je Božje ime Jehova, sveštenik je zgrabio Bibliju, preteći mahao pred mojim bratom i vikao: „Ova knjiga te je uništila!“

Godine 1940, Imanuel je zbog toga što je odbio da služi vojsku uhapšen i poslat na albanski front. Izgubili smo kontakt s njim i mislili smo da je mrtav. Međutim, dve godine kasnije neočekivano smo od njega dobili pismo koje je poslao iz zatvora. Bio je živ i bio je dobro! Jedan od stihova koje je naveo u tom pismu otada se neizbrisivo urezao u moj um: „Jer oči Jehove gledaju po svoj zemlji da bi pokazao silu svoju prema onima kojima je srce celo prema njemu“ (2. Letopisa 16:9). Kako nam je samo trebalo takvo ohrabrenje!

Imanuel je mogao iz zatvora da zamoli neku braću da me posete. Odmah su učinjene pripreme za tajno održavanje hrišćanskih  sastanaka u kući na jednoj farmi izvan grada. Nismo ni znali da smo bili pod prismotrom! Jedne nedelje, opkolili su nas naoružani policajci. Strpali su nas u neki kamion bez cerade i paradirali s nama kroz grad. Još uvek se sećam kako su nam se ljudi rugali i ismejavali nas, ali Jehova nam je preko svoga duha dao unutrašnji mir.

Odveli su nas u drugi grad, gde su nas stavili u neke užasno mračne i prljave ćelije. Toalet u mojoj ćeliji je bila jedna kofa koja je pražnjena jednom dnevno. Bila sam osuđena na osam meseci zatvora zato što su smatrali da sam „učitelj“ grupe. Međutim, brat koji je takođe bio zatvoren tamo dogovorio se sa svojim advokatom da preuzme naš slučaj, i on je uspeo da nas oslobodi.

Novi život

Kada je Imanuel oslobođen iz zatvora počeo je da posećuje skupštine u Atini kao pokrajinski nadglednik. Ja sam se preselila tamo 1947. Napokon sam bila s jednom velikom grupom Svedoka — ne samo muškaraca, već i žena i dece. Najzad sam u julu 1947. simbolizovala svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi. Oduvek sam sanjala o tome da postanem misionar te sam počela da pohađam večernju školu za učenje engleskog jezika. Godine 1950. postala sam pionir. Majka je došla da živi sa mnom i ona je takođe prigrlila biblijsku istinu. Ostala je Jehovin svedok sve do svoje smrti, 34 godine kasnije.

Te iste godine sam upoznala Džona Marksa (Markopulosa), veoma poštovanog, duhovno zrelog muškarca iz Sjedinjenih Država. Džon je rođen u južnoj Albaniji, i nakon što se doselio u Sjedinjene Države postao je Jehovin svedok. Godine 1950. došao je u Grčku da bi pokušao da dobije vizu za Albaniju — tada zatvorenu zemlju pod najstrožim oblikom komunizma. Iako Džon nije video svoju porodicu još od 1936, nije mu bilo dozvoljeno da uđe u Albaniju. Dirnula me je njegova gorljiva revnost u službi za Jehovu i njegova duboka ljubav prema bratstvu. Venčali smo se 3. aprila 1953. Zatim sam otišla s njim u naš novi dom u Nju Džersiju (SAD).

Da bismo se izdržavali u punovremenoj službi, Džon i ja smo obavljali jedan posao na obali Nju Džersija; pripremali  smo doručak za ribare. Radili smo samo tokom letnjih meseci, od zore pa do 9.00. Zbog toga što smo vodili jednostavan život i što smo se usredsređivali na duhovne aktivnosti, mogli smo provoditi najveći deo vremena u delu propovedanja. Tokom godina, bili smo zamoljeni da se selimo u različite gradove gde je bila velika potreba za objaviteljima. Tamo smo uz Jehovinu podršku pomagali zainteresovanim osobama, osnivali skupštine i pomagali u izgradnji Dvorana Kraljevstva.

Pomaganje našoj braći u nevolji

Međutim, uskoro nam je u izgledu stajalo nešto uzbudljivo. Odgovorna braća su želela da uspostave komunikaciju sa suhrišćanima koji su živeli u balkanskim zemljama gde je naše delo bilo pod zabranom. Godinama su Jehovini svedoci u tim zemljama bili odsečeni od međunarodnog bratstva, dobijali su malo ili nimalo duhovne hrane i suočavali su se sa okrutnim progonstvom. Većina njih je bila pod stalnom prismotrom, a mnogi su bili u zatvoru ili u radnim logorima. Bile su im hitno potrebne biblijske publikacije, vođstvo i ohrabrenje. Na primer, jedna šifrovana poruka koju smo primili iz Albanije glasila je: „Molite se Gospodu za nas. Konfiskuju nam literaturu po kućama. Ne daju nam da proučavamo. Tri osobe su pritvorene.“

Tako smo novembra 1960. započeli šestomesečno putovanje kako bismo posetili neke od tih zemalja. Bilo je očigledno da će nam biti potrebna „snaga koja nadilazi uobičajenu“, hrabrost od Boga, odvažnost  i domišljatost da bismo izvršili naš zadatak (2. Korinćanima 4:7). Naše prvo odredište je bila Albanija. Kupili smo kola u Parizu i krenuli. Kada smo stigli u Rim, samo je Džon mogao da dobije vizu za Albaniju. Ja sam morala da produžim za Atinu i da ga čekam.

Džon je ušao u Albaniju krajem februara 1961. i ostao je tamo sve do kraja marta. U Tirani je lično upoznao 30 braće. Kako su samo bili ushićeni kada su dobili preko potrebnu literaturu i ohrabrenje! Nije ih niko izvan zemlje mogao posetiti 24 godine.

Džona je dirnula besprekornost i istrajnost te braće. Saznao je da su mnogi izgubili posao i bili pritvoreni zbog toga što nisu učestvovali u aktivnostima te komunističke države. Naročito je bio ganut kada su mu dva brata stara oko 80 godina dala prilog od približno 100 američkih dolara za delo propovedanja. Godinama su štedeli od svojih bednih penzija.

Zadnji dan Džonovog boravka u Albaniji bio je 30. mart 1961 — datum Memorijala Hristove smrti. Džon je održao govor za Memorijal na kom je bilo prisutno 37 osoba. Na kraju govora braća su brzo izvela Džona na zadnja vrata i odvezla ga do lučkog grada Drača gde se ukrcao na turski trgovački brod koji je plovio za Pirej u Grčkoj.

Bila sam srećna kada sam videla da se vratio živ i zdrav. Sada smo se mogli uputiti na ostatak našeg rizičnog putovanja. Put nas je vodio kroz još tri balkanske zemlje gde je naše delo bilo zabranjeno — što je bio opasan poduhvat, pošto smo nosili biblijsku literaturu, pisaću mašinu i drugu opremu. Imali smo tu veliku prednost da upoznamo neku izuzetno lojalnu braću i sestre koji su bili spremni da rizikuju svoj posao, slobodu, pa čak i život radi Jehove. Njihova revnost i iskrena ljubav bile su izvor motivacije. Takođe je na nas ostavila dubok utisak činjenica da Jehova pruža ’snagu koja nadilazi uobičajenu‘.

Nakon uspešno završenog putovanja vratili smo se u Sjedinjene Države. U godinama koje su usledile, i dalje smo na različite načine nastojali da šaljemo literaturu u Albaniju i da primamo izveštaje o aktivnosti naše braće.

Često na putovanjima, u opasnostima

Godine su prošle, i nakon što je Džon umro 1981. kada je imao 76 godina, ostala sam sama. Moja sestričina, Evangelija i njen suprug Jorgos Orfanidis ljubazno su me primili kod sebe i otada mi pružaju dragocenu emocionalnu i praktičnu podršku. I oni sami su iskusili Jehovinu podršku dok su služili pod zabranom u Sudanu. c

Jednoga dana, trebalo je ponovo pokušati da se stupi u kontakt s našom braćom u Albaniji. Pošto je rodbina moga supruga živela tamo, braća su me pitala da li bih ja želela da otputujem u tu zemlju. Naravno da sam želela!

Nakon meseci upornog truda, u maju 1986. dobila sam vizu od albanske ambasade u Atini. Članovi diplomatskog osoblja su me ozbiljno upozorili da ukoliko nešto ne bude u redu ne očekujem nikakvu pomoć izvana. Kada sam prišla službeniku u turističkoj agenciji da kupim avionske karte za Albaniju, on se zaprepastio. Ne dozvoljavajući strahu da me zaustavi, ubrzo sam se ukrcala u jedini avion koji je jednom nedeljno išao iz Atine za Tiranu. Samo tri veoma stara Albanca su bila u istom avionu; bili su u Grčkoj iz medicinskih razloga.

Čim se avion spustio, sprovedena sam do jedne prazne šupe koja je služila kao carina. Brat i sestra od mog supruga, iako nisu Jehovini svedoci, bili su spremni da mi pomognu da uspostavim kontakt s nekolicinom lokalne braće. Po zakonu, oni su morali da obaveste poglavara zajednice o mom dolasku. Zbog toga me je policija  pomno pratila. Zato su mi moji rođaci preporučili da ostanem kod njih u kući dok oni ne pronađu dva brata koja su živela u Tirani i ne dovedu ih kod mene.

U to vreme je u celoj Albaniji bilo devetoro predane braće za koje se znalo. Godine zabrane, progonstva i stroge prismotre učinili su da braća budu veoma oprezna. Duboke bore su bile izrazite na njihovim licima. Nakon što sam zadobila poverenje ova dva brata, njihovo prvo pitanje je bilo: „Gde su Kule stražare?“ Godinama su imali samo dve starije knjige — čak ni Bibliju nisu imali.

Potanko su pričali o okrutnom postupanju tog režima prema njima. Spomenuli su slučaj jednog dragog brata koji je bio odlučan da ostane politički neutralan u predstojećim izborima. Pošto je država kontrolisala sve, to je značilo da njegova porodica ne bi primala hranu koja im je sledovala. Sva njegova deca koja su već bila u braku i njihove porodice bile bi poslate u zatvor iako nisu imali ništa s njegovim religioznim uverenjima. Pričalo se da su tog brata, iz straha, članovi njegove porodice ubili noć uoči glasanja, bacili njegovo telo u bunar i kasnije tvrdili da se uplašio i sam se ubio.

Siromaštvo tih suhrišćana je izazivalo tugu. Pa ipak, kada sam pokušala da svakom od njih dam novčanicu od 20 dolara odbili su rekavši: „Treba nam samo duhovna hrana.“ Ova draga braća su živela decenijama pod totalitarnim režimom koji je uspešno poučavao većinu stanovništva da budu ateisti. Ali njihova vera i odlučnost su bile jake kao i kod Svedoka bilo gde drugde. Jehovina sposobnost da pruži „snagu koja nadilazi uobičajenu“ čak i pod najtežim okolnostima zaista je ostavila snažan utisak na mene kada sam, dve nedelje kasnije, otišla iz Albanije.

Takođe sam imala prednost da ponovo posetim Albaniju 1989. i 1991. Kako je sloboda govora i religije postepeno postajala očiglednija u toj zemlji, broj obožavalaca Jehove se brzo povećavao. Šačica predanih Svedoka, koliko ih je bilo 1986. sada je narasla na više od 2 200 aktivnih objavitelja. Među njima je bila i Melpo, sestra moga muža. Može li biti ikakve sumnje da Jehova nije blagoslovio onu malu vernu grupu?

Uz snagu od Jehove imala sam bogat život

Kad se osvrnem unazad, uverena sam da naš rad — Džonov i moj — nije bio uzaludan. Upotrebili smo našu mladalačku snagu na najkorisniji način. Naša karijera u punovremenoj službi bila je vrednija nego bilo koja druga kojoj smo mogli težiti. Radujem se zbog toga što smo mnogim dragim osobama pomogli da upoznaju biblijsku istinu. Sada u poodmaklim godinama mogu iz sveg srca podstaći mlade da se ’sećaju svog Veličanstvenog Stvoritelja u danima mladosti svoje‘ (Propovednik 12:1).

Iako imam 81 godinu, još uvek mogu da služim kao punovremeni objavitelj dobre vesti. Ustajem rano ujutru i svedočim ljudima na autobuskim stanicama, na parkiralištima, na ulicama, u prodavnicama i u parkovima. Staračke tegobe otežavaju život, ali moja duhovna braća i sestre puni ljubavi — moja velika duhovna porodica — kao i porodica moje sestričine zaista su prava podrška. Iznad svega, naučila sam da je ’snaga koja nadilazi uobičajenu od Boga, a ne od nas‘ (2. Korinćanima 4:7).

[Fusnote]

[Slika na 25. strani]

Gore: sa grupom betelita u Atini 1950; Džon je skroz levo, ja sam u sredini, s moje leve strane je moj brat Imanuel, a s njegove leve strane je naša majka

[Slika na 25. strani]

Levo: sa Džonom 1956. godine na našem poslu na obali Nju Džersija

[Slika na 26. strani]

Oblasni kongres u Tirani (Albanija) 1995. godine

[Slika na 26. strani]

Betel u Tirani (Albanija). Završen 1996. godine

[Slika na 26. strani]

Gore: članak iz jedne „Kule stražare“ iz 1940. koji je tajno preveden na albanski

[Slika na 26. strani]

Sa mojom sestričinom Evangelijom Orfanidis (desno) i njenim suprugom Jorgosom