Pitanja čitalaca

U kojoj meri su ograničenja koja se nalaze u Mojsijevom zakonu, a tiču se braka između rođaka, primenjiva za današnje hrišćane?

Zakon koji je Jehova dao naciji Izrael ne govori baš mnogo o ceremonijama i procedurama oko venčanja. Međutim, on postavlja zabrane u vezi sa izvesnim bračnim odnosima. Na primer, u Levitskoj 18:6-20 nalazimo spisak zabranjenih odnosa koji obuhvata i odnose između ’bliskih rođaka‘ (NW). Ti odlomci prilično detaljno ističu koji rođaci ne smeju da se upuštaju u međusobne polne odnose. Naravno, hrišćani nisu pod Mojsijevim zakonom niti su ograničeni njegovim propisima (Efešanima 2:15; Kološanima 2:14). Pa ipak, to ne znači da hrišćani jednostavno mogu ignorisati tu stvar kada biraju s kim će stupiti u brak. Postoji mnogo razloga za tako nešto.

Pre svega, postoje mnogi svetovni zakoni što se tiče braka između bliskih rođaka, a hrišćani su u osnovi dužni da poštuju zakone zemlje u kojoj žive (Matej 22:21; Rimljanima 13:1). Naravno, takvi zakoni se razlikuju od zemlje do zemlje. Većina današnjih zakona takve vrste temelji se uglavnom na genetskim razmatranjima. Poznata je činjenica da brak između bliskih rođaka najverovatnije izlaže potomstvo genetskim nedostacima i oboljenjima. Iz tog razloga, a i zbog svoje ’podložnosti višim vlastima‘, hrišćani ulaze u brak poštujući lokalne zakone o braku.

Zatim, tu se radi i o tome šta je prihvatljivo, a šta neprihvatljivo u društvu u kome čovek živi. Gotovo svaka kultura ima pravila i običaje koji osuđuju brak između osoba koje su u bliskom krvnom srodstvu, često gledajući na takve zajednice kao na incest, te stoga kao na nešto nedopušteno. Premda se zavisno od kulture veoma razlikuju zabrane u vezi s takvim specifičnim odnosima, „uopšteno govoreći, što je bliža genetska veza između dvoje ljudi to je jača i izraženija zabrana ili odvraćanje od polnih odnosa među njima“, kaže The Encyclopedia Britannica. Dakle, čak i ako se ne radi ni o kakvim rodoskvrnim odnosima, hrišćani neće postupati tako da se uopšte ne obaziru na utvrđene običaje ili na opravdanu osetljivost u društvu, da ne bi osramotili hrišćansku skupštinu niti Božje ime (2. Korinćanima 6:3).

Ne bi trebalo prevideti ni našu od Boga danu savest. Svi ljudi su rođeni sa osećajem za ispravno i neispravno, dobro i loše (Rimljanima 2:15). Njihova savest im govori šta je normalno i pristojno, a šta neprirodno i odvratno, osim ako ta savest nije izopačena ili ako nije otupela od perverznog ponašanja. Jehova je aludirao na tu činjenicu kada je Izraelcima zakonom zabranio brak između bliskih rođaka. U Zakonu čitamo sledeće: „Nećete činiti što se čini u zemlji egipatskoj, u kojoj ste bili, ni što se čini u zemlji Hananskoj, u koju vas vodim: nećete sledovati običaje njihove“ (Levitska 18:3). Hrišćani cene svoju biblijski školovanu savest, i ne dozvoljavaju da bude iskvarena izopačenim osećajem za ispravno i pogrešno koji imaju nacije (Efešanima 4:17-19).

Šta onda možemo zaključiti? Iako hrišćani nisu pod Mojsijevim zakonom, njihova savest im jasno govori da je brak između bliskih rođaka, kao i između oca i kćerke, majke i sina, brata i sestre potpuno neprihvatljiv u hrišćanskoj zajednici. a Kako se porodični krug širi, hrišćani shvataju da postoje zakoni i odredbe koji određuju šta je legalan brak, i da postoje merila koja određuju šta je socijalno i kulturno prihvatljivo. To se mora pažljivo razmotriti kako bismo mogli udovoljiti sledećem nalogu iz Pisma: „Neka brak bude častan među svima“ (Jevrejima 13:4).

[Fusnota]