Životna priča

Služiti samopožrtvovano

ISPRIČAO DON RENDEL

Majka mi je umrla 1927. godine kada sam imao samo pet godina. Pa ipak, njena vera je mnogo uticala na moj život. Kako je to bilo moguće?

MAJKA je bila odan član engleske crkve kada se udala za mog oca, koji je bio vojno lice. Bilo je to pre Prvog svetskog rata. Rat je izbio 1914, i majka se upustila u raspravu s njenim sveštenikom zato što je propovedaonicu koristio kao platformu za regrutaciju vojnika. Šta joj je on odgovorio? „Idi kući i ne opterećuj se takvim stvarima!“ Ona nije bila zadovoljna time.

Godine 1917, u jeku rata, majka je otišla da gleda „Foto-dramu stvaranja“. Uverena da je pronašla istinu odmah je napustila crkvu i pridružila se Istraživačima Biblije, kako su se tada zvali Jehovini svedoci. Posećivala je sastanke skupštine u Jovilu, gradu koji je najbliži našem selu Vest Kokeru u engleskoj oblasti Samerset.

Majka i njene tri sestre ubrzo su počele da dele svoju novopronađenu veru s drugima. Stariji članovi skupštine u Jovilu su mi pričali kako su majka i njena sestra Mili biciklima revno delile pomoćno sredstvo za proučavanje Biblije, Studije Pisma po našem ogromnom seoskom području. Nažalost, poslednjih 18 meseci svog života majka je bila vezana za krevet zbog tuberkuloze, za koju u to vreme nije bilo leka.

Samopožrtvovanost na delu

Tetka Mili koja je u to vreme živela s nama, negovala je majku kad se razbolela  i brinula je o meni i mojoj sedmogodišnjoj sestri Džoun. Kada je majka umrla, tetka Mili se odmah ponudila da brine o nama. Otac je, srećan što će mu to olakšati odgovornost, spremno pristao da tetka Mili stalno živi s nama.

Zavoleli smo našu tetku i bili smo srećni što je ostala s nama. Ali zašto je donela takvu odluku? Mnogo godina kasnije, tetka Mili nam je rekla da se osećala obaveznom da gradi na temelju koji je majka postavila — da Džoun i mene poučava biblijskoj istini, jer je bila svesna toga da to otac neće činiti pošto ga religija nije zanimala.

Zatim smo takođe saznali da je tetka Mili donela još jednu veoma ličnu odluku. Da bi adekvatno brinula o nama nikad se nije udala. Kakva samopožrtvovanost! Džoun i ja imamo mnogo razloga da joj budemo duboko zahvalni. Uvek imamo na umu sve čemu nas je poučavala, kao i izuzetan primer koji nam je ostavila.

Vreme odluke

Džoun i ja smo pohađali seosku školu koja je pripadala engleskoj crkvi i tetka Mili je zauzela čvrst stav pred upravnicom škole što se tiče našeg religioznog obrazovanja. Kada su druga deca išla u crkvu mi smo išli kući, a kada je sveštenik dolazio u školu da drži veronauku, mi smo bili izuzeti od toga i učili smo napamet biblijske stihove. To mi je kasnije bilo od koristi jer su mi se ti stihovi neizbrisivo urezali u pamćenje.

Napustio sam školu kada sam imao 14 godina da bih četiri godine radio kao šegrt u jednoj fabrici za pravljenje sireva u našem mestu. Takođe sam naučio da sviram klavir, te su muzika i okretne igre postale moj hobi. Premda je biblijska istina bila ukorenjena u mom srcu još uvek me nije motivisala. Jednoga dana, u martu 1940, jedna starija Svedokinja me je pozvala da idem s njom na jedan veliki skup u Svindonu, koji je udaljen oko 110 kilometara. Javno predavanje je imao Albert D. Šroder, predsedavajući sluga Jehovinih svedoka u Britaniji. Taj skup je bio prekretnica za mene.

Besneo je Drugi svetski rat. Šta da uradim sa svojim životom? Odlučio sam da se vratim u Dvoranu Kraljevstva u Jovilu. Na prvom sastanku na kom sam prisustvovao bilo je uvedeno ulično svedočenje. Uprkos mom ograničenom spoznanju, dobrovoljno sam učestvovao u toj aktivnosti na veliko zaprepašćenje mnogih takozvanih prijatelja koji su me ismevali dok su prolazili pored mene!

U junu 1940. godine krstio sam se u Bristolu. Za mesec dana sam postao opšti pionir — punovremeni jevanđelizator. Kako sam bio srećan kada je malo kasnije i moja sestra simbolizovala svoje predanje krštenjem u vodi!

Pionirenje u vreme rata

Godinu dana nakon početka rata dobio sam poziv za regrutaciju. Pošto sam već bio registrovan u Jovilu kao lice koje odbija da služi vojsku zbog prigovora savesti, trebalo je da izađem na sud u Bristolu. Pionirio sam zajedno s Džonom Vinom u Sinderfordu, (Glasteršir) i posle toga u Haverfordvestu i Karmartenu (Vels). a  Kasnije, na sudskom saslušanju u Karmartenu osuđen sam na tri meseca zatvora u Svonziju, a uz to sam morao da platim i novčanu kaznu od 25 funti — što je bila znatna suma novca u to vreme. Potom sam dobio još tri meseca zatvora jer nisam platio tu novčanu kaznu.

Kada sam treći put bio saslušavan, pitali su me: „Zar ne znaš da Biblija kaže: ’Vratite cezaru cezarevo‘?“ „Da“, odgovorio sam, „Znam za to, ali hteo bih da dovršim taj stih: ’A Bogu Božje.‘ To je ono što ja radim“ (Matej 22:21). Nekoliko nedelja kasnije dobio sam pismo u kom je stajalo da sam oslobođen obaveze služenja vojske.

Početkom 1945. pozvan sam da se pridružim betelskoj porodici u Londonu. Sledeće zime, Natan H. Nor koji je predvodio u organizovanju dela propovedanja širom sveta, i njegov sekretar, Milton G. Henšel posetili su London. Osmorica mlade braće iz Britanije, među kojima sam bio i ja, pozvana su u osmi razred Biblijske škole Gilead Watchtowera da bi se obučavali za misionare.

Misionarske dodele

Dana 23. maja 1946. isplovili smo iz male kornvolske luke Faui „brodom Slobode“ koji je bio iz doba rata. U toj luci je radio kapetan Kolins koji je bio Jehovin svedok, i dok smo napuštali pristanište on je pustio sirenu. Naravno, osećanja su nam svima bila pomešana dok smo gledali kako se udaljavamo od engleske obale. To putovanje preko Atlantika bilo je izuzetno teško, ali 13 dana kasnije bezbedno smo stigli u Sjedinjene Države.

Posetio sam osmodnevni međunarodni teokratski kongres „Radosni narodi“ u Klivlandu (Ohajo), od 4. do 11. avgusta 1946. i to je bio jedan nezaboravan doživljaj. Bilo je prisutno 80 000 delegata, uključujući i 302 delegata iz 32 zemlje. Oduševljenom mnoštvu na tom kongresu objavljeno je izlaženje časopisa Probudite se! b i pomoćnog sredstva za proučavanje Biblije „Neka Bog bude istinit“.

Diplomirali smo u Gileadu 1947. godine i Bil Kopson i ja smo dodeljeni u Egipat. Ali pre nego što smo otišli Ričard Abrahamson iz bruklinskog Betela dobro me je obučio za kancelarijske poslove. Iskrcali smo se u Aleksandriji i ubrzo sam se prilagodio bliskoistočnom načinu života. Međutim, učenje arapskog jezika je bilo izazov, i morao sam da koristim kartice svedočanstva na četiri jezika.

Bil Kopson je ostao tamo sedam godina, ali ja nisam mogao da obnovim vizu posle prve godine boravka, pa sam morao da napustim zemlju. Kad se osvrnem na tu godinu misionarske službe smatram je najproduktivnijom godinom u mom životu. Imao sam prednost da svake nedelje vodim više od 20 kućnih biblijskih studija, a neki od onih koji su tada upoznali istinu još uvek aktivno hvale Jehovu. Iz Egipta sam upućen da idem na Kipar.

 Kipar i Izrael

Počeo sam da učim novi jezik, grčki, i da se upoznajem s lokalnim dijalektom. Malo kasnije, kada je Antoni Siderias zamoljen da pređe u Grčku, dodeljeno mi je da nadgledam delo na Kipru. U to vreme je podružnica na Kipru brinula i za delo u Izraelu, te sam imao prednost da s vremena na vreme, zajedno s drugom braćom, posetim nekoliko Svedoka u toj zemlji.

Kada sam prvi put otputovao u Izrael održali smo jedan mali sastanak u jednom restoranu u Haifi na kom je prisustvovalo oko 50-60 osoba. Podelivši se po nacionalnim grupama, održali smo program na šest jezika! Jednom drugom prilikom bio sam u mogućnosti da prikažem jedan film koji su snimili Jehovini svedoci i da održim javno predavanje o kom su povoljno pisale novine na engleskom jeziku.

U to vreme je bilo oko 100 Svedoka na Kipru i oni su morali da vode tešku borbu za veru. Rulje predvođene sveštenicima Grčke pravoslavne crkve ometale su naše sastanke. Doživeti da me gađaju kamenjem u seoskim područjima za mene je bilo novo iskustvo. Morao sam naučiti da bežim brzo! Nasuprot tom nasilnom protivljenju, ojačalo nas je to što je poslato još misionara na ostrvo. Denis i Mejvis Metjuz zajedno s Džoun Hali i Beril Hejvud pridružili su se meni u Famagusti, dok su Tom i Meri Gulden i Nina Konstanti, Kipranka rođena u Londonu, otišli u Limasol. U isto vreme Bil Kopson je takođe prebačen na Kipar, a kasnije su mu se pridružili Bert i Beril Vejsej.

Prilagođavanje promenjenim okolnostima

Krajem 1957. sam se razboleo i nisam mogao da nastavim s misionarskom službom. Bio sam tužan kada sam odlučio da se vratim u Englesku kako bih se izlečio, ali sam tamo nastavio da pionirim sve do 1960. Moja sestra i njen suprug su me ljubazno smestili kod sebe, ali okolnosti su se promenile. Za Džoun je bilo sve teže i teže. Pored toga što je brinula o svom suprugu i ćerkici, tokom 17 godina koliko sam ja bio odsutan s puno ljubavi je brinula o našem ocu i tetki Mili, koji su već bili stari i slabog zdravlja. Postala je očigledna potreba da oponašam primer samopožrtvovanosti koji mi je pružila tetka, tako da sam ostao sa sestrom sve dok i otac i tetka nisu umrli.

Bilo je lako skrasiti se u Engleskoj, ali posle kratkog predaha, osećao sam obavezu da se vratim na svoju dodelu. Na kraju krajeva, zar Jehovina organizacija nije potrošila mnogo novca na moje obučavanje? Tako sam se 1972. o svom trošku vratio na Kipar da ponovo pionirim.

Natan H. Nor je došao da izvrši pripreme za kongres koji je trebao da se održi sledeće godine. Kada je video da sam se vratio, preporučio je da budem naimenovan za pokrajinskog nadglednika za celo to ostrvo, i tu prednost sam imao četiri godine. Međutim, bila je to zastrašujuća dodela, pošto se  podrazumevalo da većinu vremena pričam grčki.

Vreme nevolje

Živeo sam u selu Karakumi, istočno od Kirenije na severnoj obali Kipra, u kući s Polom Andrejom, Svedokom s Kipra koji je govorio grčki. Kiparska podružnica je bila u Nikoziji, južno od Kirenijskih planina. Početkom juna 1974. bio sam u Nikoziji kada je izvršen državni udar i kada je svrgnut s vlasti predsednik Makarios, i video sam njegovu palatu u plamenu. Kada je postalo bezbedno putovati, brzo sam se vratio u Kireniju gde smo se pripremali za pokrajinski sastanak. Dva dana kasnije čuo sam kako je prva bomba pala na luku i video sam nebo prepuno helikoptera koji su prevozili okupatorske trupe iz Turske.

Pošto sam bio britanski državljanin turski vojnici su me odveli na periferiju Nikozije gde su me ispitivali pripadnici Ujedinjenih nacija koji su kontaktirali s podružnicom. Suočio sam se sa zastrašujućim izazovom, da preko mnogo isprepletenih telefonskih i električnih kablova hodam kroz ničiju zemlju do napuštenih domova s druge strane. Kako sam bio srećan što moja komunikacija s Jehovom Bogom nije mogla biti prekinuta! Molitve su me podržale tokom tog najjezivijeg iskustva u životu.

Izgubio sam svu svoju imovinu, ali sam bio srećan što sam bio bezbedan u podružnici. Međutim, to je kratko trajalo. Za nekoliko dana okupacione snage su preuzele kontrolu nad trećinom severnog dela ostrva. Morali smo napustiti Betel, pa smo otišli u Limasol. Bilo mi je drago što sam tamo mogao da sarađujem sa odborom koji je bio formiran da bi se brinulo za 300 braće koji su bili zahvaćeni tim metežom, od kojih su mnogi izgubili svoj dom.

Daljnje promene dodela

U januaru 1981. Vodeće telo me je zamolilo da pređem u Grčku i pridružim se betelskoj porodici u Atini, ali krajem te godine sam se vratio na Kipar i bio naimenovan za koordinatora Odbora podružnice. Andreas Kondojorgis i njegova žena Maro, Kiprani koji su poslati iz Londona, bili su mi „pomoć koja jača“ (Kološanima 4:11).

Na kraju posete zonskog nadglednika Teodora Džeresa 1984. godine dobio sam pismo od Vodećeg tela u kom je samo stajalo: „Kada brat Džeres završi svoju posetu, voleli bismo da ideš zajedno s njim u Grčku.“ Nije bio naveden nijedan razlog, ali kada smo stigli u Grčku, još jedno pismo od Vodećeg tela pročitano je pred Odborom podružnice i u njemu je stajalo da sam naimenovan za koordinatora Odbora podružnice u toj zemlji.

U to vreme u Grčkoj je počelo da se javlja otpadništvo. Tu su bile i mnoge optužbe za nezakoniti prozelitizam. Svakodnevno bi neko iz Jehovinog naroda bio uhapšen  i izveden pred sud. Kakva je prednost bila upoznati braću i sestre čija je besprekornost tada bila na ispitu! Neki od tih slučajeva su bili saslušani pred Evropskim sudom za ljudska prava, sa zadivljujućim rezultatima koji su dobro uticali na delo propovedanja u Grčkoj. c

Dok sam služio u Grčkoj prisustvovao sam nezaboravnim kongresima u Atini, Solunu i na ostrvima Rodos i Krit. Bile su to četiri radosne, plodonosne godine, ali još jedna promena je bila na pomolu — povratak na Kipar 1988. godine.

Kipar, pa ponovo Grčka

Za vreme moje odsutnosti s Kipra, braća su dobila nove objekte podružnice u Nisu, koji je udaljen nekoliko kilometara od Nikozije, a Keri Barber iz centrale Jehovinih svedoka u Bruklinu održao je govor za posvećenje. Okolnosti na ostrvu su se tada dosta sredile i bio sam srećan što mogu da se vratim — ali to nije dugo potrajalo.

Vodeće telo je odobrilo gradnju novog Betela u Grčkoj, nekoliko kilometara severno od Atine. Pošto govorim i engleski i grčki pozvan sam 1990. godine da se vratim u Grčku i da radim na novom gradilištu kao prevodilac za porodicu međunarodnih slugu koji su radili tamo. Još uvek se sećam kako sam bio radostan kada sam tokom letnjih meseci dolazio u šest sati ujutru i dočekivao stotine braće i sestara iz Grčke koji su dobrovoljno radili s građevinarima! Uvek ću se sećati njihove radosti i revnosti.

Grčki pravoslavni sveštenici i njihove pristalice su pokušavali da uđu na gradilište i da ometaju posao, ali Jehova je uslišio naše molitve i bili smo zaštićeni. Ostao sam na tom gradilištu sve do posvećenja novog betelskog doma koje je bilo 13. aprila 1991.

Podrška mojoj dragoj sestri

Sledeće godine sam otišao u Englesku na odmor i boravio sam kod sestre i zeta. Nažalost, dok sam bio tamo, moj zet je doživeo dva srčana napada i umro. Džoun mi je pružala ogromnu podršku dok sam bio u misionarskoj službi. Skoro da nije prošlo nedelju dana a da mi nije napisala neko ohrabrujuće pismo. Takva pisma su blagoslov za svakog misionara! Ona je sada bila udovica, slabog zdravlja i bila joj je potrebna podrška. Šta je trebalo da uradim?

Džounina ćerka Telma i njen suprug su već brinuli o jednoj vernoj udovici iz njihove skupštine, našoj rođaki koja je bila strašno bolesna. Zato sam nakon što sam se puno molio odlučio da ostanem i brinem o Džoun. Prilagođavanje nije bilo lako, ali sada imam prednost da služim kao starešina u Pen Milu, jednoj od dve skupštine u Jovilu.

Stalno sam u kontaktu putem telefona i pisama s braćom iz inostranstva s kojom sam služio, i zbog toga sam veoma zahvalan. Ako bih ikada izrazio želju da se vratim u Grčku ili na Kipar, znam da bi mi karta za putovanje brzo stigla. Ali sada imam 80 godina i ni moj vid niti zdravlje više nisu kao nekad. Deluje frustrirajuće kada ne mogu da budem aktivan kao nekada, ali godine koje sam proveo u betelskoj službi pomogle su mi da razvijem mnoge navike koje su mi danas od koristi. Primera radi, uvek pre doručka čitam dnevni citat. Takođe sam naučio da se slažem s drugima i da ih volim — što je ključ za uspešnu misionarsku službu.

Kada se osvrnem na skoro 60 predivnih godina provedenih u hvaljenju Jehove, znam da je punovremena služba najveća zaštita i da pruža najbolje obrazovanje. Mogu uvek od sveg srca da ponavljam reči koje je David uputio Jehovi: „Jer si ti odbrana i utočište u dan moje nevolje“ (Psalam 59:17).

[Fusnote]

[Mape na 24. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

GRČKA

Atina

KIPAR

Nikozija

Kirenija

Famagusta

Limasol

[Slika na 21. strani]

Majka 1915. godine

[Slika na 22. strani]

Na krovu bruklinskog Betela 1946. sa ostalom braćom iz osmog razreda Gileada (ja sam četvrti sleva)

[Slika na 23. strani]

S tetkom Mili kada sam se prvi put vratio u Englesku