Pitanja čitalaca

Ako neko izvrši samoubistvo, da li je preporučljivo da hrišćanin održi pogrebni govor?

Svaki hrišćanin treba sam da odluči da li može čiste savesti održati pogrebni govor za nekoga ko je izgleda izvršio samoubistvo. Kada donosi tu odluku, treba da uzme u obzir sledeća pitanja: Kako Jehova gleda na samoubistvo? Da li je smrt zaista prouzrokovana samoubistvom? Da li je do samoubistva došlo usled nekog mentalnog ili emocionalnog poremećaja? Kako se gleda na samoubistvo u toj sredini?

Kao hrišćani, zainteresovani smo za to kako Jehova gleda na samoubistvo. Ljudski život je za Jehovu dragocen i svet (Postanje 9:5; Psalam 36:10). Samoubistvo predstavlja namerno oduzimanje svog života i zbog toga ga Bog ne odobrava (Izlazak 20:13; 1. Jovanova 3:15). Da li ova činjenica sprečava održavanje pogrebnog govora za osobu koja je izvršila samoubistvo?

Osmotri slučaj izraelskog kralja Saula. Kada je shvatio da neće preživeti odlučujuću bitku s Filistejima, umesto da dozvoli svom neprijatelju da ga osramoti, „Saul uze svoj mač i baci se na nj“. Kada su Filisteji pronašli njegov leš, oni su ga obesili na zidine grada Vetsana. Nakon što su saznali šta su Filisteji učinili, stanovnici Javisa Galadova su skinuli leš i spalili ga. Onda su uzeli njegove kosti i sahranili ih. Čak su postili sedam dana, što je bio tradicionalni običaj žaljenja među Izraelcima (1. Samuilova 31:4, 8-13; Postanje 50:10). Kada je David, Jehovin pomazanik, saznao šta su stanovnici Javisa Galadova učinili, on je rekao: „Da ste blagosloveni od Jehove što ukazaste tu milost gospodaru svome Saulu i sahraniste ga. Zato da ukaže Jehova vama milost i vernost!“ (2. Samuilova 2:5, 6). Biblijski izveštaj ne govori da je stanovnike Javisa Galadova zadesila osuda zbog vršenja onoga što bi se moglo smatrati pogrebnim obredom za kralja Saula. Uporedi to sa onima koji su bili lišeni sahrane zbog svojih prestupa (Jeremija 25:32, 33). Hrišćanin može da uzme u obzir izveštaj o Saulu prilikom odlučivanja da li može da održi pogrebni govor za osobu koja je izvršila samoubistvo.

Dobro je da hrišćanin razmotri i koja je svrha pogrebnog govora. Za razliku od ljudi koji veruju u besmrtnost duše, Jehovini svedoci ne obavljaju sahrane s pogrešnim uverenjem da ispraćaju pokojnika na drugi svet. Umesto da bude upućen pokojniku, glavna svrha pogrebnog govora je da se uteše ožalošćeni i da se onima koji su prisutni dâ svedočanstvo u vezi sa stanjem mrtvih (Propovednik 9:5, 10; 2. Korinćanima 1:3-5). Još jedan važan razlog za održavanje pogrebnog govora jeste da se svi prisutni podstaknu da razmišljaju o prolaznosti života (Propovednik 7:2). Da li će održavanje pogrebnog govora za osobu koja je izvršila samoubistvo moći da posluži u te svrhe?

Istina, neki mogu misliti da je osoba sebi namerno oduzela život, potpuno svesna da greši protiv Jehove. Ali, da li je uvek moguće dokazati takvo mišljenje? Da li je to možda ishitren zaključak? Neki koji pokušaju samoubistvo zažale zbog toga i ne izvrše samoubistvo. Nakon smrti osoba se ne može pokajati za ono što je učinila.

Još jedan važan činilac su mentalni i emocionalni poremećaji koji imaju veze s mnogim samoubistvima. Takve osobe se mogu nazvati  žrtvama samoubistva. Prema nekim statističkim podacima, 90 posto onih koji su izvršili samoubistvo imali su neku vrstu mentalnog, emocionalnog problema ili problema sa zavisnošću. Da li će Jehova oprostiti osobama koje su izvršile samoubistvo u takvom mentalnom stanju? Nismo u mogućnosti da utvrdimo da li je pokojnik počinio greh koji je neoprostiv s Jehovinog gledišta. Hrišćanin može uzeti u obzir te okolnosti, kao i to od čega je pokojnik bolovao dok razmišlja da li da održi pogrebni govor za onoga ko je izvršio samoubistvo.

Postoji još jedan aspekt koji treba osmotriti: Kako ljudi iz te sredine gledaju na samoubistvo i na smrt te osobe? Ovo naročito treba da bude važno za starešine koji su zainteresovani za ugled lokalne skupštine Jehovinih svedoka. Zavisno od opšteg stava sredine prema samoubistvu, a naročito prema tom konkretnom slučaju, starešine mogu odlučiti da ne održe govor pred javnošću ili u Dvorani Kraljevstva.

Međutim, ako je neki hrišćanin zamoljen da kaže uvodne reči na sahrani, on može smatrati da kao i svaki drugi građanin to može učiniti. Ako odluči da to učini, treba da bude oprezan da ne daje neke decidirane izjave u pogledu uskrsenja te osobe. Svaki budući izgled za mrtve u Jehovinim je rukama i niko ne može da kaže da li će pokojnik uskrsnuti ili ne. Taj hrišćanin može usmeriti pažnju na biblijsku istinu o mrtvima i pružiti utehu ožalošćenima.