Oltar koje je njegovo mesto u obožavanju?

DA LI smatraš da je oltar važan u tvom obožavanju? Za mnoge koji posećuju crkve takozvanog hrišćanstva, oltar može biti u središtu pažnje. Da li si se ikada pitao šta Biblija kaže o upotrebi oltara u obožavanju?

Prvi oltar koji je spomenut u Bibliji jeste onaj koji je podigao Noje da bi prineo životinjske žrtve kada je posle Potopa izašao iz arke a (Postanje 8:20).

Kada je u Vavilonu došlo do pometnje jezika, čovečanstvo se rasulo po čitavoj planeti (Postanje 11:1-9). Sa urođenom sklonošću ka obožavanju ljudi su nastojali da se približe Bogu, koga su sve manje i manje poznavali i slepo ’napipavali‘ (Dela apostolska 17:27; Rimljanima 2:14, 15). Od Nojevih dana, mnogi narodi su gradili oltare svojim božanstvima. Ljudi različitih religija i kultura koristili su oltare za krivo obožavanje. Pošto su otuđeni od pravog Boga, neki su često koristili oltare za užasne obrede u koje su bile uključene i ljudske žrtve, čak i deca. Kada su napustili Jehovu, neki izraelski kraljevi su podigli oltare paganskim bogovima kao što je Val (1. Kraljevima 16:29-32). Ali šta je sa upotrebom oltara u pravom obožavanju?

Oltari i pravo obožavanje u Izraelu

Posle Noja su i drugi verni muškarci gradili oltare kako bi ih koristili u obožavanju pravog Boga, Jehove. Avram je izgradio oltare u Sihemu, na mestu blizu Vetilja, u Hevronu i na brdu Moriji, gde je žrtvovao ovna kojeg je Bog obezbedio umesto Isaka. Kasnije su Isak, Jakov i Mojsije sami podigli oltare da bi ih koristili u svom obožavanju Boga (Postanje 12:6-8; 13:3, 18; 22:9-13; 26:23-25; 33:18-20; 35:1, 3, 7; Izlazak 17:15, 16; 24:4-8).

Kada je Bog dao izraelskom narodu svoj Zakon, zapovedio je da se podigne jedan šator koji će moći da se prenosi i on je nazvan „šator od sastanka“, kao glavno obeležje pripreme za pristupanje njemu (Izlazak 39:32, 40). Šator od sastanka je imao dva oltara. Jedan je služio za žrtve paljenice. Bio je napravljen od bagremovog drveta i obložen bakrom; nalazio  se pred vratima od šatora i korišćen je za prinošenje životinjskih žrtava (Izlazak 27:1-8; 39:39; 40:6, 29). Kadioni oltar je takođe bio od bagremovog drveta ali je bio obložen čistim zlatom i nalazio se u šatoru od sastanka, ispred zavese Svetinje nad svetinjama (Izlazak 30:1-6; 39:38; 40:5, 26, 27). Tu je bio paljen poseban kâd dvaput dnevno, ujutro i uveče (Izlazak 30:7-9). Hram, koji je izgradio Solomon, bio je sličan šatoru od sastanka — imao je dva oltara.

’Pravi šator‘ i simbolični oltar

Kada je Jehova dao Zakon Izraelcima, dao je mnogo više od pravila za uređenje njihovog života i načina na koji će mu pristupati kada prinose žrtve i kada mu se mole. Mnoge od tih priprema su bile ono što je Pavle nazvao ’simboličan prikaz‘, „simbolična slika“ ili ’senka nebeskih stvari‘ (Jevrejima 8:3-5; 9:9; 10:1; Kološanima 2:17). Drugim rečima, mnogi aspekti Zakona ne samo što su vodili Izraelce do Hristovog dolaska već su takođe bili predslika Božje namere koja će se ostvariti posredstvom Isusa Hrista (Galatima 3:24). Da, aspekti Zakona su imali proročansko značenje. Na primer, pashalno jagnje, čija je krv korišćena kao znak spasenja za Izraelce, predočavalo je Isusa Hrista. On je „Jagnje Božje koje odnosi greh sveta“, čija je krv prolivena da bismo mi bili oslobođeni od greha (Jovan 1:29; Efešanima 1:7).

Mnoge stvari koje su bile povezane sa službom u šatoru od sastanka i u hramu predočavale su duhovnu stvarnost (Jevrejima 8:5; 9:23). U stvari, Pavle piše o ’pravom šatoru što je podigao Jehova, a ne čovek‘. On nastavlja: „Hrist je došao kao prvosveštenik dobrih stvari koje su se dogodile, ušao je, posredstvom većeg i savršenijeg šatora koji nije rukama načinjen, to jest nije od ovoga stvarstva“ (Jevrejima 8:2; 9:11). ’Veći i savršeniji šator‘ bilo je uređenje Jehovinog velikog duhovnog hrama. Pismo pokazuje da je veliki duhovni hram uređenje koje postoji da bi ljudi mogli pristupiti Jehovi na osnovu pomirbene žrtve Isusa Hrista (Jevrejima 9:2-10, 23-28).

Kada iz Božje Reči saznamo o nekim pripremama i merilima Zakona koje predočavaju veću, značajniju duhovnu stvarnost, to sigurno izgrađuje našu veru u nadahnutost Biblije. To takođe povećava cenjenje prema Božjoj mudrosti koja se na jedinstven način ispoljava u Pismu (Rimljanima 11:33; 2. Timoteju 3:16).

Proročansko značenje ima i oltar za žrtve paljenice. On izgleda predstavlja Božju ’volju‘, ili njegovu spremnost da prihvati Isusovu savršenu ljudsku žrtvu (Jevrejima 10:1-10).

Pavle je kasnije u poslanici Jevrejima dao ovaj zanimljiv komentar: „Imamo oltar s kog oni koji u šatoru obavljaju svetu službu nisu ovlašćeni da jedu“ (Jevrejima 13:10). Na koji oltar je on ukazivao?

Mnogi katolički prevodioci tvrde da se oltar, koji je spomenut u Jevrejima 13:10 koristio za pričest, „sakrament“ prilikom čega se, kako je rečeno, Hristova žrtva obnavljala tokom mise. Ali iz konteksta možeš videti da je Pavle govorio o simboličnom oltaru. Nekoliko  izučavalaca je izrazu „oltar“ koji se nalazi u ovom stihu pripisalo simbolično značenje. Za Đuzepea Bonsirvena, jednog jezuita, „ovo se savršeno slaže s celokupnom simbolikom te poslanice [Jevrejima]“. On primećuje: „Reč ’oltar‘ se u početku u hrišćanskoj terminologiji koristila u duhovnom smislu i tek posle Irineja, posebno posle Tertulijana i svetog Kiprijana ona se počela odnositi i na pričest, a naročito na pričesni sto.“

Kako je izvestio jedan katolički časopis, upotreba oltara se proširila u „vreme Konstantina“ sa „izgradnjom bazilika“. Časopis Rivista di Archeologia Cristiana je primetio: „Niko ne može sa sigurnošću tvrditi da je tokom prva dva veka postojalo stalno mesto obožavanja, već se ono vršilo u sobama privatnih kuća... koje su odmah posle obožavanja ponovo služile prvobitnoj nameni.“

Upotreba oltara u hrišćanskom svetu

„Oltar“, kaže katolički list La Civiltà Cattolica, „ne predstavlja samo centralno mesto crkvenog zdanja već centralno mesto same Crkve.“ Ipak, Isus Hrist nije uveo nijednu religioznu ceremoniju koja bi bila izvođena na oltaru; niti je zapovedio svojim učenicima da to čine. Kada je Isus spominjao oltar u Mateju 5:23, 24 i na drugim mestima, govorio je o religioznim običajima koji su preovladavali među Jevrejima, ali nije govorio da njegovi sledbenici treba da koriste oltar u obožavanju Boga.

Američki istoričar Džordž Fut Mur (1851-1931), napisao je: „Glavne karakteristike hrišćanskog obožavanja bile su uvek iste, ali s vremenom su jednostavni obredi koje je Justin opisao sredinom drugog veka bili do detalja razrađeni u impresivni kult.“ Katolički obredi i javne religiozne ceremonije su tako brojni i složeni da su postali predmet studiranja — pod nazivom liturgija — u katoličkim semeništima. Mur je nastavio: „Kada je hrišćansko sveštenstvo počelo da se smatra naslednikom nekadašnjeg jevrejskog sveštenstva, ova težnja ka složenim obredima, koja se ogleda u svim ritualima, bila je velikim delom unapređivana pod uticajem Starog zaveta. Veličanstvena odeća prvosveštenika, ceremonijalna sveštenička odežda drugih sveštenika, svečane povorke, horovi Levita koji pevaju psalme, oblaci dima od tamjana iz razmahanih kadionica— sve je to izgledalo kao da je od Boga dat oblik religioznog obožavanja, kojim se crkva opravdavala u pokušaju da se izjednači s raskošem drevnih kultova ili da ih nadmaši.“

Možda ćeš biti zapanjen kada saznaš da mnogi obredi, ceremonije, sveštenička odeća i druge pojedinosti koje razne crkve koriste u obožavanju, potiču od običaja i obreda Jevreja i pagana, a ne od hrišćanskih učenja iz Jevanđelja. Delo Enciclopedia Cattolica navodi da je katolicizam „nasledio upotrebu oltara iz judaizma i delimično iz paganizma“. Municije Feliks, apologeta iz trećeg veka n.e., napisao je da hrišćani nisu imali ’ni hramove ni oltare‘. Enciklopedijski rečnik Religioni e Miti slično tvrdi: „Rani hrišćani su odbacili upotrebu oltara kako bi se u obožavanju razlikovali od Jevreja i pagana.“

Pošto se hrišćanstvo pre svega baziralo na načelima koja je trebalo prihvatiti i primeniti u svakodnevnom životu i u svakoj zemlji, više nije bilo potrebe da na zemlji postoji sveti grad ili doslovni hram sa oltarima, niti ljudski sveštenici posebnog ranga koji su obučeni u neku karakterističnu odeću. „Dolazi čas“, rekao je Isus, „kada Oca nećete obožavati ni na ovoj gori ni u Jerusalimu... Pravi obožavaoci će obožavati Oca duhom i istinom“ (Jovan 4:21, 23). Složenost obreda i upotreba oltara u mnogim crkvama kosi se sa onim što je Isus rekao u vezi sa obožavanjem istinitog Boga.

[Fusnota]