Nesvakidašnji brak Voza i Rute

NA GUMNU blizu Vitlejema sve vrvi od prolećnih aktivnosti. Dan je bio dug. Miris sveže ispečenog zrnevlja žita nagoveštava gladnim radnicima da je vreme za obrok. Svi će uživati u plodovima svog rada.

Voz, bogati zemljoposednik, nasitio se i napio i sada odmara kraj jednog velikog snopa žita. Dan žetve se približio svom kraju i svako traži prijatno mesto za odmor. Voz, zadovoljan, pokriva se i tone u san.

Potajni susret

Usred noći, Voz se trže iz sna drhteći od hladnoće. Na njegovo iznenađenje, neko mu je namerno otkrio noge i sada leži pored njih! Ne prepoznajući u mraku ko je to, on pita: „Ko si?“ Ženski glas odgovara: „Ja sam, Ruta, sluškinja tvoja; raširi krilo svoje na sluškinju svoju, jer si ti otkupitelj moj“ (Ruta 3:1-9).

Sami u mraku, oni razgovaraju. Nije bilo uobičajeno da žene na ovakav način dođu na gumno (Ruta 3:14). Pa ipak, na Vozov poziv, Ruta ostaje da leži kraj njegovih nogu do pred samu zoru. Tada ustaje i odlazi, tako da izbegava neosnovana govorkanja.

Da li je ovo bio ljubavni sastanak? Da li je ovog bogatog, starijeg čoveka lukavo zavela Ruta — siromašna, mlada udovica iz paganske zemlje? Da li je Voz te noći iskoristio Rutinu usamljenost i okolnosti u kojima se ona našla? Ne. Ono što se dogodilo zapravo je primer lojalnosti i ljubavi prema Bogu. Pored toga, sve ono što je dovelo do ovog susreta bilo je veoma dirljivo.

Ali, ko je Ruta? Koji su njeni motivi? I ko je ovaj bogati čovek, Voz?

„Valjana žena“

Godinama pre ovih događaja, Judu je pogodila glad. Jedna četvoročlana izraelska porodica — Elimeleh, njegova žena Nojemina i njihova dva sina Malon i Heleon — naselili su se u plodnoj zemlji Moav. Sinovi su oženili dve Moavke, Rutu i Orfu. Nakon smrti svojih muževa, te tri žene su saznale da se stanje u Izraelu poboljšalo. Zato je Nojemina — sada udovica, unesrećena, bez dece i unučića — odlučila da se vrati u svoju domovinu (Ruta 1:1-14).

Na putu za Izrael, Nojemina je ubedila Orfu da se vrati svom narodu, a zatim je rekla Ruti: „Eto, jetrva se tvoja vrati k narodu svome i k bogovima svojim; vrati se i ti kao i jetrva tvoja.“ Ali, Ruta je odgovorila: „Ne nagovaraj  me da te ostavim... Kud ideš ti ići ću i ja... tvoj će narod meni moj narod biti i tvoj Bog moj Bog; gde ti umreš umreću i ja, i onde ću biti sahranjena“ (Ruta 1:15-17). I tako su se ove dve siromašne udovice vratile u Vitlejem. Rutina ljubav i briga za svekrvu toliko su oduševili njihove susede, da su smatrali da ona Nojemini „više vredi od sedam sinova“. Drugi su nazvali Rutu ’valjanom ženom‘ (Ruta 3:11; 4:15).

U Vitlejemu, na početku žetve ječma, Ruta je rekla Nojemini: „Pusti me, molim te, da idem da pabirčim klasje u polje onog pred čijim očima milost nađem“ (Ruta 2:2).

Ona sasvim slučajno dolazi na polje koje pripada Vozu, rođaku njenog svekra, Elimeleha i moli nastojnika tog polja za dozvolu da pabirči. Njena marljivost u pabirčenju je izvanredna i nastojnik pred Vozom pohvaljuje njen rad (Ruta 1:22–2:7).

Zaštitnik i dobročinitelj

Voz je odani Jehovin obožavalac. On svakog jutra pozdravlja svoje žeteoce rečima: „Jehova s vama!“ i oni odgovaraju: „Blagoslovio te Jehova!“ (Ruta 2:4). Nakon što je i sam primetio Rutinu marljivost i nakon što je saznao za njenu lojalnost prema Nojemini, Voz se postarao da joj olakša pabirčenje. Ukratko, on joj kaže: ’Ostani na mojim njivama, nema potrebe da ideš kod drugih. Budi s mojim devojkama, s njima će ti biti dobro. Momcima sam naredio da te ne diraju. Kad ožedniš, doneće ti hladne vode‘ (Ruta 2:8, 9).

Ruta se klanja do zemlje i kaže: ’Kako sam našla milost u tvojim očima, iako sam tuđinka?‘ Voz odgovara: ’Čuo sam šta si sve učinila za svekrvu posle smrti svog muža — kako si ostavila oca, majku, rođake i domovinu da bi živela u stranom narodu. Neka te Jehova nagradi za tvoje delo. Neka ti da potpunu nagradu‘ (Ruta 2:10-12).

Voz ne pokušava da pridobije njenu naklonost. Njegove pohvale su iskrene. Ruta je istinski ponizna i zahvaljuje za utehu koju joj je pružio. Ona smatra da to nije zaslužila i nastavlja da radi još marljivije. Kasnije, u vreme obroka, Voz zove Rutu: ’Dođi, jedi hleba i umoči svoj zalogaj u ocat.‘ Ona jede dok se ne nasiti, a zatim sakuplja hranu da ponese kući Nojemini (Ruta 2:14).

Do kraja dana, Ruta je napabirčila oko 20 litri ječma. To i preostalu hranu nosi kući Nojemini (Ruta 2:15-18). Zadovoljna obiljem hrane, Nojemina je pita: „Gde si pabirčila danas?... Da je blagosloven onaj koji je pogledao na te!“ Kada je čula da je pabirčila kod Voza, Nojemina kaže: „Da ga blagoslovi Jehova, koji je milosrdan živima, kao što je bio i onima koji su umrli! Taj je čovek nama rod... on je jedan od otkupitelja naših“ (Ruta 2:19, 20).

 Pronalaženje „počinka“

U želji da nađe ’počinak‘, to jest dom svojoj snahi, Nojemina koristi priliku da, u skladu s Božjim zakonom, obezbedi otkup (Levitska 25:25; Ponovljeni zakoni 25:5, 6). Sada Nojemina savetuje Rutu kako da na najdelotvorniji, čak pomalo dramatičan način privuče Vozovu pažnju. Pripremljena i dobro poučena, pod okriljem noći, Ruta silazi do Vozovog gumna. Nalazi ga kako spava. Podiže pokrivač s njegovih nogu i čeka da se probudi (Ruta 3:1-7).

Kada se Voz probudio, Rutin simboličan gest sigurno mu je pomogao da razume značenje njene molbe da „raširi krilo svoje na sluškinju svoju“. Njen postupak je podsetio vremešnog Judejina na njegovu obavezu kao otkupitelja, s obzirom na to da je bio rođak Rutinog pokojnog muža, Malona (Ruta 3:9).

Rutina poseta nije bila očekivana. Pa ipak, Vozova reakcija pokazuje da Rutin zahtev za otkupom nije bio u potpunosti neočekivan. Voz je bio spreman da se odazove na Rutinu molbu.

U Rutinom glasu se sigurno mogla osetiti izvesna mera strepnje, što je podstaklo Voza da je uteši: „Sad, kćeri moja, ne boj se; što god rečeš učiniću ti, jer sva vrata naroda moga znaju da si valjana žena“ (Ruta 3:11).

Da je Voz smatrao Rutin postupak potpuno čestitim, vidi se iz njegovih reči: „Jehova da te blagoslovi, kćeri moja! Ovo tvoje poslednje delo [’lojalne ljubavi‘, NW] još više za te govori negoli prvo“ (Ruta 3:10). Svojim prvim delom, Ruta je prema Nojemini pokazala lojalnu ljubav. Poslednje delo bilo je to što je nesebično otišla kod Voza, mnogo starijeg čoveka jer je bio njen otkupitelj. Bila je voljna da podigne potomstvo Nojemini i imenu svog pokojnog muža Malona.

Otkupitelj se povlači

Sledećeg jutra, Voz poziva jednog čoveka, nazvanog „on“, koji je bio bliži Nojeminin rođak od njega. Pred stanovnicima i starešinama grada, Voz kaže: ’Našao sam da je potrebno da ti javim da imaš pravo da otkupiš od Nojemine njivu koja je pripadala njenom mužu Elimelehu, jer ona mora da je proda.‘ Voz nastavlja: ’Ako hoćeš da je otkupiš, otkupi je, a ako nećeš, ja ću je otkupiti‘. Kada je saslušao Voza, „on“ nagoveštava da će je otkupiti (Ruta 4:1-4).

Ali, ’onoga‘ tek čeka iznenađenje! Voz sada izjavljuje pred svim svedocima: „U koji dan uzmeš njivu iz ruke Nojemine, uzećeš je i iz ruke Rute Moavke, žene umrloga, da podigneš ime umrlome u nasleđu njegovom.“ Plašeći se da bi mogao rasuti svoje nasleđe, najbliži rođak se  odriče svog prava rekavši: „Ne mogu otkupiti“ (Ruta 4:5, 6).

Prema običaju, čovek koji bi odbio da izvrši otkup morao je da izuje sandale i da ih da drugome. Zato, kada je rekao Vozu „uzmi ti to na sebe“, otkupitelj je izuo sandale. Zatim Voz kaže starešinama i svemu narodu: „Vi ste danas svedoci da sam otkupio iz ruke Nojeminine što je god bilo Elimelehovo i sve što je bilo Heleonovo i Malonovo, i da sam uzeo sebi za ženu Rutu Moavku, ženu Malonovu, da podignem ime umrlomu u nasleđu njegovom... Vi ste danas svedoci!“ (Ruta 4:7-10).

Svi koji su bili na gradskim vratima kažu Vozu: „Da da Jehova da žena koja ulazi u dom tvoj bude kao Rahela i Lija, koje obe sazidaše dom Izraelov! Pokaži snagu svoju u Efrati, i steci ime sebi u Vitlejemu!“ (Ruta 4:11, 12).

Uz blagoslov naroda, Voz uzima Rutu za ženu. Ona mu rađa sina po imenu Ovid i tako su Ruta i Voz postali preci kralja Davida, a samim tim i Isusa Hrista (Ruta 4:13-17; Matej 1:5, 6, 16).

’Potpuna nagrada‘

Sve vreme, od njegovog prvog ljubaznog pozdrava radnicima do prihvatanja odgovornosti očuvanja Elimelehovog porodičnog imena, Voz je dokazao da je bio izvanredan čovek — čovek od akcije i autoriteta. Istovremeno, on je bio čovek koji je pokazivao samokontrolu, veru i besprekornost. Takođe, bio je velikodušan, ljubazan, moralno čestit i potpuno poslušan Jehovinim zapovestima.

Ruta se ističe po svojoj ljubavi prema Jehovi, lojalnoj ljubavi prema Nojemini i po marljivosti i poniznosti. Nije nikakvo čudo što su je ljudi smatrali ’valjanom ženom‘. Ona nije jela ’hleba u lenjosti‘ i zahvaljujući svom marljivom radu imala je šta da podeli sa svojom siromašnom svekrvom (Poslovice 31:27, 31, DK). Prihvatajući svoje obaveze prema Nojemini, Ruta je sigurno osećala radost koja je rezultat davanja (Dela apostolska 20:35; 1. Timoteju 5:4, 8).

Zaista imamo dobre primere u knjizi Rute! Jehova nije zaboravio Nojeminu. Ruta je primila ’potpunu nagradu‘ kao pretkinja Isusa Hrista. Voz je blagoslovljen ’valjanom ženom‘. Što se nas tiče, takvi pojedinci nam služe kao primeri vere.

[Okvir na 26. strani]

Zračak nade

Ako ikada pomisliš da živiš u nesrećnim vremenima, priča o Ruti može ti pružiti iskru nade. Ona se ističe kao važan epilog knjige o Sudijama. Knjiga o Ruti govori kako je Jehova upotrebio jednu poniznu udovicu iz moavske nacije da bi svom narodu obezbedio kralja. Nasuprot događajima koji su opisani u knjizi o Sudijama, Rutina vera sija poput svetla tog doba.

Iz čitanja priče o Ruti, možeš se uveriti da bez obzira koliko su vremena teška, Bog uvek brine za svoj narod i ostvaruje svoje namere.