Prvosveštenik koji je osudio Isusa

U NOVEMBRU 1990, ljudi koji su radili u parku i na putu koji se nalaze oko kilometar južno od starog dela grada u Jerusalimu, otkrili su nešto izvanredno. Traktor je slučajno srušio krov jedne drevne grobnice. Celo to područje je od prvog veka pre n. e. do prvog veka n. e. bilo jedno ogromno groblje. Ono što su arheolozi pronašli u toj grobnici zaista je bilo zadivljujuće.

U pećini se nalazilo 12 urni s kostima, to jest kosturnica, u koje su kosti mrtvaca položene nakon što su njihova tela koja su oko godinu dana ležala u grobu istrulila. Na bočnoj strani jedne izvanredno ukrašene urne — jedne od najlepših koje su ikada pronađene — bilo je ispisano ime Jehosef bar Kajafa (Josif Kajafa).

Dokazi ukazuju da bi to mogla biti grobnica prvosveštenika koji je predsedavao najvažnijem suđenju koje je ikada održano — suđenju Isusu Hristu. Jevrejski istoričar Josif Flavije identifikuje tog prvosveštenika kao „Josifa, koga su zvali Kajafa“. U Svetom pismu se spominje samo kao Kajafa. Zašto treba da nas interesuje ta ličnost? Zašto je on osudio Isusa?

Porodica i poreklo

Kajafa se oženio ćerkom Ane, jednog drugog prvosveštenika (Jovan 18:13). Brak je verovatno ugovoren godinama pre venčanja, budući da su obe porodice želele da budu sigurne da će se sroditi s dobrom porodicom. To je značilo da su pažljivo ispitali poreklo porodice kako bi zasigurali da njihova sveštenička loza ostane čista. Obe porodice su po svemu sudeći bile bogate i aristokratske, a svoje bogatstvo su sticale zahvaljujući velikim posedima u oblasti Jerusalima. Ana je bez sumnje želeo da bude siguran da će njegov budući zet biti pouzdan politički saveznik. Izgleda da su i Ana i Kajafa pripadali uticajnoj sekti sadukeja (Dela apostolska 5:17).

Kao član ugledne svešteničke porodice, Kajafa je verovatno stekao obrazovanje u poznavanju i tumačenju Hebrejskih spisa. Hramsku službu je započeo  kada je imao 20 godina, ali nije poznato koliko je godina imao kada je postao prvosveštenik.

Prvosveštenici i sveštenički glavari

Položaj prvosveštenika se prvobitno nasleđivao i bio je doživotna služba. Ali, u drugom veku pre n. e., Hasmonejci su prisvojili položaj prvosveštenika. a Irod Veliki je postavljao i smenjivao prvosveštenike, čineći to na tako očigledan način kako bi svima bilo jasno da je on glavni autoritet u tome. Rimski namesnici su postupali na sličan način.

Ti događaji su vodili do formiranja grupe koja je u Svetom pismu nazvana „sveštenički glavari“ (Matej 26:3, 4). Pored Kajafe, ova grupa je uključivala i bivše prvosveštenike, kao što je Ana, koji je bio smenjen ali je zadržao titulu. Ova grupa je takođe obuhvatala i članove uže porodice trenutnog i bivšeg prvosveštenika.

Rimljani su dozvolili da svakodnevne administrativne poslove u Judeji preuzme jevrejska aristokratija, uključujući i prvosveštenike. To je Rimu omogućavalo da bez intervencije vojske kontroliše judejsku provinciju i prikuplja porez od njih. Rim je očekivao od jevrejskog sveštenstva da održava red i štiti njegove interese. Rimski namesnici nisu imali naklonost prema jevrejskim vođama, koji su prezirali rimsku dominaciju. Ali, zbog stabilnosti vladavine, u najboljem interesu i jednih i drugih bilo je da sarađuju.

U vreme Kajafe, prvosveštenik je zapravo bio i jevrejski politički vođa. Anu je na taj položaj postavio Kvirinije, koji je 6. ili 7. godine n. e. bio rimski namesnik Sirije. Rabinska tradicija potvrđuje da su pohlepa, nepotizam, tlačenje i nasilje bili tipične odlike vladajućih aristokratskih porodica. Jedna autorka pretpostavlja da se Ana kao prvosveštenik pobrinuo da njegov zet bude „brzo unapređen u hramskoj hijerarhiji. Na kraju krajeva, što je Kajafa zauzimao viši položaj, to je bio korisniji Ani“.

Valerije Gratus, namesnik Judeje, svrgnuo je Anu s položaja oko 15. godine n. e. Sledeća tri prvosveštenika, među kojima je bio i jedan od Aninih sinova, zadržala su se kratko na tom položaju. Kajafa je postao prvosveštenik oko 18. godine n. e. Pontije Pilat, koji je postao namesnik Judeje 26. godine n. e., zadržao ga je na tom položaju tokom svoje desetogodišnje vladavine. Kajafina služba prvosveštenika obuhvata vreme Isusove službe sve do vremena kada su njegovi učenici počeli da propovedaju. Ali, Kajafa je bio neprijateljski nastrojen prema hrišćanskoj poruci.

Strah od Isusa i od Rima

Kajafa je gledao na Isusa kao na opasnog buntovnika. Isus je osporio svešteničko tumačenje sabatnih zakona i isterao prodavce i menjače novca iz hrama, govoreći da su od tog mesta napravili „razbojničku pećinu“ (Luka 19:45, 46). Neki istoričari smatraju da je hramskom trgovinom upravljalo Anino domaćinstvo — što je možda bio još jedan razlog zbog kog je Kajafa pokušao da ućutka Isusa. Kada su sveštenički glavari poslali službenike da uhapse Isusa, oni su bili toliko zadivljeni njegovim govorom da su se vratili praznih ruku (Jovan 2:13-17; 5:1-16; 7:14-49).

Osmotrimo šta se desilo kada su jevrejski sveštenici saznali da je Isus uskrsnuo Lazara. U Jevanđelju po Jovanu stoji: „Sveštenički glavari i fariseji sazvaše Sinedrion i počeše da govore: ’Šta da radimo, jer ovaj čovek čini mnoge znakove? Ako ga pustimo tako, svi će poverovati u njega, i Rimljani će doći i uzeće nam i naše mesto i našu naciju‘“  (Jovan 11:47, 48). Članovi Sinedriona su u Isusu videli pretnju religioznom sistemu i javnom redu, za šta su bili odgovorni Pilatu. Svaki veći pokret koji bi Rimljani okarakterisali kao podrivački, mogao bi izazvati njihovu intervenciju među Jevrejima — što je Sinedrion hteo da izbegne po svaku cenu.

Iako nije mogao da porekne da je Isus vršio moćna dela, Kajafa nije verovao u Isusa, već je tražio način da zadrži svoj položaj i vlast. Zar da prizna da je Lazar uskrsnut? Kao sadukej, Kajafa nije verovao u uskrsenje! (Dela apostolska 23:8).

Koliko je Kajafa bio zao, jasno se videlo iz onoga što je rekao ostalim sveštenicima: „Ne shvatate da je za vaše dobro da jedan čovek umre u korist naroda, a ne da cela nacija bude uništena.“ U izveštaju se dalje kaže: „Međutim, to nije rekao sam od sebe; nego je, pošto je te godine bio prvosveštenik, prorokovao da je Isusu određeno da umre za naciju, i ne samo za naciju nego i da bi Božju decu koja su rasejana sakupio u jedno. Tako se tog dana dogovoriše da ga [Isusa] ubiju“ (Jovan 11:49-53).

Kajafa nije bio svestan šta su njegove reči zapravo značile. Pošto je služio kao prvosveštenik, on je izgovorio proročanstvo. b I drugi će izvući korist iz Isusove smrti — a ne samo Jevreji. Zahvaljujući njegovoj otkupnoj žrtvi, svi ljudi mogu biti oslobođeni ropstva grehu i smrti.

Zavera za ubistvo

Jevrejski sveštenički glavari i starešine okupili su se u Kajafinoj kući da bi skovali plan kako da uhvate i ubiju Isusa. Verovatno je prvosveštenik bio uključen u određivanje cene za koju će Juda Iskariotski izdati Isusa (Matej 26:3, 4, 14, 15). Međutim, jedno ubistvo nije moglo zadovoljiti Kajafine zle namere. „Sveštenički glavari dogovorili su se da ubiju i Lazara, jer su zbog njega mnogi Jevreji... počeli da veruju u Isusa“ (Jovan 12:10, 11).

Kajafin rob, Malho, bio je u rulji koja je krenula da uhapsi Isusa. Isus je prvo odveden kod Ane na ispitivanje, a potom kod Kajafe, koji je već okupio jevrejske starešine kako bi se održalo nezakonito suđenje tokom noći (Matej 26:57; Jovan 18:10, 13, 19-24).

Kajafa nije reagovao kada lažni svedoci nisu mogli da se slože oko svojih izjava protiv Isusa. On je znao šta njegovi saučesnici u zaveri misle u vezi sa samozvanim Mesijom. Zato je zahtevao od Isusa da mu kaže da li tvrdi da ima pravo na tu titulu. Isus je odgovorio da će ga njegovi tužitelji videti „kako sedi s desne strane sile i dolazi na oblacima nebeskim“. Glumeći pobožnost, „prvosveštenik razdera svoje gornje haljine, govoreći: ’Pohulio je! Šta nam još trebaju svedoci?‘“. Članovi Sinedriona su se složili da Isus zaslužuje smrtnu kaznu (Matej 26:64-66).

Izvršenje presude su morali da odobre Rimljani. Verovatno je Kajafa, kao posrednik između njih i Jevreja, bio taj koji je izložio slučaj pred Pilatom. Kada je Pilat hteo da oslobodi Isusa, Kajafa je po svoj prilici bio među svešteničkim glavarima koji su uzvikivali: „Na stub s njim! Na stub s njim!“ (Jovan 19:4-6). On je verovatno podsticao mnoštvo da traži oslobođenje ubice umesto Isusa i bio je među svešteničkim glavarima koji su licemerno izjavili: „Mi nemamo kralja osim cezara“ (Jovan 19:15; Marko 15:7-11).

Kajafa je odbacio dokaz o Isusovom uskrsenju. Suprotstavio se Petru i Jovanu, a zatim Stefanu. On je takođe ovlastio Savla da uhapsi sve hrišćane koje pronađe u Damasku (Matej 28:11-13; Dela apostolska 4:1-17; 6:8–7:60; 9:1, 2). Međutim, oko 36. godine n. e., rimski namesnik  Sirije, Vitelije, povukao je Kajafu s položaja prvosveštenika.

Jevrejski zapisi predstavljaju Kajafinu porodicu u negativnom svetlu. Na primer, u Vavilonskom Talmudu zapisana je tužbalica: „Teško meni zbog kuće Anine, teško meni zbog njihovog šaputanja“, to jest „kleveta“. Smatra se da su razlog ovog jadikovanja bili „tajni skupovi na kojima su se kovali tiranski planovi“.

Pouka koju izvlačimo iz Kajafinog života

Jedan izučavalac opisuje prvosveštenike kao ljude koji su bili „kruti, promućurni i sposobni, i vrlo verovatno oholi“. Oholost je sprečila Kajafu da prihvati Mesiju. Zato ne treba da budemo iznenađeni kada ljudi danas odbijaju biblijsku poruku. Neki nisu dovoljno zainteresovani za istinu iz Pisma da bi napustili svoja verovanja. Drugi možda smatraju da je ispod njihove časti da budu ponizni propovednici dobre vesti. Osim toga, hrišćanska merila nisu privlačna osobama koje su nepoštene i pohlepne.

Trebalo je da Kajafa kao prvosveštenik pomogne Jevrejima da prihvate Mesiju, ali zbog pohlepne želje za moći on je osudio Isusa. Njegova mržnja je verovatno trajala sve dok ga nisu položili u grob. Izveštaj o Kajafinom životu pokazuje da čovek nakon smrti iza sebe ne ostavlja samo kosti. Svojim delima, mi stičemo trajnu reputaciju kod Boga, ili lošu ili dobru.

[Fusnota]

[Slika na 10. strani]

Josif Kajafa

[Slika na 10. strani]

Nedavno otkrivena urna

[Izvori slika na 10. strani]

Urna, natpis i pećina u pozadini: Courtesy of Israel Antiquities Authority