Da li je televizija dobra dadilja?

PONEKAD može izgledati veoma privlačno da završavate svoje obaveze dok se deca zanimaju gledajući televiziju. Ali kako to može uticati na vašu decu?

„Emocije koje se prenose preko televizijskog ekrana mogu da utiču čak i na male bebe“, izveštava The New York Times. U nedavnom istraživanju, jednoj grupi jednogodišnjih beba prikazane su sekvence u kojima je glumica na različite načine reagovala na jednu igračku. „Kada je glumica sa strahom reagovala na igračku “, kaže Times, „bebe su izbegavale da se igraju s njom i uglavnom su bile uplašene, negodovale su, mrgodile se ili su plakale. Kada bi glumica bila oduševljena, bebe su bile spremnije da se igraju s tom igračkom.“

Očigledno je da televizija utiče na malu decu. A da li postoje neke dugotrajne posledice? Dr Naoki Kataoka profesor pedijatrije na Medicinskom fakultetu Kavasaki u gradu Kurašiki u Japanu, posmatrao je na desetine dece koja su neobično tiha i jedva da imaju ikakav izraz na licu. Sva ta deca su tokom jednog dužeg perioda gledala televiziju ili filmove. Jedan dvogodišnji dečak nije mogao da razgovara s drugima i imao je ograničen fond reči. Otkako je napunio godinu dana, svakog dana je od jutra do mraka gledao video-kasete. Tek nakon što je majka, prema savetu lekara, prestala da pušta dečaku video-kasete i počela da provodi vreme s njim kroz igru, postepeno se povećao i njegov fond reči. Da, roditelji se moraju posvetiti svojoj deci.

Jehova Bog, osnivač porodičnog uređenja istakao je kako se deci može posvetiti najbolja pažnja. On je davno rekao svom narodu: „Objasnićeš [Božje zakone] sinovima svojim, i govorićeš o njima kad sediš u kući svojoj i kad ideš putem, kad ležiš i kad ustaješ“ (Ponovljeni zakoni 6:7). Roditelji, a ne televizija, mogu na najbolji način poučiti decu „prema putu“ kojim treba da idu, i to rečima i ličnim primerom (Poslovice 22:6).