Pitanja čitalaca

Kakvu odgovornost ima skupština ako je neki hrišćanin učestvovao kao vozač u saobraćajnoj nesreći u kojoj je neko nastradao?

Skupština treba da razmotri da li postoji krivica za krv zbog toga što treba da izbegne zajedničku odgovornost (Ponovljeni zakoni 21:1-9; 22:8). Vozač koji je odgovoran za nesreću sa smrtnim ishodom može navući na sebe krivicu za krv ukoliko je bio nemaran ili je namerno prekršio vladine propise u vezi s bezbednošću i saobraćajem (Marko 12:14). Ali, postoje i drugi faktori koje treba osmotriti.

Ubici koji bi pobegao u jedan od izraelskih gradova utočišta moralo se suditi. Ukoliko bi se utvrdilo da je ubistvo bilo nenamerno, bilo bi mu dozvoljeno da ostane u tom gradu, gde je bio siguran od krvnog osvetnika (Brojevi 35:6-25). Slično tome, ako je hrišćanin odgovoran za nečiju smrt u saobraćajnoj nesreći, starešine treba da ispitaju da li u izvesnoj meri postoji krivica za krv. Mišljenje vlasti ili sudska odluka ne mogu u potpunosti uticati na to kakve će mere preduzeti skupština.

Na primer, sud može proglasiti osobu krivom za prestupanje nekih saobraćajnih propisa, ali starešine koje ispituju taj slučaj mogu utvrditi da ne postoji krivica za krv zato što je vozač imao malo ili nije imao uopšte kontrole nad okolnostima koje su dovele do smrti. S druge strane, čak i ako sud donese oslobađajuću presudu, starešine mogu zaključiti da je osoba kriva za krv.

Odluka starešina koje ispituju taj slučaj mora se zasnivati na Svetom pismu i jasno utvrđenim činjenicama — priznanju samog vozača i/ili svedočanstvu dva ili tri pouzdana očevica (Ponovljeni zakoni 17:6; Matej 18:15, 16). Ukoliko se utvrdi da osoba snosi krivicu za krv, tada treba formirati pravni odbor. Ako odbor ustanovi da osoba koja je kriva za krv pokazuje da se kaje, ona će primiti odgovarajuć biblijski ukor i biće joj oduzete prednosti u skupštini. Više ne bi mogla da služi kao starešina ili sluga pomoćnik. Bila bi joj postavljena i druga ograničenja. Takođe, ona je i pred Bogom odgovorna zbog nemarnosti ili neopreznosti, zbog čega je došlo do saobraćajne nesreće i nečije smrti (Galatima 6:5, 7).

Na primer, ako su u vreme kada se desila nesreća bili loši vremenski uslovi, trebalo je da vozač bude oprezniji. Ukoliko je bio pospan, tada je trebalo da stane i da se odmori ili je trebalo da neko drugi vozi umesto njega.

Pretpostavimo da je vozač prebrzo vozio. Ako hrišćanin prekoračuje dozvoljenu brzinu, to je propust da se ’da caru carevo‘. Time takođe pokazuje nepoštovanje prema svetosti života, pošto su moguće smrtonosne posledice (Matej 22:21). S obzirom na to, treba razmotriti još neke pojedinosti. Kakav bi primer stadu pružio starešina koji bi bio nemaran što se tiče saobraćajnih propisa ili bi ih namerno kršio? (1. Petrova 5:3).

Hrišćani ne smeju zahtevati od suvernika da stignu na određeno mesto u roku za koji bi očigledno bilo potrebno da se prekorači ograničenje brzine. Međutim, u većini slučajeva je bitno da osoba krene na vreme ili da promeni svoj plan kako bi imala dovoljno vremena za putovanje. Ako hrišćanin tako postupi, tada neće biti u iskušenju da vozi brže nego što bi trebalo, već će moći da se povinuje saobraćajnim propisima državnih vlasti koje su iznad njega (Rimljanima 13:1, 5). To će pomoći vozaču da smanji mogućnost da dođe do saobraćajnih nesreća sa smrtnim ishodom i krivice za krv. Takođe će mu omogućiti da pruži dobar primer i zadrži čistu savest (1. Petrova 3:16).