Služenje Bogu u vreme izuzetnog porasta

Ispričao Harli Haris

Bio je 2. septembar 1950. Bili smo na pokrajinskom sastanku u Kenetu u Misuriju okruženi neobuzdanom ruljom. Gradonačelnik je doveo Nacionalnu gardu da nas zaštiti od njih. Vojnici s puškama i bajonetima u ruci stajali su duž ulice. Dok su nas ljudi zasipali uvredama, išli smo prema našim kolima i zatim se odvezli u Kejp Žirardo, gde je bio održan ostatak programa. Tamo sam se krstio sa 14 godina. Dozvolite mi da vam ispričam kako sam u vreme takvih nemira počeo da služim Jehovi.

POČETKOM tridesetih godina prošlog veka, moji baba i deda i njihovo osmoro dece čuli su neke snimke govora brata Raterforda i bili su sigurni da su pronašli istinu. Moji roditelji, Bej i Mildred Haris, krstili su se 1935. na kongresu u gradu Vašingtonu. Kako su samo bili ushićeni što su pripadali „velikom mnoštvu“ čiji je identitet otkriven upravo na tom kongresu! (Otkr. 7:9, 14).

Ja sam se rodio sledeće godine. Godinu dana kasnije, moji roditelji su se preselili u jedno zabačeno područje u državi Misisipi. Dok smo živeli tamo, nismo imali čak ni posetu putujućeg nadglednika. Moja porodica je putem pisama kontaktirala s Betelom i odlazila na veće skupove i neko vreme to je bila jedina veza koju smo imali s braćom.

Istrajnost pod progonstvom

Tokom Drugog svetskog rata, Jehovini svedoci su doživljavali brojna progonstva zbog svog neutralnog stava. Preselili smo se u Mauntin Houm u Arkanzasu. Jednog dana smo otac i ja svedočili na ulici. Jedan čovek je iznenada zgrabio časopise od mog oca i na licu mesta ih spalio. Nazvao nas je kukavicama zato što ne idemo u rat. Pošto sam imao samo pet godina, počeo sam da plačem. Otac je mirno gledao čoveka ne rekavši ni reč, sve dok on nije otišao.

Međutim, bilo je i dobrih ljudi koji su bili prijateljski naklonjeni prema nama. Jednom prilikom kada se rulja okupila oko našeg automobila, naišao je javni tužilac. „Šta se ovde dešava?“, upitao je. Jedan čovek je odgovorio: „Ovi Jehovini svedoci neće da se bore za svoju zemlju!“ Na to se on popeo na prag našeg automobila i uzviknuo: „Ja sam se  borio u Prvom svetskom ratu, i boriću se i u ovom! Pustite ove ljude. Oni nikoga ne diraju!“ Svi su se razišli u miru. Koliko smo samo cenili te dobre ljude koji su postupali čovečno prema nama (Dela 27:3).

Kongresi nas jačaju

Kongres koji je 1941. održan u Sent Luisu u Misuriju bio je upravo ono što nam je trebalo. Prema jednoj proceni, prisustvovalo je preko 115 000 ljudi. Broj krštenih je bio neverovatnih 3 903! Dobro se sećam govora brata Raterforda pod naslovom „Kraljeva deca“. Obraćao se direktno nama mladima, i svi smo dobili primerak prelepe plave knjige Deca. Ovaj kongres mi je ulio snagu da se suočim sa onim što se dogodilo sledeće godine kada sam pošao u osnovnu školu. Pošto moje rođake i ja nismo pozdravili zastavu, bili smo izbačeni iz škole. Svaki dan smo odlazili do škole da vidimo da li su se direktori možda predomislili. Mnoga jutra proveli smo pešačeći kroz šumu — samo da bi nas poslali kući. Međutim, znao sam da je to način na koji možemo pokazati da smo verni Božjem Kraljevstvu.

Ipak, ubrzo je Vrhovni sud Sjedinjenih Država doneo odluku da pozdravljanje zastave više nije obavezno. Konačno smo mogli da idemo u školu. Učitelj je bio veoma ljubazan i dopustio nam je da nadoknadimo gradivo koje smo propustili. Školski drugovi su se takođe prema nama ophodili s poštovanjem.

Takođe se sećam kongresa koji je 1942. održan u Klivlendu u Ohaju na kom je brat Natan Nor izneo govor pod naslovom „Mir — može li trajati?“ Razmatranje 17. poglavlja Otkrivenja pokazalo je da će nakon Drugog svetskog rata nastupiti period relativnog mira. Dakle, očekivao se daljnji porast. Zato je 1943. otvorena škola Galad. Nisam ni slutio koliko će to uticati na moju budućnost. Posleratni mir zaista je nastupio i progonstvo je utihnulo. Međutim, kada je 1950. započeo Korejski rat, protivljenje našem delu ponovo je buknulo, kao što sam ispričao na početku.

Veći doprinos porastu

Godine 1954. završio sam srednju školu i mesec dana kasnije započeo s pionirskom službom. Nakon što sam služio u Kenetu, gde nas je 1950. skoro napala rulja, pozvan sam u Betel u martu 1955. Na području skupštine kojoj sam bio dodeljen nalazio se Tajms skver u centru Njujorka. Kakva promena u odnosu na život na selu! Pažnju užurbanih Njujorčana uspevao sam da privučem tako što bih u časopisu pokazao neki članak čija tema podstiče na razmišljanje i zatim rekao: „Da li ste sebi nekada postavili ovo pitanje?“ Mnogi su uzimali časopise.

Ono što sam najviše voleo u Betelu bilo je jutarnje obožavanje koje je vodio brat Nor. On je tako dobro umeo da oživi biblijske stihove i praktično ih primeni na nas! Nama mladoj neoženjenoj braći obraćao se kao otac svojim sinovima i često nam davao dobre savete o tome kako da se ophodimo sa suprotnim polom.

Godine 1960. odlučio sam da se oženim. Predao sam pismeno obaveštenje da ću za 30 dana napustiti Betel, ali nisam dobio nikakav odgovor. Kada je prošlo tih 30 dana, iako sam po prirodi stidljiv skupio sam hrabrost da pitam za datum mog odlaska. Brat Robert Volen se javio na telefon i zatim došao na moje radno mesto. Pitao me je šta mislim o tome da budem specijalni pionir ili pokrajinski nadglednik. „Ali Bobe“, rekao sam, „imam samo 24 godine i nemam iskustva.“

U pokrajinskoj službi

Te večeri, velika koverta čekala me je u sobi. U njoj se nalazila jedna molba za specijalnu pionirsku službu i jedna za pokrajinsku. Nisam mogao da verujem svojim očima! Tako sam dobio priliku za koju sam smatrao da je ne zaslužujem — da  mojoj braći u jugozapadnom Misuriju i istočnom Kanzasu služim kao pokrajinski nadglednik. Međutim, pre nego što sam otišao iz Betela, bio sam na sastanku za putujuće nadglednike. U svojim zaključnim rečima, brat Nor je rekao: „To što služite kao pokrajinski i oblasni nadglednici ne znači da znate više od druge braće. Neki imaju više iskustva od vas. Ali okolnosti im ne dopuštaju da imaju zaduženja koja vi imate. Možete mnogo naučiti od njih.“

Te reči su se zaista pokazale istinitim! Brat Fred Molohan i njegova žena, kao i njegov brat Čarli iz Parsonsa u Kanzasu bili su izuzetni primeri. Oni su upoznali istinu početkom dvadesetog veka. Kakvo je samo zadovoljstvo bilo slušati šta su doživeli još pre nego što sam se ja rodio! Još jedan dobar primer bio je Džon Risten, divan stariji brat iz Džoplina u Misuriju koji je decenijama služio kao pionir. Ova draga braća veoma su poštovala teokratski red. Osećao sam da me cene kao pokrajinskog nadglednika, iako sam bio mlad.

Godine 1962. oženio sam se živahnom riđokosom pionirkom po imenu Kloris Knoke. Nastavili smo zajedno s pokrajinskom službom. Pošto smo uvek bili smešteni u domovima braće, bolje smo ih upoznali. Ohrabrivali smo mlade da započnu s punovremenom službom. Dva tinejdžera u našoj pokrajini, Džej Kosinski i Džoen Kresman, kao da su jedva čekali takvo ohrabrenje. Budući da smo sarađivali s njima u službi i pričali im o radostima samopožrtvovanog načina života, bili su podstaknuti da postave duhovne ciljeve. Džoen je postala specijalni pionir a Džej je služio u Betelu. Kasnije su se venčali i sada su u pokrajinskoj službi već oko 30 godina.

Misionarska služba

Godine 1966. brat Nor nas je pitao da li smo zainteresovani da služimo u nekoj stranoj zemlji. „Nama je lepo ovde“, rekli smo, „ali ako negde drugde postoji potreba, mi smo na raspolaganju.“ Nedelju dana kasnije, pozvani smo u školu Galad. Kako je samo bilo divno ponovo biti u Betelu tokom održavanja škole i družiti se s dragim osobama koje sam cenio! Takođe smo sklopili prijateljstva s drugim misionarima koji verno služe sve do danas.

Kloris i ja smo poslati u Ekvador u Južnoj Americi, kao i Denis i Edvina Krist, Ana Rodrigez i Delija Sančez. Bračni par Krist je otišao u glavni grad Kito. Mi smo zajedno sa Anom i Delijom poslati u Kuenku, treći po veličini grad u Ekvadoru. To područje je obuhvatalo dve geografske oblasti. Početak prve skupštine u Kuenki bila je jedna mala grupa koja je održavala sastanke u našoj dnevnoj sobi. Bilo je prisutno samo nas četvoro i još dve osobe. Pitali smo se kako ćemo uopšte uspeti da izvršimo delo propovedanja.

 Kuenka je bila prepuna crkava i za vreme takozvanih svetih dana verske povorke preplavile bi grad. Pa ipak, ljudi su imali mnoga pitanja. Na primer, kada sam upoznao Marija Pola, prvaka u biciklizmu, on me je iznenadio pitanjem: „Ko je bludnica koja se pominje u knjizi Otkrivenje?“

Jednom drugom prilikom, Mario je došao kod nas uveče prilično zabrinut. Jedan evangelistički pastor mu je dao neku literaturu u kojoj se iznose ozbiljne optužbe protiv Jehovinih svedoka. Rekao sam da onome ko je optužen treba dopustiti da se sam brani. Tako je sutradan Mario pozvao pastora i mene da razgovaramo o tome. Predložio sam da pažnju usmerimo na Trojstvo. Kada je pastor pročitao Jovana 1:1, Mario je služeći se grčkom gramatikom sam objasnio razliku između „Boga“ velikim slovom i „boga“ malim slovom. Slično je bilo i s drugim biblijskim stihovima koji su pročitani. Sasvim je razumljivo što je pastor otišao kući ne uspevši da dokaže Trojstvo. To je Marija i njegovu ženu uverilo da mi posedujemo istinu i oni su naučili da na izvrstan način brane biblijska učenja. Kako je samo divno videti da sada u Kuenki ima 33 skupštine, a na ovom ogromnom području koje je bilo naša prva dodela ukupno 63 — zaista izuzetan porast!

Porast i služba u podružnici

Godine 1970. bio sam pozvan u podružnicu u Gvajakilu zajedno s bratom po imenu Al Šulo. Nas dvojica smo brinuli o poslovima u podružnici. Džo Sekerak je pola radnog vremena pakovao literaturu za 46 skupština u zemlji. Neko vreme je Kloris služila kao misionar, dok sam ja radio u Betelu. Ona je 55 osoba dovela do krštenja i obično se na svakom kongresu krstilo od tri do pet osoba s kojima je proučavala.

Na primer, Kloris je proučavala sa ženom po imenu Lukresija, čiji je muž bio protivnik. Pa ipak, ona se krstila i kasnije započela s opštom pionirskom službom. Poučavala je svoju decu o Jehovi. Njena dva sina su sada starešine, jedan od njih je i specijalni pionir, a ćerka služi kao opšti pionir. Njena unuka se udala za jednog divnog brata i oni takođe služe kao specijalni pioniri. Ova porodica je pomogla mnogima da upoznaju istinu.

Do 1980. u Ekvadoru je bilo oko 5 000 objavitelja. Naš Betel više nije bio dovoljno velik. Jedan brat je poklonio imanje od oko 32 hektara u blizini Gvajakila. Godine 1984. na tom imanju smo započeli izgradnju novog Betela i Kongresne dvorane, čije je posvećenje održano 1987.

Spreman duh doprinosi porastu

Bilo je zaista ohrabrujuće videti kako su tokom godina mnogi objavitelji i pioniri iz drugih zemalja dolazili u Ekvador da bi pružili pomoć tamo gde postoji velika potreba za objaviteljima Kraljevstva. Jedan brat kog posebno pamtim bio je Endi Kid, nastavnik u penziji iz Kanade. On se preselio u Ekvador 1985. kada je imao 70 godina i verno je služio sve do svoje smrti 2008. u starosti od 93 godine. Kada sam ga prvi put sreo na njegovoj dodeli, bio je jedini nadglednik u maloj skupštini. Sa svojim oskudnim znanjem španskog jezika, držao je javno predavanje i zatim vodio Razmatranje Stražarske kule. Takođe je vodio i Teokratsku školu propovedanja i iznosio većinu tačaka na Poučavanju za hrišćansku službu! U tom području sada postoje dve napredne skupštine sa skoro 200 objavitelja i mnogim starešinama.

Još jedan brat, Ernesto Dijaz, koji se sa svojom porodicom preselio iz Sjedinjenih Država, nakon osam meseci provedenih u Ekvadoru rekao je: „Naše troje dece su savladali jezik i postali vrlo vešti u poučavanju drugih istini. Kao otac, ispunio sam cilj koji mi je izgledao nedostižno u ovom svetu — da budem  opšti pionir i učestvujem u punovremenoj službi zajedno s porodicom. Ukupno vodimo 25 biblijskih studija. Zahvaljujući svemu tome, sada smo više ujedinjeni kao porodica i što je najvažnije, bliži smo Jehovi nego ikada pre.“ Kako samo cenimo tu dragu braću i sestre!

Objekti podružnice su 1994. ponovo prošireni, tako da su sada bili dvostruko veći. Godine 2005. premašili smo broj od 50 000 objavitelja i bilo je potrebno dodatno proširenje. To je uključivalo veću Kongresnu dvoranu i novu stambenu zgradu, kao i prevodilačke kancelarije. Posvećenje ovih novih objekata održano je 31. oktobra 2009.

Kada sam 1942. izbačen iz škole, u Sjedinjenim Državama je bilo oko 60 000 Svedoka. Sada ih ima preko milion. U Ekvadoru je 1966, kada smo došli, bilo oko 1 400 objavitelja Kraljevstva, a sada ih ima više od 68 000. I sigurno će ih biti još budući da se vodi 120 000 biblijskih studija, a Spomen-svečanosti 2009. prisustvovalo je preko 232 000 osoba. Jehova je zaista blagoslovio svoj narod na način koji nikada ne bismo mogli zamisliti. Kako je samo uzbudljivo živeti u vreme izuzetnog porasta i tamo gde se on odvija! *

[Fusnota]

[Slike na 5. strani]

Pokrajinski sastanak 1981. održan pod vedrim nebom i Kongresna dvorana 2009. na istom imanju u Gvajakilu