Divno je služiti Jehovi

Ispričao Fred Rask

Na samom početku svog života uverio sam se u istinitost Davidovih reči iz Psalma 27:10: „Ako me i otac i majka ostave, Jehova će me prihvatiti.“ Ispričao bih vam kako se to obistinilo.

ODRASTAO sam kod dede na plantaži pamuka u Džordžiji u Sjedinjenim Državama tokom Velike depresije tridesetih godina prošlog veka. Skrhan smrću moje majke i novorođenog brata, otac me je ostavio kod dede koji je isto bio udovac i preselio se u udaljeni grad zbog posla. Kasnije je pokušavao da me dovede kod sebe, ali bezuspešno.

Dedine starije ćerke su vodile domaćinstvo. Iako on nije bio vernik, one su bile predani članovi Južnih baptista. Pod pretnjom batinama, bio sam prisiljen da idem u crkvu svake nedelje. Tako sam još od malih nogu razvio odbojnost prema religiji. Međutim, voleo sam školu i sport.

Poseta koja mi je promenila život

Jednog popodneva 1941, kada sam imao 15 godina, u naš dom su došli jedan stariji čovek i njegova supruga. Rekli su mi da je to „stric Talmedž Rask“. Nikada ranije nisam čuo za njega, ali sam tada saznao da su oni Jehovini svedoci. On nam je objasnio da je Božja namera da ljudi večno žive na zemlji i to je bilo potpuno drugačije od onoga što sam čuo u crkvi. Skoro svi u porodici su odbacili — čak prezirali — ono što je on rekao. Nikada im više nisu dozvolili da dođu kod nas. Međutim, moja tetka Meri, koja je samo tri godine starija od mene, uzela je Bibliju i publikacije pomoću kojih je mogla bolje da je razume.

Meri je brzo shvatila da je pronašla istinu i krstila se kao Jehovin svedok 1942. I ona se uverila koliko je tačno ono što je Isus prorekao: „Čoveku će neprijatelji biti njegovi ukućani“ (Mat. 10:34-36). Porodica se snažno protivila. Jedna od njenih starijih sestara, koja je bila uticajna u tom okrugu, nagovorila je gradonačelnika da uhapsi strica Talmedž. Optužili su ga za neovlašćeno pokućarenje i osudili.

Novine u našem rodnom gradu su objavile da je gradonačelnik, koji je takođe bio sudija, izjavio u sudnici: „Literatura koju ovaj čovek prodaje... opasna je kao otrov.“ Stric je podneo žalbu i presuda je poništena, ali je u međuvremenu proveo deset dana u zatvoru.

 Kako mi je tetka Meri pomogla

O svojim novopronađenim verovanjima Meri je svedočila ne samo meni već i komšijama. Zajedno smo išli na biblijski studij kod čoveka koji je uzeo knjigu Novi svet. a Njegova žena nam je rekla da ju je celu noć čitao. Iako nisam želeo da budem na brzinu uvučen u bilo koju religiju, dopalo mi se ono što sam saznavao. Međutim, ono što me je uverilo da su Svedoci Božji narod nisu bila biblijska učenja, već način na koji su se drugi ophodili prema njima.

Na primer, kada smo se jednog dana vraćali iz bašte, Meri i ja smo u peći u kojoj je vatra još tinjala pronašli ostatke literature, fonografa i ploča s biblijskim govorima koje su njene sestre zapalile. Bio sam jako ljut, a tetka mi je nadmeno rekla: „Jednog dana ćeš nam biti zahvalan što smo to uradile.“

Meri je bila prinuđena da ode od kuće 1943, jer nije htela da se odrekne svoje nove vere i prestane da propoveda komšijama. Do tada sam saznao da Bog ima ime, Jehova, i da ne muči ljude u paklu, već da je pun ljubavi i milosrdan. Takođe sam saznao da Bog ima divnu organizaciju, iako nisam bio ni na jednom sastanku.

Jednog dana, dok sam kosio travu, zaustavio se auto i jedan od dvojice muškaraca iz auta pitao me je da li sam ja Fred. Kada sam saznao da su Svedoci, rekao sam: „Mogu li da uđem pa da odemo na neko bezbedno mesto da porazgovaramo.“ Meri ih je zamolila da me posete. Jedan od njih je bio Šild Tutdžin, putujući nadglednik koji mi je pružio ohrabrenje i duhovno vođstvo u pravom trenutku. Pošto sam branio verovanja Jehovinih svedoka, porodica se okrenula protiv mene.

Meri mi je pisala iz Virdžinije, gde se preselila, i rekla da mogu da stanujem s njom ako stvarno želim da služim Jehovi. Odmah sam odlučio da idem. Jednog petka uveče u oktobru 1943, spakovao sam neke osnovne stvari u kutiju i sakrio je kod drveta nedaleko od kuće. U subotu sam otišao po kutiju, vratio se drugim putem do komšijine kuće i prevezao se do grada. Otputovao sam u Roanok kod Meri, koja je živela kod Edne Faulks.

 Duhovni napredak, krštenje, Betel

Edna je bila pomazanik velikog srca — savremena Lidija — koja je iznajmila veliku kuću i primila kod sebe, osim tetke Meri, ženu svog brata i njene dve ćerke. Te devojke — Gledis i Grejs Gregori — kasnije su postale misionarke. Gledis, koja danas ima preko 90 godina, još uvek verno služi u japanskoj podružnici.

Dok sam stanovao kod Edne, redovno sam išao na sastanke i učio kako da propovedam. Pošto sam imao slobodu da proučavam Božju Reč i da prisustvujem hrišćanskim sastancima, mogao sam da utolim svoju sve veću duhovnu glad. Krstio sam se 14. juna 1944. Meri i sestre Gregori su postale pioniri i prihvatile su dodelu na severu Virdžinije. Tamo su pomogle u osnivanju skupštine u Lisburgu. Početkom 1946, počeo sam da propovedam kao pionir u susednom okrugu. Tog leta smo zajedno putovali na nezaboravni međunarodni kongres koji je održan od 4. do 11. avgusta u Klivlendu u Ohaju.

Na tom kongresu je Natan Nor, koji je predvodio u organizaciji, izneo planove o proširenju bruklinskog Betela. To je uključivalo gradnju novog stambenog objekta i dodatnog prostora za štampariju. Bilo je potrebno mnogo mlade braće. Poželeo sam da tamo služim Jehovi. Zato sam podneo molbu i posle nekoliko meseci, 1. decembra 1946, došao sam u Betel.

Oko godinu dana kasnije, nadglednik štamparije Maks Larson je došao do mene u Odeljenje za poštu. Rekao mi je da sam premešten u Službeno odeljenje. Tamo sam mnogo naučio o primeni biblijskih načela i o tome kako funkcioniše Božja organizacija, posebno dok sam radio s nadglednikom tog odeljenja Tomasom Salivanom.

Otac me je nekoliko puta posetio u Betelu. S vremenom je postao religiozan. Tokom poslednje posete 1965, rekao mi je: „Ti možeš da dođeš kod mene, ali ja više nikada neću doći ovde da te vidim.“ Nekoliko puta sam ga posetio pre nego što je umro. Bio je uveren da će otići na nebo. Nadam se da je u Jehovinom sećanju, i ako jeste, onda neće otići na nebo već će uskrsnuti ovde na zemlji, gde će imati mogućnost da zauvek živi u obnovljenom Raju.

 Drugi značajni kongresi i gradnja

Kongresi su uvek bili važni događaji u duhovnom napretku. To se posebno može reći za međunarodne kongrese koji su održavani na njujorškom stadionu Jenki tokom pedesetih godina prošlog veka. Godine 1958, na stadionu Jenki i Polo Graunds bilo je čak 253 922 prisutnih iz 123 zemlje. Jedan događaj s tog kongresa nikada neću zaboraviti. Dok sam pomagao u kongresnom odboru, brat Nor je ušao žurnim korakom i rekao: „Fred, nekako sam zaboravio da odredim brata koji će održati govor svim pionirima koji su se okupili u iznajmljenoj sali nedaleko odavde. Da li bi mogao odmah da odeš i održiš govor o nečemu što smisliš usput?“ Mnogo sam se molio pre nego što sam sav zadihan stigao tamo.

Kako se tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka broj skupština u Njujorku naglo povećavao, iznajmljeni objekti za Dvorane Kraljevstva više nisu zadovoljavali naše potrebe. Zato su između 1970-ih i 1990-ih kupljena i adaptirana tri objekta na Menhetnu kako bi se obezbedila odgovarajuća mesta za sastanke. Nadgledao sam rad odbora za gradnju koji su bili zaduženi za te projekte i ostale su mi mnoge lepe uspomene o tome kako je Jehova bogato blagoslovio skupštine koje su zajednički podupirale finansiranje i radove na tim objektima. Oni i danas služe kao mesta za obožavanje istinitog Boga.

Promene u životu

Jednog dana 1957, dok sam išao na posao od betelskog doma do štamparije, počela je da pada kiša. Ispred sebe sam ugledao ljupku plavokosu devojku koja je bila nova u Betelu. Nije imala kišobran, pa sam joj ponudio da se skloni pod moj. Tako sam upoznao Mardžori. Venčali smo se 1960. i od tada srećno služimo Jehovi i u dobru i u zlu. U septembru 2010. proslavili smo 50. godišnjicu braka.

Ubrzo nakon što smo došli s medenog meseca, brat Nor mi je rekao da ću biti instruktor u školi Galad. To je bila posebna čast! Od 1961. do 1965. osnovano je pet razreda čiji su polaznici bili uglavnom beteliti. Tokom obuke, koja je duže trajala, bili su osposobljeni za organizovanje rada u podružnici. Od kraja 1965, obuka je  ponovo trajala pet meseci i bila je usmerena na misionarsku službu.

Godine 1972. prebačen sam iz škole Galad u Odeljenje za korespondenciju, gde sam bio nadglednik. Zahvaljujući proučavanju koje je bilo potrebno da bih odgovorio na brojna pitanja i rešio probleme bolje sam razumeo učenja iz Božje Reči i kako se uzvišena načela našeg Boga mogu primeniti da bi se pomoglo drugima.

Zatim sam od 1987. pomagao u Službi za saradnju s bolnicama. Organizovani su seminari da bi se starešine koje su služile u Odborima za odnose s bolnicama poučile kako da pristupe doktorima, sudijama i socijalnim radnicima i razgovaraju o biblijskom stavu prema krvi. Veliki problem je bio taj što su lekari svojevoljno davali transfuziju našoj deci, za šta su često pribavljali sudski nalog.

Kada bismo doktorima predložili zamene za transfuziju, uobičajen odgovor bi bio da nisu dostupne ili da su preskupe. Hirurgu koji bi tako odgovorio obično bih rekao: „Molim vas, ispružite ruku.“ Zatim bih dodao: „Vidite, to vam je jedna od najboljih zamena za krv.“ Taj kompliment bi ga podsetio na ono što je dobro znao — da se pažljivom upotrebom skalpela gubitak krvi svodi na minimum.

Tokom poslednje dve decenije, Jehova je bogato blagoslovio naša nastojanja da informišemo doktore i sudije. Njihov odnos prema nama se znatno promenio kada su bolje razumeli neke činjenice. Saznali su da medicinska istraživanja potvrđuju da su zamene za krv efikasne i da ima dosta doktora koji su spremni na saradnju, kao i bolnica u kojima pacijenti mogu biti zbrinuti.

Od 1996. Mardžori i ja služimo u Obrazovnom centru Jehovinih svedoka u Patersonu, koji se nalazi oko 110 kilometara severno od Bruklina. Tu sam kratko radio u Službenom odeljenju a zatim sam neko vreme obučavao članove Odbora podružnice i putujuće nadglednike. Proteklih 12 godina ponovo služim kao nadglednik Odeljenja za korespondenciju, koje je preseljeno iz Bruklina u Paterson.

Izazovi poznih godina

Izvršavanje zaduženja u Betelu postalo je teže kako sam zašao u osamdesete. Više od deset godina se borim s rakom. Osećam se poput Jezekije kome je Jehova produžio život (Is. 38:5). Moja žena takođe ima narušeno zdravlje i zajedno se borimo sa Alchajmerovom bolešću koju ona ima. Mardžori je iskusan Jehovin sluga, uvek je spremna da pruži savet mlađima i moj je verni pomoćnik i saradnik. Oduvek je volela da proučava Bibliju i umela lepo da prenese biblijsku istinu. Mnoga naša duhovna deca ostala su u kontaktu s nama.

Tetka Meri je umrla u martu 2010. u svojoj 87. godini. Bila je izuzetan učitelj Božje Reči i mnogima je pomogla da zauzmu stav za istinitog Boga. Godinama je bila u punovremenoj službi. Veoma sam joj zahvalan što mi je pomogla da saznam istinu iz Božje Reči i postanem kao ona, sluga našeg brižnog Boga, Jehove. Sahranjena je pored svog muža, koji je nekada služio kao misionar u Izraelu. Uveren sam da su u Jehovinom sećanju i da će biti uskrsnuti.

Kada se osvrnem na više od 67 godina služenja Jehovi, zahvalan sam za bogate blagoslove koje sam primio. Divno je vršiti Jehovinu volju! S pouzdanjem u njegovu nezasluženu dobrotu, jedva čekam da doživim ono što je njegov Sin obećao: „Svako ko je ostavio kuće ili braću ili sestre ili oca ili majku ili decu ili zemlju radi mog imena, dobiće mnogo više i naslediće večni život“ (Mat. 19:29).

[Fusnota]

[Slika na 19. strani]

Na dedinoj plantaži pamuka u Džordžiji, 1928.

[Slika na 19. strani]

Tetka Meri i stric Talmedž

[Slika na 20. strani]

Meri, Gledis i Grejs

[Slika na 20. strani]

Moje krštenje, 14. jun 1944.

[Slika na 20. strani]

U Službenom odeljenju u Betelu

[Slika na 21. strani]

Meri i ja na međunarodnom kongresu na stadionu Jenki 1958.

[Slika na 21. strani]

Sa Mardžori na dan venčanja

[Slika na 21. strani]

Mardžori i ja, 2008.