ŽIVOTNA PRIČA
Jehova mi je zaista pomagao
Moja supruga Evelin i ja izašli smo iz voza u Hornpejnu, u severnom delu Ontarija, u Kanadi. Bilo je hladno zimsko jutro 1957. godine. Jedan brat iz tog mesta je došao po nas. Nakon što smo doručkovali s njim, njegovom ženom i sinom, krenuli smo po snegu u službu propovedanja od kuće do kuće. Popodne sam održao svoj prvi govor u svojstvu pokrajinskog nadglednika. Tom sastanku je prisustvovalo samo nas petoro. Niko drugi nije došao.
POŠTO sam oduvek bio veoma stidljiv nije mi uopšte smetao tako mali broj prisutnih. Kao dečak sam se često sakrivao kad bi došli gosti kod nas, čak i ako sam ih poznavao.
S obzirom na to, verovatno deluje neobično što sam obavljajući većinu zaduženja koja sam imao u Jehovinoj organizaciji morao da kontaktiram s ljudima, kako sa braćom i sestrama tako i sa neznancima. Pošto sam se sve to vreme borio sa stidljivošću i nesigurnošću, ne mogu sebi pripisati zaslugu za bilo šta od onoga što sam postigao. Uverio sam se u to da se Jehova drži svog obećanja: „Ja ću te ojačati i pomoći ću ti. Podržaću te svojom pravednom desnicom“ (Is. 41:10). Jehova mi je najviše pomagao i podržavao me preko suvernika. Ispričaću vam kako mi je pomogla jedna sestra dok sam još bio dete.
KORISTILA JE SAMO BIBLIJU I MALU CRNU BELEŽNICU
Jednog sunčanog nedeljnog jutra početkom 1940-ih, na našu farmu u jugozapadnom delu Ontarija došla je Elsi Hantingford. Moja majka je otvorila vrata, dok je moj otac, koji je bio stidljiv kao i ja, sedeo unutra sa mnom i slušao razgovor. Pomislivši da ta žena nešto prodaje i da bi majka mogla kupiti nešto što nam ne treba, otac je na kraju ipak otišao do vrata da kaže da nismo zainteresovani za to što nudi. „Hoćete da kažete da ne biste želeli da upoznate Bibliju?“, pitala je sestra Hantingford. „Naravno da bismo to želeli“, odgovorio je on.
Sestra Hantingford nije mogla izabrati bolje vreme da nas poseti. Moji roditelji su bili predani članovi Ujedinjene crkve Kanade ali su baš u to vreme nameravali da je napuste. Zašto? Sveštenik je u crkvi postavio spisak svih donatora prema vrednosti njihovih priloga. Pošto su moji roditelji živeli skromno, njihova imena bi se obično našla pri dnu liste, a crkvene starešine su vršile pritisak na njih da daju veći prilog. Jedan drugi sveštenik je priznao da on u stvari ne veruje u sve o čemu govori u svojim propovedima, ali da to radi jer ne želi da izgubi posao. Tako smo napustili tu crkvu, mada smo i dalje tražili način da zadovoljimo svoje duhovne potrebe.
Pošto je delo Jehovinih svedoka u Kanadi u to vreme bilo zabranjeno, sestra Hantingford nam je pomagala da upoznamo istinu koristeći samo Bibliju i jednu malu crnu beležnicu. Kada se uverila u to da je nećemo prijaviti vlastima, počela je da nam donosi i biblijsku literaturu. Čim bismo završili s proučavanjem, pažljivo bismo sakrili literaturu. *
Sestra Hantingford je revno propovedala dobru vest uprkos protivljenju i drugim problemima. Njena revnost je ostavila snažan utisak na mene tako da sam odlučio da predam svoj život Jehovi. Godinu dana nakon što su se moji roditelji krstili kao Jehovini svedoci, krstio sam se i ja u jednom limenom koritu koje su farmeri koristili za napajanje stoke. Bilo je to 27. februara 1949. kada sam imao 17 godina. Nakon toga sam odlučio da ću biti pionir.
JEHOVA MI JE ULIVAO HRABROST
U početku sam oklevao da započnem s pionirskom službom. Jedno vreme sam radio u banci i u jednoj kancelariji jer sam mislio da prvo treba da zaradim nešto novca da bih se kasnije mogao izdržavati kao pionir. Međutim, pošto sam bio mlad i bez mnogo iskustva, potrošio bih novac čim bih ga zaradio. Zato me je brat Ted Sardžent podstakao da se pouzdam u Jehovu (1. Let. 28:10). Tako sam u novembru 1951. stupio u redove pionira. Imao sam samo 40 dolara, polovnu biciklu i novu tašnu. Međutim, Jehova se uvek starao da imam sve što mi treba. Veoma sam zahvalan Tedu što me je podstakao da započnem s pionirskom službom. Zahvaljujući toj odluci doživeo sam mnoge blagoslove.
Jedne večeri krajem avgusta 1952, imao sam telefonski poziv iz Toronta. Braća iz kanadske podružnice su me pozvala da od septembra te godine služim u Betelu. Premda sam bio stidljiv i nikada ranije nisam posetio tu podružnicu, bio sam uzbuđen jer su mi drugi pioniri pričali kako je tamo lepo. Kad sam stigao, vrlo brzo sam se osećao kao kod kuće.
„BRAĆA TREBA DA VIDE DA TI JE STALO DO NJIH“
Dve godine nakon što sam došao u Betel, naimenovan sam za skupštinskog slugu (sada je to koordinator starešinstva) umesto Bila Jejkosa u jedinici Šo u Torontu. * Imao sam samo 23 godine i smatrao sam sebe običnim neiskusnim dečkom sa farme koji nije dorastao tome. Brat Jejkos mi je ponizno i s puno ljubavi objašnjavao šta treba da radim. Jehova mi je stvarno pomagao.
Bil Jejkos je bio srdačan, punačak brat kojem je zaista bilo stalo do ljudi. Voleo je braću i braća su volela njega. Redovno je posećivao objavitelje, a ne samo kada su imali probleme. Savetovao mi je da ih i ja redovno posećujem, kao i da sarađujem s njima u službi propovedanja. „Ken, braća treba da vide da ti je stalo do njih. To će pokriti mnoge tvoje mane.“
SAMOPOŽRTVOVANA LJUBAV MOJE ŽENE
Od januara 1957, Jehova mi je pomagao na poseban način. Tog meseca sam se venčao sa Evelin koja je završila 14. razred u školi Galad. Pre nego što smo se uzeli, ona je služila na francuskom govornom području, u kanadskoj pokrajini Kvibek. U to vreme je na tom području Rimokatolička crkva imala veliku moć. Zato za Evelin nije bilo nimalo lako da tamo propoveda, ali ona se oslonila na Jehovu i istrajavala.
Evelin mi je bila odlična podrška (Ef. 5:31). U stvari, to je došlo do izražaja odmah nakon našeg venčanja. Planirali smo da otputujemo na Floridu, ali dan nakon našeg venčanja braća iz podružnice su me zamolila da prisustvujem jednonedeljnom sastanku u kanadskom Betelu. Naravno, to je poremetilo naše planove, ali Evelin i ja smo želeli da učinimo sve što je Jehova očekivao od nas. Tako smo otkazali naše svadbeno putovanje. Tih nedelju dana je propovedala na području u blizini podružnice. To područje je bilo totalno drugačije od područja u Kvibeku, ali ona nije odustala.
Krajem te sedmice usledilo je novo iznenađenje — naimenovan sam za pokrajinskog nadglednika u severnom delu Ontarija. Tek sam se oženio, imao sam samo 25 godina i vrlo malo iskustva. Ipak, uzdali smo se u to da će nam Jehova pomoći i krenuli smo na put. Usred kanadske zime, ukrcali smo se u noćni voz zajedno sa iskusnim pokrajinskim nadglednicima koji su se vraćali u svoje pokrajine. Oni su nas toliko ohrabrili! Jedan brat je čak insistirao na tome da nam ustupi svoje mesto u spavaćim kolima kako ne bismo celu noć sedeli u kupeu. Sledećeg jutra, samo 15 dana otkako smo se venčali, posetili smo malu grupu objavitelja u Hornpejnu, kao što sam ispričao na početku.
Očekivale su nas još mnoge promene. Dok sam krajem 1960. godine služio kao oblasni nadglednik, dobio sam poziv da pohađam 36. razred biblijske škole Galad, u Bruklinu, u Njujorku. Obuka je počinjala u februaru sledeće godine i trajala je deset meseci. Bio sam presrećan, ali moju radost je umanjila činjenica da Evelin nije bila pozvana. Ona je, kao i mnoge druge sestre u sličnim situacijama, bila zamoljena da napiše pismo u kom će izraziti svoju saglasnost da budemo razdvojeni najmanje deset meseci. I pored suza koje je Evelin prolila, složili smo se da treba da idem u tu školu. Ipak, bilo joj je drago što ću dobiti tu dragocenu pouku u Galadu.
Dok sam ja bio odsutan, Evelin je služila u kanadskoj podružnici. Imala je divnu priliku da deli sobu sa Margaret Lavel, jednom dragom sestrom koja je imala nebesku nadu. Naravno, Evelin i ja smo mnogo nedostajali jedno drugom. Međutim, uz Jehovinu pomoć, navikli smo se na te privremene okolnosti. Mnogo mi je značilo što je spremno prihvatila da neko vreme ne budemo zajedno kako bismo bili korisniji Jehovi i njegovoj organizaciji.
Nakon što sam u Galadu proveo oko tri meseca, brat Natan Nor, koji je tada nadgledao naše međunarodno delo propovedanja, stavio me je pred jedan neobičan izbor. Pitao me je da li bih želeo da prekinem obuku u Galadu i vratim se u Kanadu da bih tamo služio kao instruktor na Seminaru za naimenovanu braću. Dodao je da ne moram da prihvatim taj predlog. Mogao sam da završim obuku u Galadu, nakon čega bismo Evelin i ja možda bili poslati u neku zemlju kao misionari. Takođe mi je objasnio da ukoliko odlučim da se vratim u Kanadu, možda neću imati drugu priliku da završim obuku u Galadu, već ću verovatno ostati u Kanadi. Prepustio mi je da sam donesem odluku, nakon što porazgovaram sa svojom ženom.
Pošto sam već znao kako Evelin gleda na teokratska zaduženja, odmah sam odgovorio bratu Noru: „Biće nam drago da prihvatimo svako zaduženje koje nam Jehovina organizacija ponudi.“ Uvek smo smatrali da treba da idemo gde god nas Jehovina organizacija pošalje, bez obzira na to šta se nama lično sviđa.
Tako sam se u aprilu 1961. vratio u Kanadu da bih služio kao instruktor na Seminaru za naimenovanu braću. Kasnije smo Evelin i ja postali članovi betelske porodice. Iznenadio sam se kada sam kasnije pozvan u 40. razred Galada, koji je počinjao 1965. godine. Trebalo je da Evelin ponovo napiše pismo u kom pristaje na to da neko vreme budemo razdvojeni. Međutim, bili smo presrećni kada je nekoliko nedelja kasnije i ona dobila poziv za školu Galad.
Kad smo stigli u Galad, brat Nor nam je rekao da će oni koji će imati časove na francuskom jeziku, kao što je to bio slučaj s nama, biti poslati u Afriku. Međutim, prilikom uručivanja diploma saznali smo da ćemo se vratiti u Kanadu! Naimenovan sam za nadglednika podružnice (sada je to koordinator Odbora podružnice). Pošto sam imao tek 34 godine, podsetio sam brata Nora da sam još prilično mlad za tako nešto. Ali on me je razuverio. Od samog početka sam se trudio da se posavetujem sa starijom i iskusnijom braćom u Betelu pre donošenja nekih ozbiljnijih odluka.
BETEL — MESTO GDE SE POUKA DAJE I PRIMA
Betelska služba mi pruža odlične prilike da učim od drugih. Veoma poštujem članove Odbora podružnice i stvarno im se divim. U mom životu su ostavile trag još stotine divne braće i sestara, kako mlađih tako i starijih, koje sam upoznao ovde u Betelu i u različitim skupštinama u kojima smo služili moja supruga i ja.
U Betelu sam takođe naučio kako da poučavam druge i jačam njihovu veru. Apostol Pavle je rekao Timoteju: „Ostani u onome što si naučio.“ Još mu je rekao: „Ono što si čuo od mene i što su potvrdili mnogi svedoci poveri vernim ljudima, koji će zatim biti osposobljeni da poučavaju druge“ (2. Tim. 2:2; 3:14). Ponekad me neki suvernik pita šta sam naučio tokom 57 godina betelske službe. Moj odgovor je vrlo jednostavan: Odmah spremno prihvati šta god Jehovina organizacija zatraži od tebe i osloni se na Jehovu za pomoć.
Čini mi se kao da je juče bilo kad sam došao u Betel kao stidljiv i neiskusan momak. Međutim, sve ove godine Jehova me je ’držao za desnicu‘. Dobrota i pravovremena podrška braće i sestara za mene su dokaz da me Jehova i dalje uverava: „Ne boj se. Ja ću ti pomoći“ (Is. 41:13).