U prvom veku naše ere, apostol Pavle je rekao starešinama iz skupštine u Efesu: „Pazite na sebe i na sve stado u kom vas je sveti duh postavio za nadglednike, da pasete Božju skupštinu, koju je Bog kupio krvlju svog Sina“ (Dela 20:28). Koju ulogu sveti duh danas ima u naimenovanju starešina i slugu pomoćnika?

Kao prvo, sveti duh je vodio pisce Biblije da zapišu uslove koje neko mora ispuniti da bi služio kao starešina ili sluga pomoćnik. Šesnaest zahteva za starešine zabeleženo je u 1. Timoteju 3:1-7. Još neki preduslovi mogu se naći u Titu 1:5-9 i u Jakovljevoj 3:17, 18. Zahtevi za sluge pomoćnike navedeni su u 1. Timoteju 3:8-10, 12, 13. Kao drugo, oni koji preporučuju i naimenuju braću mole se za vođstvo Jehovinog duha dok razmatraju da li neki brat u razumnoj meri udovoljava biblijskim zahtevima. Kao treće, brat koji je preporučen mora ispoljavati osobine koje su plod Božjeg svetog duha (Gal. 5:22, 23). Prema tome, Božji duh je uključen u svaki korak u procesu naimenovanja.

Ali ko zapravo imenuje braću? U prošlosti su sve preporuke za naimenovanje starešina i slugu pomoćnika prosleđivane podružnici. Tamo su braća koju je opunomoćilo Vodeće telo razmatrala preporuke i donosila odluke o naimenovanju. Potom je podružnica obaveštavala starešinstvo o odluci. Starešine su obaveštavale braću o naimenovanju i pitale ih da li žele da ga prihvate i da li zaista ispunjavaju uslove za njega. Na kraju bi pred skupštinom bilo izneto obaveštenje o tome.

U prvom veku su apostoli ponekad imenovali braću za neke posebne zadatke, kao što je bio slučaj kad su odredili sedmoricu braće da nadgledaju svakodnevno deljenje hrane udovicama (Dela 6:1-6). Međutim, taj primer ne pokazuje da su apostoli takođe imenovali starešine i sluge pomoćnike, jer su braća o kojoj se tu govori možda služila kao starešine i pre nego što im je povereno ovo posebno zaduženje. Kako su se onda naimenovanja vršila u prvom veku?

Premda se u Svetom pismu ne navode sve pojedinosti u vezi s naimenovanjem braće u to doba, neki primeri nam pomažu da razumemo kako je to izgledalo. Na primer, kad su se Pavle i Varnava vraćali  s prvog misionarskog putovanja, „u svakoj skupštini postavili su im starešine, i uz molitvu i post poverili ih Jehovi, čiji su vernici postali“ (Dela 14:23). Godinama kasnije, Pavle je pisao svom saputniku Titu: „Ostavio sam te na Kritu da ispraviš ono što je manjkavo i da imenuješ starešine po gradovima, kao što sam te uputio“ (Titu 1:5). Po svemu sudeći, slično ovlašćenje je dobio i Timotej, koji je često putovao s apostolom Pavlom (1. Tim. 5:22). Iz toga je očigledno da su naimenovanja vršili pokrajinski nadglednici, a ne apostoli i starešine u Jerusalimu.

Na temelju ovih biblijskih primera, Vodeće telo Jehovinih svedoka donelo je odluku o izmeni načina naimenovanja starešina i slugu pomoćnika. Počev od 1. septembra 2014. naimenovanja se vrše na sledeći način: Svaki pokrajinski nadglednik pažljivo razmatra preporuke u svojoj pokrajini. Tokom posete skupštini, trudi se da upozna braću koja su preporučena, sarađujući s njima u službi ako je to moguće. Nakon što sa starešinstvom razgovara o preporukama, pokrajinski nadglednik ima odgovornost da naimenuje starešine i sluge pomoćnike u svojoj pokrajini. Na taj način se sve odvija bliže uzoru iz prvog veka.

Ko je sve uključen u ovaj proces? Kao i uvek, „verni i razboriti rob“ ima odgovornost da daje hranu slugama (Mat. 24:45-47). To podrazumeva temeljno istraživanje Svetog pisma, uz vođstvo svetog duha, da bi se pružila uputstva o primeni biblijskih načela koja u organizacionom pogledu utiču na sve skupštine u svetu. Verni rob takođe naimenuje sve pokrajinske nadglednike i članove Odbora podružnice. Nadalje, svaka podružnica pruža konkretnu pomoć kako bi se uputstva vernog roba sprovela u delo. Svako starešinstvo ima važnu dužnost da dobro razmotri da li braća koju preporučuju za zaduženja u Božjoj skupštini ispunjavaju biblijske uslove za to. Svaki pokrajinski nadglednik nosi ozbiljnu odgovornost da pažljivo i uz molitvu razmotri preporuke starešinstava i potom naimenuje braću koja ispunjavaju uslove.

Kad znamo kako se naimenuju starešine i sluge pomoćnici, još bolje razumemo ulogu svetog duha u tome. Samim tim, s više poverenja i poštovanja gledamo na naimenovanu braću u hrišćanskoj skupštini (Jevr. 13:7, 17).

U Otkrivenju 11:3 spominju se dva svedoka koji će prorokovati 1 260 dana. Zatim se kaže da će ih jedna zver ’pobediti i ubiti‘. Ali posle „tri i po dana“, na veliko iznenađenje očevidaca, ova dva svedoka će ponovo oživeti (Otkr. 11:7, 11).

Ko su ta dva svedoka? Detalji ovog zapisa pomažu nam da otkrijemo o kome je reč. Kao prvo, saznajemo da „njih predočavaju dve masline i dva svećnjaka“ (Otkr. 11:4). To nas podseća na svećnjak i dve masline iz Zaharijinog proročanstva. Masline su predočavale „dva pomazanika“, to jest namesnika Zorovavelja i prvosveštenika Isusa, „koji stoje pored Gospodara cele zemlje“ (Zah. 4:1-3, 14). Kao drugo, za dva svedoka se kaže da čine čuda slična onima koja su činili Mojsije i Ilija. (Uporediti Otkrivenje 11:5, 6 s Brojevima 16:1-7, 28-35 i 1. Kraljevima 17:1; 18:41-45.)

Šta je zajednička nit proročanstvima iz Zaharije i Otkrivenja? U oba slučaja, ukazuje se na Božje pomazane sluge koje su predvodile njegov narod tokom teškog vremena kušnji. Stoga, u ispunjenju 11. poglavlja Otkrivenja, pomazana braća koja su predvodila u vreme uspostavljanja Božjeg Kraljevstva na nebu 1914. propovedala su „u kostreti“ tri i po godine.

Nakon što su završili s propovedanjem, ti pomazanici su u simboličnom smislu ubijeni tako što su poslati u zatvor na relativno kratak period, koji je trajao simbolična tri i po dana. To je obradovalo neprijatelje Božjeg naroda, koji su mislili da su dva svedoka zaustavljena (Otkr. 11:8-10).

Međutim, kao što je i prorečeno, nakon tri i po dana dva svedoka su vraćena u život. Ti verni pomazani hrišćani bili su pušteni iz zatvora, ali to nije bilo sve — Bog im je preko njihovog Gospoda, Isusa Hrista, poverio poseban zadatak. Godine 1919. bili su među onima koji su postavljeni za ’vernog i razboritog roba‘, koji će se brinuti o duhovnim potrebama Božjeg naroda tokom poslednjih dana (Mat. 24:45-47; Otkr. 11:11, 12).

Zanimljivo je da se u Otkrivenju 11:1, 2 ovi događaji povezuju s merenjem duhovnog hrama. U 3. poglavlju Malahije spominje se slično pregledanje duhovnog hrama, nakon čega je usledilo njegovo čišćenje (Mal. 3:1-4). Koliko dugo su trajali pregledanje i čišćenje? Od 1914. do prve polovine 1919. godine. Ovaj period obuhvata i 1 260 dana (42 meseca) i simbolična tri i po dana iz 11. poglavlja Otkrivenja.

Zaista smo radosni zbog svega što je Jehova preduzeo da bi očistio sebi narod koji revno čini dobra dela (Titu 2:14). Takođe cenimo primer koji su ostavili verni pomazanici koji su predvodili tokom tog teškog perioda i služili kao simbolična dva svedoka. *