Primeri vere

Pouka o milosrđu

JONA je imao dosta vremena da razmišlja. Pred njim je ležao tegoban i naporan put od preko 800 kilometara, za koji mu je bilo potrebno oko mesec dana, a možda čak i više. Kao prvo, morao je da odluči da li će ići kraćim putevima ili onim koji su bili bezbedniji, a zatim da prelazi mnoge doline i planinske staze. Morao je da zaobiđe prostranu Sirijsku pustinju, da pređe preko mnogih velikih reka kao što je Eufrat i nakon toga potraži prenoćište među strancima u gradovima i selima Sirije, Mesopotamije i Asirije. Tokom putovanja, Jona je razmišljao o svom odredištu od koga je toliko strahovao. To je bila Niniva, grad kome se približavao.

On je sigurno bio svestan jedne stvari — nije mogao da se okrene i pobegne od svog zadatka. To je već ranije pokušao. Kada mu je Jehova prvi put rekao da ode u Ninivu i prenese poruku osude tom moćnom asirskom uporištu, Jona se odmah ukrcao na brod i otplovio u suprotnom smeru. Jehova je tada izazvao snažnu oluju, i Jona je uskoro uvideo da je njegovo opiranje Božjoj volji dovelo u smrtnu opasnost sve koji su bili na brodu. U želji da spase te hrabre mornare, on im je rekao da ga bace u more, što su oni nerado učinili. Jona je mislio da će sigurno umreti. Međutim, Jehova je poslao jednu veliku ribu koja je progutala Jonu i nakon tri dana ga je nepovređenog izbacila na obalu. Ispunjen strahopoštovanjem, sada je taj prorok bio poslušniji * (Jona, 1. i 2. poglavlje).

Kada je Jehova drugi put rekao Joni da ode u Ninivu, on je poslušno krenuo na istok, na svoje dugo putovanje (Jona 3:1-3). Ipak, da li je to što ga je Jehova ranije kaznio potpuno promenilo njegovo razmišljanje? Na primer, Jehova mu je iskazao milosrđe na taj način što ga je spasao od sigurne smrti, nije ga uništio zbog neposlušnosti i pružio mu je još jednu priliku da izvrši svoj zadatak. Nakon svega što je Jehova učinio, da li je Jona naučio da bude milosrdan prema drugima? Činjenica je da je nesavršenim ljudima često jako teško da nauče da budu milosrdni. Pogledajmo sada šta možemo naučiti iz onoga što je Jona doživeo.

Poruka osude i neočekivan odaziv

Jona nije delio Jehovino gledište o Ninivi. U Joninoj knjizi možemo pročitati: „Niniva je bila značajan grad u Božjim očima“ (Jona 3:3). U njegovom zapisu, na tri mesta se pominje kako Jehova kaže da je ’Niniva, veliki grad‘ (Jona 1:2; 3:2; 4:11). Zašto je taj veliki grad bio važan za Jehovu?

Niniva je bila među prvim drevnim gradovima koje je Nevrod osnovao nakon Potopa. Bila je ogromna metropola i verovatno je obuhvatala još nekoliko gradova, tako da je trebalo tri dana da se pređe s jednog njenog kraja na drugi (Postanak 10:11; Jona 3:3). Očigledno je bila  vredna divljenja zbog svojih veličanstvenih hramova, ogromnih zidina i drugih zdanja. Međutim, to nisu bili razlozi zbog kojih je taj grad bio važan Jehovi Bogu. Njemu su bili važni stanovnici tog grada. U poređenju s drugim gradovima tog vremena, Niniva je imala priličan broj stanovnika. Iako su veoma loše postupali, Jehova je ipak brinuo o njima. Za njega je ljudski život oduvek bio vredan i on zna da se svaka osoba može pokajati i naučiti da postupa ispravno.

Veliki broj stanovnika Ninive, kojih je bilo više od 120 000, naveo je Jonu da se još više plaši tog grada. * Posle jednog dana hoda po gradu, Jona je sve dublje zalazio u gradsku vrevu, možda tražeći pogodno mesto odakle bi mogao da im prenese Božje upozorenje. Kako će dopreti do tih ljudi? Da li je ranije morao da nauči asirski jezik? Ili ga je možda Jehova putem nekog čuda osposobio da govori taj jezik? To nam nije poznato. Možda je on upozorenje objavio na hebrejskom, svom maternjem jeziku, a zatim koristio nekog da to upozorenje prevede Ninivljanima. Bilo kako bilo, ono što je imao da im kaže bilo je razumljivo i verovatno ga je moglo dovesti na zao glas: „Još samo četrdeset dana i Niniva će biti uništena!“ (Jona 3:4). To upozorenje je objavljivao neustrašivo više puta. Čineći to, pokazao je izvanrednu hrabrost i veru, što su osobine koje su današnjim hrišćanima potrebnije nego ikad.

Jona je uspeo da privuče pažnju Ninivljana. Bez sumnje, on je očekivao neprijateljsku i nasilnu reakciju. Međutim, dogodilo se nešto neočekivano. Stanovnici Ninive su poslušali njegovo upozorenje! Vest se proširila poput šumskog požara. Ubrzo je čitav grad govorio o Joninom proročanstvu o predstojećem uništenju. U njegovom zapisu stoji: „Ljudi iz Ninive poverovali su Bogu, pa su proglasili post i obukli se u kostret, svi od najvećeg do najmanjeg“ (Jona 3:5). Bogati i siromašni, snažni i slabi, mladi i stari, počeli su da pokazuju pokajnički stav. Vest o ovom masovnom pokajanju je ubrzo stigla do kralja.

Kralj je takođe počeo da se boji Boga. Ustao je s prestola, skinuo sa sebe raskošno kraljevsko ruho i poput svojih podanika obukao odeću od grubog tkanja, a zatim „seo u pepeo“. Iako je post usledio zbog dobrovoljnog masovnog pokajanja, kralj je sa svojim ’velikašima‘, to jest plemićima, izdao jednu odredbu po kojoj je post sada postao zvanična akcija koja se morala sprovesti u celoj državi. Svi su bili obavezni da nose kostret, čak i životinje. * Kralj je ponizno priznao da je njegov narod kriv za zle postupke i nasilje. Takođe se nadao da će se istiniti Bog sažaliti kad vidi njihovo pokajanje, što se vidi iz reči: ’Možda će istiniti Bog odustati od svog žestokog gneva, da ne izginemo!‘ (Jona 3:6-9).

Neki kritičari sumnjaju da su Ninivljani mogli tako brzo da se promene. Međutim, biblisti zapažaju da je tako nešto moguće budući da su drevni narodi bili sujeverni i nepostojani. U svakom slučaju, i Isus Hrist je ukazao na pokajanje Ninivljana (Matej 12:41). On je bio dobro upoznat s tim događajem, budući da je s neba pratio sve što se tad dešavalo (Jovan 8:57, 58). Vredno je zapaziti kako je Jehova reagovao na pokajanje Ninivljana.

 Jaz između Božjeg milosrđa i ljudske uskogrudosti

Jona je kasnije zapisao: „Istiniti Bog je video njihova dela, da su se odvratili od svog zlog puta, i zato je istiniti Bog zažalio što im je zapretio nevoljom, i nije je naneo“ (Jona 3:10).

Da li to znači da je Jehova uvideo da je pogrešio kada je nameravao da uništi Ninivu? Ne. Biblija za Jehovu kaže: „Delo je njegovo savršeno, jer su svi putevi njegovi pravda. On je veran Bog, nema u njemu nepravde“ (Ponovljeni zakoni 32:4). Jehovin pravedan gnev koji je osećao prema Ninivi jednostavno je utihnuo. On je zapazio promenu u tim ljudima i uvideo je da sada ne bi bilo na mestu da ih kazni. To je bila prilika da im pokaže milosrđe.

Jehova je potpuno drugačiji od neumoljivog, hladnog, čak okrutnog Boga kako ga često prikazuju verske vođe. Upravo suprotno, on je razuman, prilagodljiv i milosrdan. Kada odluči da kazni zle, on najpre koristi svoje zemaljske predstavnike kako bi ih upozorio. To čini zato što želi da i kod zlih vidi ono što je video kod Ninivljana — pokajanje i promenu načina života (Jezekilj 33:11). Jehova je rekao svom proroku Jeremiji: „Kad nekom narodu i nekom kraljevstvu kažem da ću ga istrebiti, zatrti i uništiti, ali se taj narod odvrati od svoje zloće za koju sam mu govorio, meni će biti žao što sam hteo nevolju da mu nanesem“ (Jeremija 18:7, 8).

Da li je onda Jonino proročanstvo bilo lažno? Nikako. Ono je ispunilo svoju svrhu, naime, da se Ninivljani upozore. Takvo upozorenje je bilo dato zbog zlih dela Ninivljana, koji su se promenili nakon što su ga čuli. Da su se vratili svojim zlim delima, nad njima bi sigurno bila izvršena Božja osuda. To se zapravo kasnije i desilo (Sofonija 2:13-15).

Kako je Jona reagovao kada uništenje nije nastupilo u vreme kada je on to očekivao? „Joni je zbog toga bilo mnogo krivo, pa se razgnevio“ (Jona 4:1). Čak je uputio jednu molitvu koja je imala prizvuk kao da ukorava Svemoćnog Boga! U  njoj je naveo da je trebalo da ostane kod kuće, u svojoj zemlji. Tvrdio je da je znao sve vreme da Jehova neće uništiti Ninivu, čak je to koristio kao izgovor zašto je prvobitno pobegao u Tarsis. Zatim je tražio od Boga da umre, govoreći da mu je bolje da umre nego da živi (Jona 4:2, 3).

Šta ga je toliko uznemiravalo? Ne znamo o čemu je sve razmišljao, ali znamo da je sve stanovnike Ninive upozorio da će njihov grad biti uništen. Oni su mu poverovali i tako izbegli kaznu. Da li se zbog toga plašio da će biti ismejan ili žigosan kao lažni prorok? O čemu god da je razmišljao, nije se radovao ni pokajanju Ninivljana ni Jehovinom milosrđu. Umesto toga, izgleda da je sve više tonuo u vrtlog ogorčenosti, samosažaljenja i povređenog ponosa. Međutim, Jonin milosrdni Bog je i dalje video dobre osobine ovog očajnog čoveka. Umesto da ga je kaznio zbog pokazanog nepoštovanja, Jehova ga je blago i direktno pitao: „Da li se s pravom ljutiš?“ (Jona 4:4). Da li je Jona barem nešto odgovorio? Biblija nam ništa ne kaže o tome.

Kako je Jehova poučio Jonu

Prorok Jona je nezadovoljan napustio Ninivu i umesto u svoju domovinu, uputio se na istok prema nekim obližnjim planinama s kojih se moglo videti područje grada. Tamo je podigao mali zaklon iz kog je sa iščekivanjem posmatrao šta će se desiti s Ninivom. Možda je još uvek gajio tračak nade da će biti očevidac njenog uništenja. Kako je Jehova ovog čoveka, koji je bio nevoljan da oprosti, poučio da bude milosrdan?

Tokom noći, Jehova je prouzrokovao da izraste jedna tikva. Kada se Jona probudio, ugledao je ovu razgranatu biljku s njenim širokim listovima, koji su pružali više hladovine nego što je to mogao njegov slabašni zaklon. To ga je oraspoložilo. „Jona se veoma obradovao“ zbog te biljke, možda smatrajući da je to što je iznikla na čudesan način znak Božjeg blagoslova i odobravanja. Međutim, Jehova nije samo želeo da zaštiti Jonu od vrućine i pomogne mu da se oslobodi gneva koji je osećao. Želeo je da Jona promeni svoje gledište. Zato je koristio crva da podgrize biljku kako bi se ona osušila. Zatim je poslao „vruć istočni vetar“ sve dok Jona nije od vrućine počeo da „gubi svest“. Taj prorok je ponovo klonuo duhom i molio Boga da umre (Jona 4:6-8).

Jehova ga je ponovo upitao da li se s pravom ljuti. Ovog puta je povod za to bila osušena biljka. Umesto da se pokaje, Jona se opravdavao, govoreći: „S pravom sam se smrtno naljutio!“ Sada je bio pravi trenutak da Jehova pomogne Joni da kristalno jasno vidi ono o čemu je on i ranije želeo da ga pouči (Jona 4:9).

Najpre je Joni ukazao na žalost koju je taj prorok osećao za jednom običnom biljkom koja se osušila, a koju nije ni posadio ni gajio. Zatim mu je pomogao da razume zašto je on poštedeo Ninivu: „A meni da ne bude žao Ninive, velikog grada, u kome ima više od sto dvadeset hiljada ljudi koji ne znaju šta je desno, a šta  levo, a uz to i mnogo stoke?“ (Jona 4:10, 11). *

Da li ste zapazili koliko je upečatljiv primer koji je Jehova pružio? Jona ni u kom pogledu nije brinuo o biljci. S druge strane, Jehova je za Ninivljane bio Izvor života i brinuo je o njima kao što i danas brine o svim zemaljskim stvorenjima. Kako je Joni mogla biti važnija jedna obična biljka od 120 000 ljudi i njihovih domaćih životinja? Da li su na njega možda uticale sebične želje? Na kraju krajeva, bilo mu je žao biljke samo zato što je imao koristi od nje. Da li su iza njegovog gneva prema Ninivljanima stajale slične sebične želje, kao što je želja da sačuva ugled i pokaže da je u pravu?

Jona je zaista dobio snažnu pouku. Postavlja se pitanje: Da li ju je Jona primio k srcu? Knjiga koja je nazvana po njemu završava se Jehovinim pitanjem upućenim Joni. Neki kritičari možda prigovaraju da Jona nije odgovorio. Međutim, njegova knjiga služi kao odgovor. Dokazi potvrđuju da ju je on napisao. Zamislite tog proroka kako se nalazi na sigurnom, u svojoj domovini, i beleži ono što je doživeo. Skoro da možemo videti Jonu kao starijeg, mudrijeg i poniznijeg čoveka koji s nevericom odmahuje glavom dok opisuje sopstvene greške, opiranje Božjoj volji i uporno odbijanje da pokaže milosrđe. On je očigledno shvatio Jehovinu mudru pouku. Naučio je da bude milosrdan. Da li ćemo i mi to naučiti?

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 16. strani]

Bog želi da vidi kako se poput drevnih Ninivljana zli kaju i menjaju svoj nepravedan način života

[Istaknuti tekst na 17. strani]

Bog je koristio tikvu kako bi Jonu poučio milosrđu