Pismo iz Bolivije

Srećna i puna nade iako siromašna

IAKO služim kao misionarka u jednoj zemlji u razvoju, nikako ne mogu da se naviknem na to da gledam siromaštvo i beznađe. Volela bih da se odmah reše problemi svih koji pate. Ali znam da će samo Božje Kraljevstvo rešiti te probleme. Pa ipak, često sam u prilici da vidim kako ljudi koji u svom životu primenjuju biblijska načela pronalaze sreću uprkos krajnjem siromaštvu u kom žive. Sabina je jedna od njih.

Pre dosta godina, Sabina je držeći u naručju dve ćerkice gledala kako njen muž ulazi u jedan stari autobus koji će ga odvesti u inostranstvo gde će pokušati da nađe bolje plaćeni posao. Dok ga je čekala da se vrati, meseci su se pretvorili u godine, ali on se nikada nije vratio kući. Od kada je on otišao, Sabina svaki dan naporno radi kako bi mogla da izdržava sebe i svoje dve ćerkice, Milejnu i Giljan.

Sabinu sam prvi put srela jednog poslepodneva dok je strpljivo usluživala zahtevne mušterije u prodavnici koju drži njena sestra. U njenim umornim očima videla sam da je naporno radila ceo dan. Pitala sam je da li bi želela da proučavam Bibliju s njom i njenim ćerkicama. „Želela bih, samo stvarno nemam vremena“, odgovorila je. „Ali bih volela da proučavate s mojim ćerkama.“ Tako je i bilo. Dok sam proučavala s devojčicama, bolje sam upoznala Sabinu i shvatila da je u zaista teškoj situaciji.

Sabinin dan počinje u četiri ujutru. Dok njene ćerke još uvek spavaju u jednoj jedinoj prostoriji koju imaju, Sabina uzima veliku, staru, aluminijumsku šerpu i stavlja je na šporet. Priprema nadev od mesa za empanade, koje prodaje kako bi zaradila za život. Prethodne večeri je pripremila testo za ove pikantne piroške s mesom.

Sabina pažljivo stavlja u pozajmljena ručna kolica sve što će joj biti potrebno tog dana — suncobran, rešo na plin, plinsku bocu, sto, hoklice, šerpe s uljem, mesom i testom, kao i nekoliko litara domaćeg soka.

U šest sati, Sabina i njene dve ćerke su spremne za polazak. Zatvaraju vrata i stavljaju katanac. Lica su im bezizražajna, ne pričaju, niti se smeju. Sva njihova snaga je usmerena na posao koji ih čeka. Često sam s prozora našeg misionarskog doma gledala prizore slične ovom. Sabina je samo jedna od mnogih žena u Boliviji koje odlaze iz kuće još pre  zore kako bi na ulici prodavale hranu i piće.

U pola sedam, dok se sunce pomalja iza planina, Sabina i njene dve ćerke stižu do ugla gde obično prodaju empanade. Bez reči vade stvari iz kolica i postavljaju pokretnu kuhinju. Stavljaju prvu empanadu u vrelo ulje i ona počinje da cvrči. Hladnim jutarnjim vazduhom širi se prijatan miris koji brzo privlači gladne mušterije.

„Koliko?“, pita Sabina prvog kupca. Pospani muškarac ne podiže pogled, već prstima pokazuje da želi dva komada, i ona mu pruža dve zlatnožute vrele empanade. Zatim broji to malo novca što je dobila. To će se ponoviti još mnogo puta tokom dana. Kada prodaju i poslednju empanadu, pakuju se i kreću kući. Premda je bole noge, Sabina kreće na sledeći posao, u prodavnicu svoje sestre.

Kada sam prvi put došla u tu prodavnicu kako bih proučavala sa Sabininim devojčicama, u uglu su već bile postavljene dve male klupe. Od samog početka, Milejna i Giljan, koje su tada imale devet i sedam godina, s nestrpljenjem su očekivale svaku sledeću lekciju i dobro su se pripremale. Ove stidljive devojčice su se polako otvarale tako da sam se sprijateljila s njima. To je dirnulo Sabinu. Ubrzo je odlučila da i ona počne da proučava Bibliju, uprkos mnogim obavezama koje je imala.

Kako je Sabina bolje upoznavala Jehovu Boga, tako je i rasla njena ljubav prema njemu. Počela je da oseća radost koju do tada nije imala. Ova žena nekada umornog i tužnog lica sada izgleda potpuno drugačije. Držanje joj se potpuno promenilo — sada hoda uzdignute glave, sa sjajem u očima. „Sabina se stalno smeši“, primetila je njena sestra. „Ranije nije bila takva.“ I drugi su primetili velike promene kod Sabine i njenih ćerki. Praznine koju je nekada osećala sada više nema jer zna istinu o Bogu i njegovoj nameri.

Sabina je uživala u proučavanju, ali zbog mnogih obaveza nije mogla da ide na hrišćanske sastanke. Na kraju je ipak prihvatila moj poziv da dođe u Dvoranu Kraljevstva. Otada više nije propustila nijedan sastanak. U skupštini je našla prave prijatelje. Takođe je razumela da Jehova stvarno brine za one koji ga vole i koji mu služe čak i kada to od njih iziskuje neke žrtve (Luka 12:22-24; 1. Timoteju 6:8).

Sabini se veoma dopalo ono što je učila i želela je da s drugima razgovara o tome, ali je rekla: „Drhtim od straha svaki put kad pomislim na propovedanje.“ Mislila je: ’Kako bih ja ovako siromašna i slabo obrazovana žena mogla da poučavam druge?‘ Međutim, dobrota koju je osetila, kao i predivan napredak koji je doživela u svom životu podstakli su je na ovaj važan korak. Takođe je shvatila da njene ćerke na nju gledaju kao na uzor. Tako je počela da drugima prenosi dobru vest. Njene ćerke su jedva čekale da joj se pridruže.

Danas Sabina više nije samo jedna siromašna žena koja iz dana u dan naporno radi bez mnogo radosti. Njena ekonomska situacija se nije mnogo promenila, ali se promenio njen pogled na život. Sada kao Jehovin svedok prenosi dobru vest o Božjem Kraljevstvu, koje je jedino trajno rešenje za siromaštvo i beznađe kojeg ima širom sveta (Matej 6:10).

Pet je sati ujutru i Sabina je spremna da krene. Ali ovog jutra neće prodavati empanade. Pridružiće se jednoj grupi Svedoka koji će propovedati na ulici. To što svake nedelje odvaja nešto svog vremena kako bi pomagala drugima čini je još srećnijom. Ona zaključava vrata i s velikim osmehom izlazi na ulicu. Ovog puta ne gura kolica, već nosi veliku torbu. U njoj ima Bibliju i biblijsku literaturu koju će koristiti kako bi drugima prenosila nadu. Sa smeškom koji odaje samopouzdanje Sabina kaže: „Nisam ni sanjala da ću jednoga dana govoriti drugima o Bibliji.“ Zatim dodaje: „Zaista uživam u tome!“