Masakr u školi — bolna sećanja i pružanje utehe

Naslovna strana novina bila je potpuno crna a na njoj je krupnim slovima pisalo: „Zašto?“ To pitanje je uvek iznova postavljano nakon što je u Vinendenu, gradu na jugu Nemačke, jedan 17-godišnjak krenuo u ubilački pohod i usmrtio 15 osoba pre nego što je pucao na sebe. Zastave širom zemlje spuštene su na pola koplja a vest o tom tragičnom događaju brzo je obišla svet.

 Vinenden je napredan, miran gradić okružen vinogradima i voćnjacima. Jutro 11. marta 2009. u srednjoj školi Albertvil osvanulo je kao i svako drugo. Međutim, u pola deset su iznenada zavladali nasilje i haos.

Bivši učenik te škole je pun gneva ušao u zgradu, noseći oružje koje je uzeo iz sobe svojih roditelja. U narednim trenucima je u tri učionice i na hodniku ubio devet učenika i tri nastavnice, a neke je ranio. Policija je stigla za nekoliko minuta. Napadač je pobegao u dvorište obližnje psihijatrijske bolnice, gde je ubio baštovana. Zatim je oteo kola držeći vozača na nišanu. Nakon što su prešli oko 40 kilometara, vozač je uspeo da pobegne. Ubica je zatim ušao u jedan salon automobila, ubio prodavca i jednog kupca, i naneo teške povrede dvojici policajaca koji su pokušavali da ga uhvate. Kada ga je policija konačno stigla, pucao je sebi u glavu.

Prema rečima onih koji su poznavali napadača, bio je to prosečan tinejdžer koji je želeo da bude prihvaćen u društvu i da ima prijatelje. Šta je pošlo naopako? Možda je bio sklon depresiji. Imao je vazdušno oružje i igrao je popularne kompjuterske igrice nasilnog sadržaja. Ali, neki bi rekli da to čine i hiljade drugih mladih. Šta reći o žrtvama? Da li ih je birao ili je pucao nasumce? Nagađalo se zbog čega je ubio osam devojaka i samo jednog mladića. Niko ne zna pravi odgovor na to pitanje.

Brza reakcija

„Kada mi je sin telefonirao i javio za pucnjavu u školi, nisam mogla da poverujem“, priseća se Hajke. „Ali onda su se sve češće čule sirene policijskih i ambulantnih kola, zbog čega sam se prepala.“ Da policija nije tako brzo intervenisala, broj žrtava bi verovatno bio veći. Nakon što su svi iz školske zgrade evakuisani, bolničari, psiholozi i sveštenici su uložili svu svoju snagu i vreme da bi pružali pomoć učenicima.

Novinari su se odmah sjatili u školu pokušavajući da intervjuišu učenike, od kojih su mnogi još uvek bili u šoku. Jedan dečko je izbrojao 26 televizijskih ekipa koje su došle sa 28 vozila. Zbog žestoke konkurencije među medijima, neki su objavljivali neproverene informacije. Jedan reporter je istog dana otišao kod porodice jedne od ubijenih devojaka i zatražio njene slike, a drugi su plaćali učenicima da im poziraju za fotografije. Usled svih tih grozničavih dešavanja, neki novinari izgleda nisu uspevali da nađu ravnotežu između želje da prvi objave udarnu vest i pokazivanja obzirnosti i poštovanja prema nastradalima.

U takvim situacijama ljudi se često okreću religiji tražeći utehu i objašnjenje. Na dan kada se dogodio masakr, održana je zajednička služba za pripadnike različitih veroispovesti.  Mnogi su to veoma cenili. Ali oni koji su želeli da čuju utehu iz Božje Reči ili dobiju odgovore na brojna zbunjujuća pitanja bili su duboko razočarani. Nakon što je s porodicom prisustvovala sahrani školske drugarice svog sina, jedna žena je rekla: „Biskup je govorio o Jovovim patnjama. Očekivala sam da ćemo čuti neku pouku ili reč utehe, ali to se nije desilo. Nije rečeno ništa o tome zašto je Jov patio niti koji je bio krajnji ishod.“

Jedan čovek je bio ogorčen zbog praznih reči koje je čuo. On je proučavao Bibliju s Jehovinim svedocima pre oko 30 godina, ali je prekinuo. Sada je ponovo počeo da dolazi na njihove sastanke.

Četrnaestogodišnja Valiza koja redovno proučava Bibliju sa Svedocima nalazila se u učionici u blizini mesta krvoprolića. Nakon što je čula pucnjeve, počela je da se moli Jehovi. Kada su je kasnije pitali kako je sve izdržala, odgovorila je da ovakvi događaji potvrđuju ono što je saznala iz Biblije o teškim poslednjim danima (2. Timoteju 3:1-5). Dve Svedokinje su razgovarale sa sugrađanima trudeći se da im pruže utehu. Jedna starija žena im je prišla i rekla: „Trebalo bi da više ljudi čini isto što i vi.“ Iako je ovaj događaj bio vrlo tužan i potresan, on je podstakao neke da saslušaju poruku iz Božje Reči koja pruža utehu i nadu.

Rane polako zaceljuju

Naravno, ni najtoplije reči utehe ne mogu izbrisati šok i beznađe porodica nastradalih. Nema reči koje bi u potpunosti mogle odagnati bol roditelja koji su izgubili dete ili očaj policajca koji je odjurio u školu i saznao da mu je supruga ubijena.

Ti strašni trenuci ostavili su dubok trag na preživelim učenicima i njihovim porodicama. Svako je patio na svoj način. Vasilios je iskočio kroz izlaz za slučaj opasnosti čim je napadač otvorio vatru. „Dok sam bežao“, pričao je on, „molio sam se Jehovi. Mislio sam da ću umreti i bio sam siguran da mi je to poslednja molitva.“ Narednih sedmica je imao košmare i nije želeo ni sa kim da razgovara. Posebno ga je ljutio način na koji su se novine utrkivale u izveštavanju o tom događaju, kao i bezosećajnost onih koji su nametljivo pokušavali da saznaju još neke pojedinosti. Ali, s vremenom je ponovo stekao ravnotežu.

Jonas se nalazio u istoj učionici kao i Vasilios i bio je svedok ubistva pet devojaka. On je rekao: „Neposredno nakon toga sam bez problema opisivao taj događaj. Bilo je kao u horor filmu. Ali sada mi je teško da govorim o svojim osećanjima. Moje raspoloženje se menja. Ponekad ne želim da razgovaram o onome što se desilo, dok u drugim prilikama mnogo pričam.“ I on ima noćne more i probleme sa snom.

Posle nekoliko dana, učenicima su vraćene lične stvari iz učionica. Traumatolozi su upozoravali da bi ti predmeti mogli dozvati u sećanje tragične prizore. Jonas najpre nije želeo ni da dodirne svoju jaknu, ranac i kacigu za  motor. Takođe bi se prestrašio svaki put kada bi video nekoga ko je ličio na ubicu ili nosio sličan ranac. Veoma se uznemirio kada se začuo pucanj u filmu koji su gledali njegovi roditelji. Terapeuti pokušavaju da pomognu žrtvama da se oslobode takvih mentalnih veza s tim strašnim događajem.

Jonasov otac Jirgen radi u bolnici u kojoj je ubijen radnik. On je rekao da su mnoge roditelje i njegove kolege mučila pitanja: ’Zašto?‘ i ’Šta bi bilo da je...?‘ Na primer, jedna žena koja radi u toj bolnici je s balkona videla napadača dok je prolazio. Kasnije ju je toliko mučila pomisao da je mogao pucati i na nju da joj je bila potrebna stručna pomoć.

Šta je nekima pomoglo

Kako su neki uspeli da prebrode ovu tešku situaciju? Jirgen kaže: „Dobro je biti u društvu, iako mi ponekad nije do toga. Lakše je kada znaš da je drugima stalo do tebe i da nisi sam.“

Jonas je takođe zahvalan što su drugi pokazivali brigu. „Mnogi su mi slali pisma i poruke. Neki su zapisali biblijske stihove koje sam zatim čitao. To je lepo.“ Šta mu još pomaže? „Kada se probudim noću i bude mi teško, molim se. Ponekad slušam muziku ili snimke časopisa Probudite se!“ * On dodaje da Biblija otkriva zašto se događaju ovakve stvari: Satana je vladar sveta i živimo u vremenu kraja. Njegov otac kaže da im to saznanje pomaže da izađu na kraj sa ovom situacijom.

Patnja će uskoro nestati

Ubrzo nakon tragedije, školsko dvorište je bilo prekriveno svećama, cvećem i pismima. Kerstin je zapazila više poruka s pitanjima zašto se to dogodilo i zašto je Bog to dozvolio. Pošto je smatrala da ta pitanja zaslužuju odgovor, ona je sa još dve Svedokinje napisala pismo i stavila ga među ostale.

Na zvaničnoj komemoraciji, jedna televizijska stanica je prikazala njeno pismo i citirala prvih nekoliko redova: „Zašto? Poslednjih dana ovo pitanje odzvanja sve glasnije i glasnije. Mnogi se takođe pitaju: ’Gde je bio Bog? Zašto je to dozvolio?‘“ Nažalost, citat se tu završio.

Zašto kažemo nažalost? Jer je dalje u pismu objašnjeno šta je uzrok svih patnji i da će Bog „otkloniti sve nevolje koje su prouzrokovali ljudi“. U produžetku je rečeno: „U poslednjoj biblijskoj knjizi, Bog kaže da će obrisati svaku suzu s ljudskih očiju, da smrti više neće biti, ni tuge, ni jauka ni bola. Nestaće ono što je nekad bilo.“ Jehova će čak vratiti umrle u život. U njegovom Kraljevstvu koje će uskoro doći više neće biti tragedija, masovnih ubistava ni patnje. Bog je obećao: „Gle, sve činim novo!“ (Otkrivenje 21:4, 5).

[Fusnota]

[Slika na 12. strani]

Jonas je dobio pismo sa rečima: „Mislimo na tebe“

[Izvor slike na 9. strani]

Focus Agency/WPN

[Izvor slike na 9. strani]

© imagebroker/Alamy

[Izvor slike na 10. strani]

Fotografija: picture alliance

[Izvor slike na 11. strani]

Fotografija: picture alliance