Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Da li ste znali?

Da li ste znali?

Da li ste znali?

Ko su „oni iz carevog doma“ koji su preko Pavla poslali hrišćanske pozdrave Filipljanima?

Apostol Pavle je iz Rima pisao skupštini u Filipima između 60. i 61. n. e., a car koji se pominje bio je Neron. Međutim, ko bi iz Neronovog doma mogao slati pozdrave hrišćanima u Filipima? (Filipljanima 4:22).

Bilo bi pogrešno zaključiti da se izraz „carev dom“ odnosi obavezno na njegove bliske rođake. Umesto toga, taj izraz uključuje sve ljude koji su služili caru, i robove i slobodnjake, kako u Rimu tako i u provincijama. Stoga je „carev dom“ obuhvatao na hiljade slugu. Oni su imali različite dužnosti, od nadgledanja do obavljanja najnižih poslova u carevim palatama i na njegovim imanjima i posedima. Neki su čak radili kao vladini službenici.

Očigledno su neki od carevih slugu u Rimu postali hrišćani. Da li je to bio rezultat Pavlovog propovedanja, ne znamo. U svakom slučaju, izgleda da su se oni posebno zanimali za skupštinu u Filipima. Pošto su Filipi bili rimska kolonija u kojoj su živeli mnogi penzionisani vojnici i careve sluge, moguće je da su neki od njih bili prijatelji onih čije je pozdrave Pavle preneo.

Šta je deverski brak koji se pominje u Mojsijevom zakonu?

Ako bi u drevnom Izraelu neki čovek umro a nije imao sinova, od njegovog brata se očekivalo da se oženi udovicom kako bi dobio potomstvo i nastavio porodičnu lozu preminulog (Postanak 38:8). Taj običaj, kasnije uključen u Mojsijev zakon, bio je poznat kao deverski, to jest leviratski brak (Ponovljeni zakoni 25:5, 6). Ono što je učinio Voz, a što je opisano u biblijskoj knjizi o Ruti, pokazuje da se ta obaveza prenosila na druge rođake iz porodice preminulog u slučaju da niko od njegove rođene braće nije živ (Ruta 1:3, 4; 2:19, 20; 4:1-6).

Da se deverski brak praktikovao i u Isusovo vreme, vidi se iz sadukejskog ukazivanja na to, što je zabeleženo u Marku 12:20-22. Prema rečima jevrejskog istoričara iz prvog veka Josifa Flavija, zahvaljujući tom zakonu bilo bi sačuvano ne samo porodično ime već bi i imanje ostalo u okviru porodice i udovica bi bila zbrinuta. U to vreme, žena nije imala pravo da nasledi posed svog muža. Međutim, dete koje bi se rodilo u deverskom braku imalo je pravo da nasledi imovinu umrlog.

Zakon je dozvoljavao rođacima da odbiju da sklope deverski brak. Ali, ako neko ne bi pristao da „podigne dom svom bratu“, to se smatralo sramotom (Ponovljeni zakoni 25:7-10; Ruta 4:7, 8).