Pokušaji da se iskoreni siromaštvo

BOGATI su već rešili problem siromaštva — ali za sebe. Međutim, pokušaji da se celo čovečanstvo oslobodi siromaštva nikad nisu imali uspeha. Zašto? Zato što bogati ne žele da bilo ko ili bilo šta ugrozi njihovo blagostanje. Solomon, kralj drevnog Izraela, napisao je: „Gle, potlačeni suze liju, a nikoga nema da ih uteši. Moć je u rukama njihovih tlačitelja“ (Propovednik 4:1).

Mogu li uticajni i moćni ljudi promeniti društvo i iskoreniti siromaštvo? Pod Božjim nadahnućem, Solomon je napisao: „Gle, sve je ispraznost i trčanje za vetrom. Ono što je iskrivljeno ne može se ispraviti“ (Propovednik 1:14, 15). Osvrt na savremene pokušaje da se ukloni siromaštvo to dobro ilustruje.

Teorije blagostanja za sve

U 19. veku, kada je nekoliko zemalja steklo ogromno bogatstvo putem trgovine i industrije, neki uticajni ljudi su ozbiljno razmišljali o problemu siromaštva. Da li se prirodna bogatstva mogu ravnomernije raspodeliti?

Neki su zastupali teoriju da će socijalizam i komunizam uspostaviti međunarodno besklasno društvo u kom se materijalna sredstva pravedno raspoređuju. Naravno, bogatima se nimalo nisu dopale te ideje. Međutim, poznati slogan: „Svaki prema svojim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama“ naišao je na odobravanje mnogih ljudi. Postojale su nade da će sve zemlje prihvatiti socijalizam i da će ceo svet biti utopija. Nekoliko bogatih država prihvatile su neke socijalističke ideje i uspostavile državni poredak sa jakim socijalnim programima koji je obećavao zaštitu svim građanima „od kolevke do groba“. Tvrdile su da su iskorenile teško siromaštvo u svom narodu.

Međutim, socijalizam nikada nije postigao cilj da stvori nesebično društvo. Ideja da će građani raditi za dobrobit  društva, a ne za svoju, nije se ostvarila. Nekima se nije dopadala ideja da rade za siromašne, jer su zapazili da ima onih koji zbog velikodušne brige prema njima nisu spremni da rade. Dokazale su se sledeće reči iz Biblije: „Nema na zemlji pravednog čoveka koji čini samo dobro i nikad ne greši... Istiniti Bog je ljude načinio čestitima, ali oni idu za mnogim zamislima svojim“ (Propovednik 7:20, 29).

Još jedna nada bio je takozvani američki san — san da može da prosperira svako ko je spreman da naporno radi. Mnoge zemlje širom sveta prihvatile su tu politiku — demokratiju, slobodno preduzetništvo i slobodnu trgovinu — zahvaljujući kojoj su se Sjedinjene Države navodno obogatile. Ali nisu sve države mogle ostvariti američki san jer se Severna Amerika nije obogatila samo zbog političkog sistema. Njena ogromna prirodna bogatstva i pristup međunarodnim trgovačkim putevima takođe su mnogo doprineli tome. Osim toga, konkurentni svetski ekonomski sistem ne stvara samo pobednike koji napreduju već i gubitnike koji se muče. Mogu li bogate zemlje pomoći onima koje su još uvek siromašne?

Maršalov plan — rešenje za problem siromaštva?

Nakon Drugog svetskog rata, Evropa je bila razorena i mnogima je pretila glad. Vlada Sjedinjenih Država bila je zabrinuta zbog popularnosti socijalizma u Evropi. Zato je četiri godine davala ogromne sume novca za obnovu industrije i poljoprivrede u zemljama koje bi prihvatile njenu politiku. Program evropske obnove, poznat kao Maršalov plan, smatra se uspešnim. U Zapadnoj Evropi je uticaj Amerike bio sve veći, a krajnje siromaštvo je postalo retka pojava. Da li je to bilo rešenje za svetski problem siromaštva?

Uspeh Maršalovog plana naveo je vladu Sjedinjenih Država da ponudi pomoć siromašnim zemljama širom sveta kako bi razvile poljoprivredu, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i saobraćaj. Njihov motiv, koji nisu skrivali, bio je lični interes. Druge zemlje su takođe nastojale da prošire svoj uticaj nudeći finansijsku pomoć. Šezdeset godina kasnije, nakon što su potrošile mnogo više novca nego što je potrošeno na ostvarenje Maršalovog plana, rezultati su bili poražavajući. Istina je da su neke zemlje koje su ranije bile siromašne stekle veliko bogatstvo, posebno u istočnoj Aziji. Međutim, u drugim delovima sveta, iako je zahvaljujući pomoći iz inostranstva manje dece umiralo i više njih dobijalo obrazovanje, mnoge zemlje su i dalje ostale veoma siromašne.

Pomoć iz inostranstva — zašto ne donosi očekivane rezultate

Pokazalo se da je pomaganje siromašnim zemljama da pobede svoj problem bilo mnogo teže nego pomaganje bogatijim zemljama da se oporave od rata. U Evropi je već bila razvijena industrija, trgovina i saobraćaj. Samo je trebalo obnoviti ekonomiju. U siromašnim zemljama, i pored toga što je pomoć iz inostranstva obezbedila puteve, škole i bolnice, ljudi su ostali krajnje siromašni zbog nedostatka posla, zbog oskudnih prirodnih bogatstava i lošeg pristupa trgovačkim putevima.

Začarani krug siromaštva je složen proces koji se ne može lako prekinuti. Na  primer, bolest vodi do siromaštva, a siromaštvo do bolesti. Neuhranjena deca su često toliko fizički i mentalno nerazvijena da se, kada odrastu, ne mogu brinuti za sopstvenu decu. Takođe kada bogate zemlje svoj višak hrane pošalju na tržište siromašnih zemalja kao „pomoć“, lokalni zemljoradnici i trgovci ostaju bez posla, što vodi do još većeg siromaštva. Slanje novca vladama siromašnih zemalja može stvoriti još jedan začarani krug: Novac je lako ukrasti, tako da to često vodi do korupcije, a korupcija opet do još većeg siromaštva. U suštini, pomoć iz inostranstva ne donosi rezultate jer ne otklanja osnovni uzrok siromaštva.

Uzrok siromaštva

Krajnje siromaštvo je posledica toga što države, vlade i pojedinci gledaju samo svoje interese. Na primer, vlade bogatih zemalja ne bave se mnogo rešavanjem svetskog problema siromaštva, već pre svega nastoje da ugode svojim glasačima jer na vlast dolaze demokratskim putem. Zato zemljoradnicima iz siromašnih zemalja zabranjuju da prodaju svoje proizvode u njihovim zemljama, štiteći tako svoje zemljoradnike od gubitka posla. Takođe nesebično finansiraju svoje poljoprivrednike kako bi im pomogli da na tržištu nadmaše poljoprivrednike u siromašnim zemljama.

Jasno je da je uzrok siromaštva — težnja pojedinaca i vlasti da zaštite lične interese — u ljudskoj prirodi. Biblijski pisac Solomon je to rekao na sledeći način: „Čovek vlada nad čovekom na nesreću njegovu“ (Propovednik 8:9).

Postoji li onda nada za siromašne? Može li ijedna vlada promeniti ljudsku prirodu?

[Okvir na 6. strani]

Zakon koji je sprečavao siromaštvo

Jehova Bog je drevnom izraelskom narodu dao skup zakona čijim bi se pridržavanjem moglo sprečiti siromaštvo. Po tom Zakonu je svaka porodica, osim svešteničkog Levijevog plemena, dobijala zemlju u nasledstvo. Porodično nasledstvo je bilo sigurno jer se zemlja nije mogla trajno otuđiti. Svakih 50 godina, sva zemlja je morala biti vraćena prvobitnom vlasniku ili njegovoj porodici (Levitska 25:10, 23). Ako bi zbog bolesti, neke nevolje ili lenjosti neko prodao svoju zemlju, ona mu je oprosne godine morala biti vraćena bez novčane nadoknade. Nijedna porodica ne bi mogla postati generacijama siromašna.

Još jedna odredba Božjeg Zakona omogućavala je čoveku koji je upao u nemaštinu da sam sebe proda u ropstvo. Odmah bi za to dobio novac kojim je mogao da otplati dugove. Ako ne bi otkupio sebe do sedme godine, trebalo je da bude oslobođen i da uz to dobije nešto od stoke i seme za setvu kako bi ponovo počeo da se bavi poljoprivredom. Osim toga, ako bi siromašan čovek pozajmio novac, Zakon je zabranjivao zajmodavcu da naplati kamatu. Zakon je takođe zapovedao ljudima da krajeve svojih njiva ostave nepožnjevene kako bi siromašni mogli da pabirče. Tako nijedan Izraelac nije bio prinuđen da prosi (Ponovljeni zakoni 15:1-14; Levitska 23:22).

Međutim, istorija pokazuje da su neki Izraelci ipak osiromašili. Kako se to desilo? Izraelski narod nije slušao Jehovin Zakon. Zato su, kao i u većini drugih zemalja, neki postali bogati zemljoposednici dok su drugi ostali bez zemlje i osiromašili. Siromaštvo se pojavilo u Izraelu jer su neki ignorisali Božji Zakon i svoje interese stavljali ispred dobrobiti drugih (Matej 22:37-40).