BILO je tipično zapadnoafričko jutro. U vazduhu su se mešali mirisi raznih sosova i pirinča. Žene su s lakoćom nosile ogroman teret na glavi. Zvuk srdačnog smeha preplitao se sa žučnim cenkanjem. Tek izašlo sunce već je podsećalo na užarenu loptu.

Kada je grupa dece ugledala mene, belkinju, brže-bolje su započela uobičajenu pesmu i igru. Pošto ovde belog čoveka zovu jovo, pesma počinje rečima: „Jovo, jovo, bon soa.“ Na kraju deca postavljaju pitanje: „Ima li neka nagrada za nas?“ Jedan dečak nije pevao. Kada sam nastavila svojim putem, on me je pratio gestikulirajući rukama. Delovalo je kao znakovni jezik. U Sjedinjenim Državama sam učila da spelujem na američkom znakovnom jeziku, ali Benin je francusko govorno područje.

Nekako sam se setila znakova za osam slova svog imena i pokazala kako se zovem. Dečakovo lice se najednom razvuklo u osmeh. Zgrabio me je za ruku i poveo kroz uzane ulice do svog doma — tipične dvosobne kuće od šupljih betonskih blokova. Njegova porodica se okupila oko mene i svi su počeli da mi se obraćaju na znakovnom. Šta ću sad? Ponovo sam pokazala svoje ime na znakovnom jeziku i potom napisala na papir da sam misionar koji poučava Bibliji i da ću doći opet. Tu su bili i ljudi iz komšiluka koji čuju, i svi su klimali glavom u znak odobravanja. ’U šta sam se upustila?‘, pomislih u sebi.

Kod kuće sam razmišljala o tome da mora postojati neko ko bi ovim ljudima mogao preneti Božje obećanje: „Uši gluvima otvoriće se“ (Isaija 35:5). Malo sam istraživala i saznala da prema jednom popisu, u Beninu postoji 12 000 gluvih osoba i onih sa oštećenim sluhom. Na moje oduševljenje, otkrila sam da se u školama za gluve koristi američki znakovni jezik, a ne francuski. Ali nažalost nijedan Jehovin svedok ovde nije znao znakovni. Jednoj Svedokinji sam sa uzdahom rekla: „Volela bih da nam dođe u pomoć neko ko zna znakovni jezik.“ Odgovorila mi je: „Pa ti si ovde, zar ne?“ I bila je u pravu! Naručila sam knjigu za samostalno učenje jezika, kao  i DVD-e na američkom znakovnom koje su izdali Jehovini svedoci. Moje molitve za pomoć su bile uslišene kada se iz Kameruna doselila Svedokinja koja dobro zna znakovni jezik.

Brzo se pročula vest o mom učenju. Rekli su mi da treba da posetim Brisa, koji se bavio oslikavanjem natpisa. Usred tople i vlažne klime, bilo je prilično prijatno i sveže u njegovom ateljeu, to jest radionici od isprepletenog palminog lišća. Od višegodišnjih tragova četkice, zidovi su mu bili išarani u svim duginim bojama. Obrisao je prašinu sa dve stoličice i gledao u mene, čekajući da počnem. Ubacila sam DVD u svoj prenosivi plejer. Privukao je stolicu bliže malom ekranu. „Razumem! Razumem!“, pokazao je znakovima. Deca iz komšiluka su se okupila izvijajući vratove kako bi videla šta se dešava. Jedno dete nije moglo da izdrži a da ne pita: „Zašto gledaju film bez zvuka?“

Kad god sam posetila Brisa, gužva oko plejera bila je sve veća. Uskoro su on i drugi počeli da dolaze na naše sastanke. Pokušavajući da im prevodim, bolje sam savladala jezik. Kako je grupa rasla, neki su čak počeli da me traže. Na primer, jednog dana sam vozila svoj stari auto koji je bučno negodovao kada bih naletela na rupu pokušavajući da zaobiđem zalutale koze i svinje. Odjednom sam čula snažan udarac otpozadi. ’Samo da nije još neki kvar!‘, pomislila sam. Ali bio je to zapravo gluvonemi čovek koji je trčao za mojim autom i pokušavao da mi privuče pažnju najbolje što je znao — udarajući u moj auto!

I u drugim gradovima su nicale grupe na znakovnom jeziku. Kada je organizovano da se delovi programa na našem kongresu prevode na znakovni, i ja sam bila zamoljena da pomognem. Dok sam stajala na bini i čekala da govornik počne, u mislima sam se na trenutak vratila u vreme kada sam tek došla na svoju dodelu. Nekada sam se pitala: „Šta još mogu da uradim kao misionar u Africi?“ Gledajući u publiku, shvatila sam da sam pronašla odgovor — biću misionar koji pomaže gluvima. Više se ne pitam u šta sam se upustila.